О НЕОЗБИЉНОЈ ОЗБИЉНОЈ МУЗИЦИ
Пише: Александар Петровић
Када се говори о тзв. уметничкој или класичној музици, често се подразумева да је та музика сувише „озбиљна" (преозбиљна, неки би рекли), па није прикладна за тренутке одмора и опуштања... (Уосталом, није ли други назив за ту музику управо тај - озбиљна музика?). Најгори закључак, који следи из таквог размишљања, јесте да је ова врста музике „мртва" и досадна, да припада прошлим временима, а да нама, данас, не може - таква каква је - да прија.
Колико је, међутим, озбиљна музика збиља озбиљна?
Може ли неко замислити да је, рецимо, велики Јохан Себастијан Бах, којег знамо у озбиљној пози и са оном белом периком, композитор толиких фуга и токата, био неозбиљан, спреман да се нашали, па макар и за тренутак? Ја могу... Уосталом, ако мени не верујете, ево шта о томе каже један угледан музиколог, говорећи о Баховим свитама за оркестар:
Човек управо мора да се пита зашто се толико занемарује овај део Баховог стваралаштва, када се ведра и радосна страна овога генија најбоље огледа баш у његовим свитама и партитама. На жалост, када је реч о овој драгоценој страни Бахове уметности, морамо бити кратки просто зато што нам за богатство овога калеидоскопа радости недостају речи. Па ипак, човек потпуно схвата универзалност Баховог генија тек када, након узвишене трагике пасија и дубоке религиозности кантата, осети распусну веселост Бахових игара: побожност и веселост су далеко мање туђи једно другом но што се то данас држи. Није ли, уосталом, некада и игра била света? Зар није Давид „скакао и играо пред лицем Господа" када је заветни ковчег враћен у Јерусалим?
Сећате ли се како изгледа Амадеус у филму Милоша Формана? Као велико, необуздано дете. (Увек сам имао утисак да је Форман, ипак, то мало надувао). Међутим, то је, заправо, слика великог генија: он је као дете које се игра са коцкама, слаже их, увек изнова, и прави задивљујуће грађевине, којима се дивимо.
Шта рећи о Бетовеновој Седмој симфонији, коју је Вагнер назвао „апотеозом игре" или о Осмој, која у себи носи „филозофију смеха"? Како описати сјајну музичку шалу, као што је Шопенов Минутни валцер?
Чак и страшни Модест Мусоргски, чија појава изазива страхопоштовање, није био смртно озбиљан док је писао Балет пилића у љускама.
Једно неозбиљно дело озбиљне музике има, ипак, посебно место у мојој скромној колекцији. To је Сен-Сансов „Карневал животиња", дело настало 1886. године. У поднаслову стоји Grande fantasie zoologique, што ће рећи - „Велика зоолошка фантазија". Тај циклус од четрнаест животињских портрета изводи један чудан оркестар, у којем су, поред гудача, и два клавира, кларинет, флаута, звончићи и ксилофон.Дефиле отвара краљ Лав, којег најављују фанфаре. Краљ свечано и помпезно маршира, а понекад и риче... Или зева?
Следе „Кокошке и петлови". Кога занима како клавир и виолина кокодачу, нека послуша! Прилажем цитат Збигњева Херберта:
Кокошка је најбољи пример до чега доводи близак живот с људима. Потпуно је изгубила птичју лакоћу и драж. Реп јој штрчи над великом тртицом као превелики шешир који одаје лош укус. Њени ретки тренуци заноса, кад стаје на једној нози и превлачи округле очи опнастим капцима, потресно су одурни. И уз то она пародија певања, приклано појање над нечим неисказано смешним: над округлим, белим умазаним јајетом.
„Корњаче" се споро крећу, као што приличи... али, овог пута, уз познати Офенбахов кан-кан, само троструко спорији!
Седми по реду, „Акваријум" доноси спокојство воденог света.Следи став под називом „Особе са дугим ушима", у којем виолине - њачу.
У овом дефилеу чудних створења, нашли су се и „Пијанисти", дакле Човек лично, али у будаластом ставу: за клавиром... То су, у ствари, два млада пијаниста, за раштимованим инструментима, која вежбају, упорно, једну те исту техничку вежбу.
„Има ли већег фосила од композитора који је успео"? Можда се то мотало Сен-Сансу по глави, док је компоновао „Фосиле", у којима ксилофон опонаша... погодите!
Многи ће се преварити: краљ овог животињског света није Лав, него „Лабуд". Чиста поезија, а у извођењу Мише Мајског - празник:
У великом, шареном и разиграном финалу „Карневала" сви животињски ликови поново излазе на сцену.
Надам се да ћу некоме, овим малим избором, улепшати прве дане ове године. Музика, она права, уверен сам, пружа несвакидашњу радост и чини човека срећним, макар за тренутак.
Нека вам Нова година буде испуњена музиком!
P. S.
Čitajući ovaj tekst, setio sam se da se u elitnom delu Kazablanke nalazi Café „THINK MUSIC". Unutra, svake večeri svira pijanista, mladji čovek u svojim poznim dvadesetim (ili ranim tridesetim) godinama, visok, suvonjav i hristolik, reklo bi se da je Francuz. Izvodi pretežno dela popularnih francuskih kompozitora ozbiljne muzike (Debisi, Sen-Sans, Berlioz, Ravel i drugi), ali ponekad i „Šeherezadu" Rimski-Korsakova, koja se ovde rado sluša i zato što se nalazimo na arapskom tlu, a Marokanci vole, kao i svi Arapi, sve što ih asocira na priče iz „1001 noći" (Kitāb 'alf layla wa-layla, كتاب ألف ليلة وليلة). A kada udjete unutra, na zidu sa desne strane, stoji Igoova izreka „La musique, c'est du bruit qui pense". Misleća muzika? Čini mi se da je srcu uvek milo slušati misleću muziku, bila ona ozbiljna ili manje ozbiljna, a o tome nam, kako ja shvatam, ovom prilikom govori blogokolega Aleksanadar.