Još samo malo...

Pod pretnjom najezde maloletnih hordi na naš skromni ali gostoljubivi dom, a u cilju organizovanja što zabavnije sačekuše glanc nove godine, Žmu i ja smo se odlučili da kratko i slatko zbrišemo iz kuće s početka rečenice. U to ime je kao destinacija za provod i ura-ura zabavu odabrana balkanska prestonica, koja imenom garantuje duge noći i otvorene oči – Beč. Naročito kad se uzme u obzir da je Student, sa sve cimerom, napustio stanče u kom se napaja znanjem i otperjao u naručje majke Srbije. Verujući da nema boljeg ludovanja od onog koje ona garantuje vekovnim iskustvom.

Da bi se prvi pasus što bolje nastavio, sa nama su u središte imperije krenuli i prijatelji, nudeći nam nesebičnu podršku  u nameri da se provedemo samo tako. Zauzvrat  im je Žmu obećao klipsanje po Beču i razgledanje istog. Naravno da naivci nisu znali da to pretpostavlja višesatno forsiranje, praćeno vetrenjačenjem ruku mog voljenog Žmua. Ja u tim projektima  poslušno kaskam na repu kolone i najvažinije su mi dve stvari. Prva da ne fasujem informativni bekhend zanesenog Žmua koji tako poletno priča rukama da ako me uhvati nespremnu imam samo par sekundi u gardu. Drugi je taj što meni bez Žmua nikad ne bi uspelo da nađem polaznu destinaciju. Orjentacija mi je slaba tačka. Da sam pčela nikad se kući ne bih vratila.

Beč nas je dočekao širom otvorenih vrata od zamrzivača i temperaturama koje bi Sibiru mogle da nabiju komplekse niže vrednosti i gubitak titule glavnog sinonima za smrzavanje.

-       Rekao sam ti da ne skrećeš levo, šta ćemo na Aljasci…- cvilio je Žmu pokušavajući da odlepi šaku sa automobliske kvake za koju se mrazom zalepila.

Za to vreme su gosti cupkali panično kolce na bečkom asfaltu iz koji je škripao led-ledenim dahom.

Na svu sreću već narednog dana smo zaboravili  da nam je bela smrt disala za vrat dok smo pokušavali da pređemo samo nekoliko desetina metara od auta do zgrade. Zahvaljući tome je Žmu i uspeo da nas odvuče na edukativnu šetnju Bečom. U trajanju od nekoliko sati. To je njegova uža specijalnost. Nisam ni sumnjala da nas čeka dugoročno pešačenje. Ali nisam očekivala da će se pretvoriti u polarnu ekspediciju. A upravo to se desilo. Negde u drugom satu šipčenja, dok nas je Žmu veselo klikćući upoznavao sa katedralama, parlamentima, parkovima okovanim u led i mraz, počela sam da osećam kako mi venu uši, a ispod nosa mi cveta buket inja. Iako smo se za ovaj projekat obukli kao mečke, shvatili smo da je to premalo. Da bi nam to bilo što jasnije, grad Beč se potrudio da nam demonstrira svoju maniju zatvaranja radnji i kafana na sam pomen  praznika.

Usput smo sretali horde turističke sabraće koja su prosto krckala od mraza, grebući iznemoglim noktićima po pozatvaranim vratima radnji za prodaju robe široke potrošnje. Umesto normalnih kapa, rukavica, ćebadi i termofora, gostoljubivi grad Beč je svima nama,  smrzotinama naivnim, nudio plastične prasiće, sjajne buba-mare, imbecilne šešire i još idiotskije kape na svetlucanje, rogove i bućke. Koje jeste da ne mogu da vas ugreju, ali kod ostalih mogu da dovedu do kratkotrajnog zagrevanja šokom koji izaziva pogled na turistu koji se u borbi za opstanak ipak usudio da na glavu natakne roza prase. Doduše par njih je ukebano kako pokušavaju da se probiju u izlog radnje sa kućnim podlogama, ne bi li se zamotali bar u tepihe, mada bi i višemetarske, hodničke staze bile dobro rešenje za spasenje.

To veče smo jedva žive glave izvukli, u ledenim halucinacijama su nam pred očima promicali haskiji, Snežna kraljica i Džek London koji se posthumno ucvelio zato što mu na pisačku pamet nije palo da napiše ledeni roman o Beču. Prva želja pri konačnom dočepavanju kućne temperature u plusu mi je bila da potpalim parket. Žmu je grlio radijator kao najrođenijeg, dok su obamrli Prijatelji sleđenim mozgovima pokušavali da smisle da li da odmah ili sada pobegnu iz valcerskog frižidera.

