EMIRAT MISLI: Crtice iz Kusturice I

Milan Nikolić

Polemika sa delom Emira Kusturice "Smrt je neprovjerena glasina".

Izdanje: Kompanija Novosti (a ko bi drugi?) 2010.

" To je kao da zaranjate u okean starih i poznatih predrasuda u njihovoj poetskoj varijanti.Kao da sedite pored kamina u Koštuničinom salonu i uz pucketanje vatre, slušate isto, samo prevedeno na salonski jezik "mudraca" iz SANU, DSS-a, raznovrsnih udruženja čuvara identiteta, koji, nezavisno od Kusturice, upiru prstom  u  sve "nama učinjene nepravde" i podsećajući  nas na važnost "neprikosnovene istorije" bude toplinu u srcu kako bi zavarali pitanja u mislima i glad u stomaku."

O ZABORAVU:

VODEĆA MISAO AUTORA : "Kad zaborav, taj car, ne bi znao da zasjeni ostrašćene misli i preda ih pameti na raspoređivanje, mozak bi postao običan kontejner."

Istinito i spasonosno. Ali uz obavezni korektiv da nije ni moralno ni časno sve zaboravljati. Pre svega se ne sme zaboravljati ono što stvara težinu na tasu sopstvene savesti. Političari su to nekada zvali "čišćenjem ispred svog praga". Koštunicu ovo ne zanima preterano, Milošević je poricao da za tako nešto uopšte postoje razlozi. A,i Kusturica onomad reče za HRT - "...Nije utvrđeno u Hagu da li je Milošević išta kriv, čovek je umro pre kraja suđenja." Ipak, čista savest je, sa aspekta humanosti i pravednosti, pretpostavka evolucije individue i društva.

"Isto je i sa stvarima koje čine veliku radost. Ako ih ne bi anestezirao zaborav, mi bismo poludjeli od sreće."

Lepa i poetična misao.

"Kada nam suparnik zvizne šamarčinu na školskom odmoru i tako osvoji simpatije devojčice u koju smo obojica zaljubljeni, samo nas zaborav, kasnije liječi, od nenadoknadivog ljubavnog gubitka".

Pitam se, čitajući,ovu misao, da li se "šamarčine" podrazumevaju samo povodom  ljubavnih zgoda i nezgoda i, kao takve,  mogu se razumeti, pa onda i zaboraviti ili je šamaranje dozvoljeno i kada se, u zrelim godinama, raspravlja o filmu, estetici, ideologiji. Znači kada "rane jade" zamene polemike o liku, delu, umetničkom postupku. S tim što tada šamaranje evoluira u pesničenje. Možda bi profesor Nebojša Pajkić - koga je Kusta "zasipao krošeima"(N.P., NIN,1994.) oslovljavajući ga sa "Je li dečko?", baš kako je nedavno oslovio hrvatskog novinara Aleksandra Stankovića, lišavajući ga svog gostoprimstva gore "na gori" - mogao da nam rasvetli Emirov pogled na šamaranje/pesničenje u službi opozitnih doživljaja vrednosti filma.. By the way, nadam se da je Pajkića - zaborav izlečio! Stanković je na svu sreću prošao bez fizičkog kontakta na ovaj način, da li zbog prisustva kamera, nove blizine Evrope (u odnosu na 1994.) ili Emirovog produhovljenja u međuvremenu - možemo samo da nagađamo!

"Kada sam, nakon rata u Bosni, video kako su kleronacionalisti obilježeni, kao najveći borci za multietničku Bosnu, samo da bi vojnostrateški ciljevi velike sile bili ostvareni, a žrtve na svim stranama manje važne, izuzev onih koji služe navedenoj svrsi..."

