Eh, što bih voleo da budem (trajno) srećan!

 Zarađeni novac treba trošiti, ne znam kome je štek dobro doneo? Dođeš u neke godine kada ne možeš da popiješ ni flašu vina, već samo čaj, a štedeo si ceo vek. Kada dođe kraj života, čovek treba da bude srećan i zadovoljan, a ne da pati za propuštenim prilikama i kaže sebi da je imao mogućnosti, ali ih nije iskoristio. Lepe stvari u životu ne treba propuštati. Treba otići na što duža letovanja i skijanja, ići u što više kafana i biti stalno u društvu. (Haris Džinović)

Pisati blog o sreći je djavolski težak posao. Ja bih to morao ostaviti uspešnim blogerima kao što su Jelica i Krugolina, ili Nsarski, Unfuckable, Alekslambros, Pedjica, pa i Krkar i drugi, dakle onima čiji su blogovi evidentno najčitaniji i dopiru do najširih masa. Moji nisu takvi. A opet, neki djavo me tera da pišem o toj nezahvalnoj temi, i to baš sada, krajem godine, kada svi normalni ljudi, više nego u drugim prilikama, razmišljaju o sreći i svesno/nesvesno sumiraju rezultate  iz proteklog perioda.  

Zapravo, kada sam sinoć video jedan članak o Opri Vinfri, ja sam shvatio da moram skupiti hrabrost (prendre courage à  deux mains, kako bi rekli Francuzi) i zapisati ono što mi prvo pada na pamet o sreći (Umberto Eko je bio u pravu kada je zapisao - na papiru: „Pisanje o nekim stvarima je takvo uživanje ako je olovka meka...", a ja uživam kada koristim - dobar laptop).

Mnogi znaju ko je Opra Vinfri. Evo jednog integralnog člančića koji je zagrebački Večernji list objavio na Božić, uz više njenih nasmejanih i veselih fotografija, a ja volim žene koje su nasmejane i vesele:

"NOVE AMBICIJE: OPRAH GASI TALK SHOW I 1. SIJEČNJA POKREĆE VLASTITU TELEVIZIJU

Oprah Winfrey u narednoj si je godini postavila visoke ciljeve zbog kojih joj se ovaj Božić umjesto u užitak pretvorio u noćnu moru. Naime, poznata TV voditeljica odlučila je ugasiti svoj talk show, a pokrenuti vlastitu televiziju. OWN ili Oprah Winfrey network s radom bi trebao početi prvog siječnja, ako voditeljica dotad u potpunosti ne odustane od projekta. Naime, zadnjih dana, otkrivaju njezini prijatelji, popularna Oprah živi u uvjerenju da će joj ovaj potez biti pogreška života. Za Parade magazin to je priznala i sama.

- Pitam se zašto si jednostavno ne kupim brod i ne oplovim svijet ili upišem tečaj francuskog i pronađem si kućicu u Provansi - jadala se Oprah, a potom zaključila da ju ništa od toga ne bi zaista usrećilo. Njezina misija, tvrdi, je pomagati ljudima.

- Imamo toliko televizijskih programa na kojima nema ničega pametnog. Smatram da su ljudi dobri i da zaslužuju pozitivan i poticajan sadržaj - kazala je Oprah".

To je sve. Kao što se iz članka naslućuje, Opra, izuzetno bogata žena, našla se u dilemi - da li da nastavi sa radom (valjda po onoj starinskoj floskuli da rad - oslobadja) ili da se oda stereotipnim uživanjima - plovidba jahtom po toplim morima, kućica na francuskoj Azurnoj obali i slično. I zaključuje da ne veruje da bi je ovo drugo - usrećilo!

Znam, znam ja da mnogi ne vole Opru i njene TV emisije. (Moj veleumni professor doktor Trešnjić naroguši se svaki put kada mu čak i pomenem Opru, u kontekstu "uspešnih žena", a ja, kada me ophrvu prizemna osećanja, volim da razmišljam i pričam o uspešnim ženama. Još ako su i erotične... I always wake up with a stiffy). Medjutim, nesporna je činjenica da su Oprine emisije veoma gledane, ne samo u SAD već širom planete, te je ona dobro zaradjivala na njima. Pritom, verovala je, duša čestita, da time "pomaže drugima", he, he, he...  