Već naredni dan je pokazao da ljudsko biće jako brzo uči, naročito ako je podstaknuto ugrožavanjem elementarnog opstanka. Danas smo se obukli u sve što smo imali, merkajući usput jorgane i ćebad koji takođe ne bi bili loši za dopunu igmanskog modnog stila. Očito je i ostatak turističke sorte koji je kao i mi odlučio da se svečano smrzne baš u Beču i baš na samom kraju ove godine, shvatio da je đavo odneo šalu. Bečke ulice su danas vrvile narodom obučenim u sve što je u koferima i torbama pronađeno. Grad Beč je, u saradnji sa dubokom golomrazicom, odgovorio zaoštravanjem situacije – zatvorio je i ono malo radnji i kafana koje su koliko juče izdajnički radile. Na sve što bi moglo da produži opstanak turista u carskom gradu, udareni su rajberi i katanci. Zbog onih sa jačim zubima navučene su i čelične mreže. Turisti su uzvratili udarac odbacivši sve dotadašnje predrasude o kiču i modi, opljačkavši jedine otvorene – drvene tezge. To je rezultiralo pretvaranjem centra nekadašnje imperije u grad koji liči na dvorište ustanove za lečenje duševno nestabilnih. Bečom se trenutno šetaju horde koje na glavama nose roza gude sa sve nogicama na papke, veštičije šešire sa crvenim lampicama, zvone praporcima na irvaskim rogovima.  U trendu su i ušanke najgrđih mogućih boja, na bućke i pompone, šalovi koje inače niko normalan ne bi oko sebe zamotao. Spas od mraza turisti su našli i u perikama, koje svojom plastificiranošću garantuju toplotu, ali i odvikavanje od pušenja, jer se iste pale i pri samom  pogledu na potencijalna grejna tela.

Iznervirana uprava Beča je na brzinu danas sazvala sastanak i odlučila da se neće tek tako predati. U borbu protiv turista su ubačene specijalne, holesterolske jedinice. Drvene tezge su turistima obučenim u kretene, ali što je najvažnije toplo, ponudile bečke specijalitete.  Naravno da se ni jedan ne pravi bez hektolitra ključajućeg zejtina i potamanjene cele generacije svinjskog roda, stisnute u kobacice dimenzija brodskog sulundara. Da bi se turističke krvne žile još sigurnije začepile, dodati su i topljeni sirevi, koji po milimetru svog prostora imaju bar kilogram mlečnih masti na kom su radile generacije alpskih, punomasnih krave. Za svaki slučaj su ubačeni i odredi pržilaca bečkih šnicli veličine jorgana za mladence. Pozadinsku podršku im nude alkoholičarske čete koje pod izgovorom brige za održavanje normalne telesne temperature turističkih tela, istima prodaju topla vina i punčeve, iz kojih su isparili svi začini ostavivši za sobom alkohol u kockama.

Poslednji udarac turistima su udarile Bečlijke, obukavši se u mrtve životinje koje su humanom svešću prognane u ostatku sveta kao nehumani način oblačenja. Fine dame ovdašnje su to prečule i na užas smrznutih turista obučenih u perje, mrazom prošetale obučene u svoje plemenitodlake glodare. Jesu siroti, ali greju.

Uskoro počinjemo sa oblačenjem. Za koje će nam biti potrebno bar dva sata, od kojih sat otpada na šest slojeva hulahopki. Posle toga dolaze na red jakne, preko kaputi, po pet kilometara šalova, šest pari rukavica, nekoliko pantalona i bapskih marama. Noćas oblačim i jorgan. Sačekaću Novu godinu maskirana u nepalskog nomada. Ako me  ne prepozna, neću joj zameriti. Ni ja se ne prepoznajem već par dana.

Srećna vam glanc Nova 2011. Godina. Iz Beča. Glavnog grada Grenlanda. Džek London može da umre na bis. Od zavisti. Ovakav mraz može samo da sanja. I on i njegovi vukovi. A i Snežna kraljica bi mogla da abdicira. Da mi je samo da na'vatam one prevarante koji unovčavaju bajke o globalnom zagrevanju…