Problematična je ova tvrdnja o "žrtvama u službi nekakve svrhe". Koje su te, privilegovane žrtve, i da li se podvlačenjem ovakvog njihovog "statusa", relativizuju i obezvređuju od strane onih koji su protiv te "velike sile"? Koja je ta strašna sila Kusturičin zamišljeni neprijatelj? Koji su to njeni "veliki ciljevi? Da li su oni, u međuvrmenu, ostvareni? Autor nas za sada ostavlja bez odgovora, ali pitanja ima još.

Kakav odnos Kusturica ima sa kleronacionalistima iz Srbije, ukoliko uopšte priznaje da oni postoje?  U skladu s tim - kakav je odnos kleronacionalista sa ove strane Drine prema "multietničkoj Bosni"? Autor, barem u ovom poglavlju, kojim počinje svoju "diskvalifikaciju smrti" - koja mu je dozvoljena, jer je sebi, bez trunke ironije govorim, obezbedio "večni život" svojim filmovima, posebno ranim - čitaocu prepušta da sve to sam "iščita" među redovima ili jednostavno pretpostavlja da ga svi razumeju jer razmišljaju isto kao i on.

Što se tiče kleronacionalista, Koštunici su oni veoma bliski, gotovo mu dođu kao stalna pratnja, a upravo je on čest gost u Drvengradu, Mećavniku, u svakom slučaju tamo gde se

Istina je da je Emir Kusturica izabrao, još pre rata u Bosni, onu stranu koja mu je bila, po njegovim, ličnim parametrima i afinitetima, bliža. Njegovo pravo. Kasnije je svoj stav potvrđivao ("Boli me k.... za Jaslinu!", Kurir (Jasmila Žbanić, reditljka "Grbavice" - prim.aut)) Međutim, činjenica je da nije morao da bira. Činjenica je da je niko, ma gde rođen bio, ne mora da bira. Činjenica je da se mnogobrojne pripadnosti mogu objediniti, kako bi to Amin Maluf rekao - "sa iskrenom otvorenošću za drugog, bez poricanja drugog." Ali, redovi koji slede, pokazuju da Emir Kusturica nekako uvek bira, nezamisliv je bez definitivnih opredeljivanja.

" - Ja sam mislio da smo mi Amerikanci oslobodili Evropu od nacizma, a po ovome što prikazuje ruska televizija, to oslobođenje nije moglo da se desi bez njih?

-Pa nisu mnogo izgubili Rusi u ratu protiv nacizma, samo dvadeset pet miliona ljudi, sitnica - pokušao sam da prijatelju približim ovu istorijsku

Plašilo me da se uvaženi gost ne uvrijedi i ne pomisli kako ja hoću da istaknem rupu u njegovom obrazovanju. Bilo je naime vidljivo da je tu rupu stvorila propaganda...."

Bez ikakvih malicioznih pretenzija, u mojoj polemici sa delom, moram da kažem da ovaj isečak iz dijaloga sa "holivudskim  filmskim agentom", uz završnu rečenicu navoda, koja je sva uvaljana u šećerni sirup, zaista zaslužuje mesto u nekoj modernoj reinterpretaciji Šilerovog eseja  "O naivnom i sentimentalnom". Kusturica u diskvalifikaciji Amerike putuje kroz vreme, vraća se na Drugi svetski rat, pa dalje, malo fali da stigne  do sukoba naprednog Severa i nazadnog Juga, pa dalje do naseljavanja, sve do Indijanaca. Pritom ta učiteljska, mentorska briga za zabludelog Amera, kojem je ruski dokumentarac otvorio oči, u jednostranom, navijačkom predstavljanju "propagande" - pomalo je i komična. Ipak, saznajemo da je jedan dokumentarni film dovoljan da bi se "progledalo". Čemu onda arhive, zapisi, svedočenja, dokumenta, zvanična i nezvanična istorija? Istina je, očigledno, jednostavna, gotovo banalna.