Ima toga i u književnosti, naravno. Naime, ima pisaca čije se knjige dobro prodaju, idu k'o alva, a zna se da nisu baš mnogo - vredne. Primera radi, ko iole poznaju bogatu italijansku književnost zna za Karolinu Invernicio, poznatu po ljubavnim i avanturističkim i vrlo popularnim romanima, kao i za Emilija Salgarija, izmedju mnogih. Uostalom, kažu da nije lako pisati lake, čitljive romane, mada ja to lično ne znam, jer do sada nisam napisao ni jednu jedinu knjigu, ni laku ni tešku, te ne znam kakva je to sreća kada svoje prijatelje i blogokolege pozovete na promociju vaše knjige... Čak šta više, ne pišem ni članke za Politikin Kulturni dodatak.

Kada se toga setim ja s tugom govorim sebi: "Eh, kada bih ja znao da pišem knjige" na način kako je Hektor Berlioz nekada tužno izjavio: "Eh, kad bih i ja umeo da sviram klavir!" (Kažu da je ove reči Berlioz, koji je umeo da svira samo gitaru, izgovorio  na vest da je pijanista i kompozitor Franc List bio gost na dvoru Napoleona III i da ga je car, nakon održanog koncerta, odlikovao Legijom časti). Eto, veliki francuski kompozitor Berlioz nije znao svirati klavir. A ja niti umem da pišem knjige niti da sviram klavir. Moram ponovo upotrebiti onu moju omiljenu špansku uzrečicu: ¡Qué dolor! Jer, nisam u stanju da napišem ni knjigu sa ovako glupim naslovom: "Ti pripadaš meni" /You belong to me/, mada znam da, istinski, ima knjige s tim naslovom). A hoću da budem srećan, ja koji imam veći broj identiteta! Čudno, zar ne?

Znam da će mnogi doček Nove godine provesti u kafani, i to u onima koje nude programe "All inclusive", što jeste izazovno, priznajem. Meni je bar izazovno, jer ja stalno tragam za tom formulom All inclusive  koja bi me, uz pomoć astralnih sila, usrećila, ako ne baš za ceo život, ono bar za neko duže vreme.

Idite u kafane. Razbijajte čaše. Igrajte na stolu. Volite se. Posle toga se i napijte.

A onim ozbiljnim blogokolegama/blogokoleginicama, koji veruju da ne priliči jednom VIP-ovcu da piše neozbiljne tekstove (gluposti u stilu maturantskog rada, kako bi neko rekao), poručujem da ne budu prestrogi prema meni. Šta ja mogu što me počinju ubijati napori da stalno "prosipam mudrosti", da svako moje pisanje "ima smisla", što me izjeda bojazan da ću se brukati ako piskaram o prozaičnim stvarima i tako to. A - život prolazi!  

I da dodam još ovo: pada na pamet da je Oldus Haksli, kome se ja često obraćam, za jednog svog junaka (u "Setnom Kromu") rekao: "Na Šekspira je podsećao po tome što je latinski slabo znao, a grčki još slabije. Za duh kao što je bio njegov, obrazovanje je bilo suvišna stvar. Učenje bi samo uništilo njegove prirodne sposobnosti". Ovo navodim zato što baš ovih dana imam utisak da me svako dalje učenje guši i da uništava moje prirodne sposobnosti. Zaista, učenje - čemu?

Naime, u periodu mog odrastanja, svi oko mene su bili dečaci iz tzv. «finih» porodica. Siguran sam da shvatate na šta mislim. Takav sam i ja bio, dugo nisam ni znao za druge. A danas izgleda da su «fini» momci zastareli, kao i da takvi ne umeju baš biti srećni. Čak i u slučaju da, recimo virtuozno sviraju violinu (usput, ja sam uvek verovao da medju muzičarima nema - bitangi), uvek se nadje neko ko će reći, urbi et orbi, da oni uopšte - ne umeju da sviraju. Budi Bog s nama!

Da, da. Hoću vina, hoću lom.

Želim vam Srećan Božić i sve najbolje u Novoj 2011. godini

Vladimir-Čovek-Koji-Se-Drznuo-Da-Pretenduje-Na-Sreću

P. S. : Ovo pišem danas zato što sledećeg četvrtka neću  biti u prilici da pišem, odnosno da se bavim  blogovanjem.