MNOGO PROCENATA, JOŠ VIŠE MILIJARDI

Autor: Rodoljub Šabić

Nema nikakvih pouzdanih, preciznih podataka o tome koliko Srbiju „koštaju" korupcionaške aktivnosti u oblasti javnih nabavki. Možemo jedino, kako se to nedavno čulo na skupu posvećenom famoznom upitniku EU, da se pouzdamo u međunarodno prihvaćene kriterijume po kojima je reč o od 20% do 25% ukupnog iznosa koji se potroši na javne nabavke. Ako znamo da se na javne nabavke potroši, orijentaciono 15% od ukupnog društvenog proizvoda onda je naravno jasno da se radi o ogromnom iznosu novca.
Upitnik EU koji će, uz ostalo, „pod lupu" staviti i oblast javnih nabavki, dobra je prilika da se podsetimo na to šta i kako radimo ne bi li taj iznos bio manji. Utoliko pre, što i bez Upitnika imamo za to više nego dovoljno razloga.
Još 2008. dobili smo „novi" zakon, koji je u vreme donošenja najavljivan kao izuzetno bitan doprinos antikorupcijskim nastojanjima. Kao takav pozdravili su ga i eksperti EU, pored ostalog, jer je propisao da će umesto dotadašnje Komisije za zaštitu prava pri Upravi za javne nabavke, čije članove je imenovala Vlada, ubuduće posao zaštite prava ponuđača i javnog interesa vršiti poseban nezavisan i samostalan državni organ - Republička komisija za zaštitu prava, čije će članove birati Narodna skupština. Bilo je propisano da će Republička komisija biti izabrana u roku od šest meseci, rok je istekao još početkom jula 2009, a članovi komisije nisu predloženi.
Ni u budžetu za 2010. nisu predviđena bilo kakva sredstva za rad "nove", a "stara" komisija, kao postojeći organ, nije spomenuta ni u Odluci o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave. Istovremeno je tom odlukom broj zaposlenih u Upravi za javne nabavke sveden na 20, što joj nije realno omogućavalo da može pružiti komisiji odgovarajuću logističku i kadrovsku podršku. Ilustracije radi, u agencijama za javne nabavke na primer Albanije radi 36, Mađarske 82, Slovačke 110 osoba.
Naravno, problem (ne)rada komisije nipošto nije apstraktan već savršeno realan. Prekid, delimična ili potpuna blokada ovih aktivnosti za mnoge subjekte je opasnost od bukvalno egzistencijalnog značaja. A to, logikom interesa i nužde, mora da deluje veoma stimulativno na opredeljivanje za razna korupcionaška „rešenja".
Sa izborom nove Komisije docnilo se, dakle, gotovo godinu i po dana. Ali, iako veliki, to nije bio jedini problem. Naime, rok u kome je trebalo da bude izabrana Komisija istekao je još početkom jula 2009. godine, jer Vlada nije predložila kandidate. Međutim, umesto toga Vlada je (nakon isteka roka) u septembru 2009. razrešila neke članove stare Komisije i imenovala novog predsednika i dva nova člana, ne osvrćući se na činjenicu da su stupanjem na snagu novog zakona prestale da važe odredbe starog zakona na osnovu kojih je Vlada bila ovlašćena da to čini, a stupile na snagu odredbe koje je samo ovlašćuju da ih predloži Skupštini. Na taj način dovedeni smo u situaciju da nam u postupku zaštite prava povodom javnih nabavki vrednih stotine miliona evra odluke više meseci donosi organ u nezakonitom sastavu. A to je bilo u funkciji „podizanja autoriteta" Komisije, podjednako kao i kolebljiv i neubedljiv stav Vlade prilikom predlaganja kandidata, kada je predložila, pa nakon nekih reakcija u javnosti povukla, pa ponovno predložila iste kandidate.
Ali, kako god bilo, stvar je nedavno „ispeglana", pa u 2011. ulazimo s tim da imamo Komisiju, od koje se očekuje da radi svoj posao.
Može li se ona zaista boriti protiv korupcije i kršenja zakona u javnim nabavkama, kako izbeći njeno relativizovanje?
Odgovor na to pitanje treba da daju predsednik i članovi Komisije. Oni su ti koji, ne rečima već delom, moraju da demantuju sumnje koje su u javnosti iznete, da spreče relativizovanje Komisije i da obezbede željene rezultate. Da li će biti tako, tek ćemo videti, ali u svakom slučaju, i radi njih i radi svih nas, treba im poželeti uspeh. Ne zbog „novogodišnje pristojnosti" već zato što se onih 20%-25% sa početka posta plastičnije izražava desetinama i desetinama milijardi dinara.