"Kada pripadaš malom narodu koji odbija da bespogovorno prati ideje velikih i koji se, u jeku prekompozicije svijeta, pita preko svake mjere : "Gdje smo mi u toj priči?, moćne sile te izbombarduju bombama koje nazovu milosrdnim anđelima. Zaborav, kasnije, odigra odlučujuću partiju u procesu prilagođavanja..."

Ne sećam se da je Milošević, to, inače sasvim besmisleno bombardovanje, izazvao pitanjem - "Gde smo mi u toj priči?". Ne sećam se da ga je ičija pozicija, osim sopstvene, naročito zanimala. Ne mogu pouzdano ni da tvrdim čije je ideje pratio. Slažem se sa Kusturicom da ideje Zapada ("velika sila") sasvim sigurno nije, ako se izuzme "dejtonski momenat". Mirine (Lady Macbeth- efektno poređenje Emira K.)? Eh, te žene, kad se previše umešaju...Čije je još ideje pratio S.M.? Ideje svih koji su razmišljali o njegovom opstanku na vlasti "na vekova vek"? Uostalom, sam Kusturica kaže da je njegov odnos sa Miloševićem prošao kroz "evoluciju", upravo u prekinutom intervjuu sa hrvatskim novinarom, Aleksandrom Stankovićem. U starom maniru, čim je skinuo "bubicu", Kusturica je Stankovića nazvao "dečko" i optužio ga da pokušava da izgradi karijeru na njegovom imenu. Umetnicima je sujeta svojstvena i može se čak i oprostiti, ali poricanje genocida u maniru "dok se ne utvrdi" baš i ne može! Ali, vratimo se podelama koje nameće ovaj navod.

Mada, za razliku od autora, ja ne mislim da svet i ideje, još sažetije, svet ideja, treba konstantno silovati geografijom, deliti na dva nepomirljiva pola. I u skladu sa tim, po nepromenjivom pravilu dobro

"Jer, što prije zaboraviš da si dobio po nosu i brže bolje preformulišeš navedeno pitanje iz množine u jedninu, dakle, pitaš se: "Gdje sam ja u toj priči", brže napreduješ. Tako je i u individualnom životu. Što prije zaboraviš onaj šamar iz školskog dvorišta, brže se stvori  mogućnost ponovnog zaljubljivanja."

Osim, što je ovo poređenje literarno uspelo, sve ostalo je, izvinjavam se, manipulacija! Kako ja razumem ovih par redova, diskvalifikuje se i ironizuje navodni pragmatični model  napretka zbog kojeg se zaboravljaju naneta zla iz prošlosti. Ispada da je ili S.M. mislio o celom nacionu, a demokrate isključivo o sebi ili da svako od nas zarad zamišljenog ličnog progresa zaboravlja patnje nanete našem narodu, imenu, identitetu... Nešto suprotno od onog "sve za obraz i obraz ni za šta". Umesto da istrajavaš u pamćenju i inatu, zarad sopstvene (sebične, malodušne) dobrobiti ti opraštataš "velikim silama". Znači, po Kusturici, kobni izbor je nekakva servilnost, umesto  da izbor bude opredeljivanje za prkos i inat izolacije.

"Dobošari liberarnog kapitalizma su nam sugerisali da se sa vjere u kulturu i identitet, prepustimo stihiji tehnološke revolucije koja bi trebalo da kanališe sve tokove naše sudbine i da nam tržište postane regulator najvažnijih životnih procesa."

Nemam problem sa kritikom liberalnog kapitalizama i ne mogu da podnesem teror tržišta, njegovih načela i zakonitosti,  budući da srozavaju parametre za procenjivanje i razlikovanje "vrednog" od "prodavanog".  Zapravo "prodavano" postaje "vredno". Ti parametri su ušli u svaku poru života, medija i stvaralaštva do granice mučnine. Kada vidite koje su "najprodavanije knjige", "najgledanije televizije", gde se završava razumljivost, a gde počinje hermetizam, šta se sve u ime tržišnog uspeha , tj.zarade čini (relativizacija svih vrednosti, skoro do ivice zločina, ako ne i preko nje) - gađenje je neizbežno. Uostalom, šta se dešava sa "nacionalnom kulturom", jel' i na nju Zapad stavio omče? Šta ima novo u "kulturnoj politici"?  Plašim se autokratije tržišta, ali se plašim i - "identiteta".

Ne smeta mi antiglobalistički eho ovih misli, ali, moram da se brecnem na svako pominjanje "identiteta". Ponovo podsećam na misao pesnika o svemu što tvrdi da je kazano zauvek.

NACIJA, RELIGIJA, RASA I JEZIK.

Izvod iz knjige "Ubilački identiteti":

"Ta koncepcija, koja svodi identitet na jednu, jedinu pripadnost, navodi ljude na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko i samoubilačko ponašanje. (...) Njihova vizija sveta je izvitoprena i iskrivljena.(...) Nisam li maločas govorio o tome da je reč identitet zapravo "lažni prijatelj"? Ona u početku odražava jednu legitimnu težnju, a onda najednom postane instrument rata. Skliznuće iz jednog enterijera u dugi je neprimetno, gotovo prirodno (...) Svi pokolji koji su se dogodili poslednjih godina, kao i većina krvavih sukoba, vezani su za složene i veoma stare identitetske dosijee...od Ruande do bivše Jugoslavije (...) Identitet svake osobe sačinjen je od mnoštva elemenata koji se očigledno ne ograničava na one što piše u matičnim knjigama. Postoji, naravno, za veliku većinu ljudi, pripadnost jednoj veroispovesti, jednoj nacionalnosti, ponekad dvema, jednoj etničkoj ili jezičkoj grupi, jednoj široj ili užoj porodici, jednoj profesiji, jednoj ustanovi, izvesnoj društvenoj sredini...No lista je mnogo duža, virtuelno neograničena... Pripadnost nekom selu, pokrajini, četvrti, udruženju, parohiji, sportskom timu, zajednici osoba koje imaju iste strasti, iste seksualne sklonosti...Sve te pripadnosti nemaju isti značaj , ali nijedna nije potpuno beznačajna."

Evo, šta je, Amin Maluf u jednom razgovoru o temi svoje knjige rekao:

"Svaka osoba ima potrebu da upozna svoj identitet, i da ga u potpunosti ostvari. Ali, kada govorimo o svom identitetu, treba izbegavati njegovo krajnje pojednostavljenje; svako mora razvijati svest o složenosti sopstvenog identiteta. Kada čovek postane svestan svih raznovrsnih elemenata koji čine njegov identitet, manje je sklon netoleranciji i mržnji prema drugome. (...) Potrebno na tome istrajavati. Važno je da otkrijemo svu suptilnost identiteta svakog bića, da prestanemo poistovećivati identitet sa jednim jedinim njegovim elementom, bilo da je u pitanju religijski ili etnički ili rasni ili neki drugi. Svaka osoba treba da ima svest o raznovrsnim elementima svoga identiteta, kao i mogućnost da živi u harmoniji sa samom sobom, a da to ne vodi ka sukobljavanju sa drugima. No, to je delikatno pitanje koje se mora rešavati sa

Toliko za sada. Ne znam da li ću nastaviti. To je kao da zaranjate u okean starih i poznatih predrasuda u njihovoj poetskoj varijanti.Kao da sedite pored kamina u Koštuničinom salonu i uz pucketanje vatre, slušate isto, samo prevedeno na salonski jezik "mudraca" iz SANU, DSS-a, raznovrsnih udruženja čuvara identiteta, koji, nezavisno od Kusturice, upiru prstom  u sve "nama učinjene nepravde" i podsećajući  nas na važnost "neprikosnovene istorije" bude toplinu u srcu kako bi zavarali pitanja u mislima i glad u stomaku.

Poglavlju "Kako prvi put nisam video Tita" neću odoleti:)