Cotton candy: monstrumi na licitaciji

Milan Nikolić

...Još jednom o sličnim stvarima 

Zašto?

...Zato što me ne mimoilaze

Ne mogu da se pomirim sa tim da određene dileme i dalje postoje. Zašto se u svakodnevnom dokonom nadmudrivanju zaludnih oratora, kao i među nekim važnijim facama koje ćaskaju na nekim važnijim mestima - na Hitlera odgovara Staljinom? Ili obrnuto, mada znatno ređe? I onda mi neko kaže da nismo narod opsednut podelama. Kojom to tajnom logikom se antifašista uvek etiketira kao staljinista? Da li to znači da bi među pomenutom dvojicom trebalo birati? Uostalom, komunisti nisu imali i nemaju tapiju na antifašizam ili, možda, jesu i imaju? Kada pročitam tekst čija se poenta rezimira u takvom izjednačavanju (antifašista=staljinista), ne mogu da se osećam drugačije do poraženo i nemoćno, ali do kraja, što u mom slučaju znači - do ćutanja.

                                                

Onda se setim one: "Kako oni nikada nisu umorni da govore, da glasaju, da propagiraju" i otključam sopstveni apstinentski pojas (nevinost smo, pretpostavljam, svi odavno izgubili, a naše reči ne samo da su, u međuvremenu, deflorisane, već su od nas samih silovane, postale su drolje nad droljama, jeftinije su od šećerne vune sa vašara i oporijeg ukusa od nje). Podjednako se lako lepe i teško peru. Naivne privlače obično drečavom, upadljivom bojom. Muza svakodnevnog govora, u smutnim vremenima, pogana je, ali ipak sedi visoko.

 

Dakle, Staljin ili Hitler? Kako to meni zvuči? Isto kao - Džek Trbosek ili Ted Bandi? Neron ili Ričard III? Čaušesku ili Pinoče? Možete li da se opredelite među njima i šta biste uzeli za merilo svog izbora: broj žrtva koji su ostavili iza sebe, nakaznost njihovih ambicija, mrak psihe, izbor opskurnih sredstava za lični uspon ili rezanje vratova, kvotu uništenih ili oduzetih života...Kada vidim sa kakvom lakoćom se svaki antifašistički potez, organizovan ili sasvim individualan, kvalifikuje, za tili čas, kao čist titoizam ili staljinizam - ne mogu da ne osetim sav teret manipulacije rečima, tezama i ljudima čiji danak plaćamo svakodnevno. Klinci, rođeni kasnih osamdesetih, ranih devedesetih znaju čiji je tata ili deda bio u Partiji, što im je dovoljno za anatemisanje drugara sa problematičnim precima, bez obzira na to što ni oni sami nemaju predstavu o značenju reči koje koriste. Ali, znaju da se od tog nekog razlikuju i da su u odnosu na njega superiorniji. To mu dođe kao teomahijsko nasleđivanje krivice kod Eshila, i, nešto drugačije kod Sofokla. Svejedno, tragičan kraj je neminovnost, a da li se "patnjama pamet stiče", danas više nisam siguran. Javni govor krcat je ovakvim "sitnim ubistvima" i...vrag je odavno odneo šalu. Nepovratno. Rekoh već da su nam reči postale besprizorne drolje, one koje se nude bez traženja nadoknade, one čiji  je kurvarluk pitanje karaktera, a ne nagona. Kad smo već kod jezika, ne bi trebalo zaboraviti ni onu Direnmatovu - "Kada se sprema za ubijanje, država sebe naziva otadžbinom."

Francuski egzistencijalista i pisac, Žan Pol Sartr, izjavio je, negde polovinom minulog veka, da je u svakom društvu najopasnije kada reči izgube nevinost. Manipulacija značenjem, odnosno istinom, preciznije ponavljanjem laži, naročito ukoliko se zlehuda repeticija odvija na odgovarajućem mestu (trg, konferencijska sala, mikrofon u gluvoj radijskoj sobi, Parlament, televizijski studio - lep prelet epoha, priznaćete, od javnih vešanja u srednjem veku, preko trgova i salona  kao svojevrsnih pra-medija sve do čarobne kutije i chat roomova) i, ako se dobro čuje, spušta se hitro kao Fama, sluškinja svemoćnog Zevsa, sa Olimpa zalazeći među narod i šireći vesti. Na taj način, reči mogu da postanu sve što god govornik želi da one postanu - projektili, dizači adrenalina, osvešćivači i raspršivači, motivatori, muzika za iluzije, temelj za iracionalnosti, anestezija za svest i savest, šećerna vuna...                                                     

I više nema razlike između Nalogodavaca, Egzekutora, Inspiratora, Publike, Sledbenika. Ono što je prvobitno odzvanjalo na trgu ili na ekranu, sada se čuje na pijaci, supermarketu, u autobusu, parku, novinama, blogu, među komšijama, od prodavca na trafici...Zločin se rađa u jeziku, a potom materijalizuje u različitim formama. Jer, na početku  - beše reč. Od jevanđeliste Jovana na ovamo. Verujem da je razlika između prva tri jevanđelja (Matej, Luka, Marko) koja se nazivaju sinoptičkim, u odnosu na poslednje, Jovanovo, poznato kao gnostičko, jer početak nalazi u reči, poznata u našem verujućem narodu. Sa rečima se može sve, sve što govornik zamisli, ponavljam, posebno ukoliko ima dobar "share".

 

Lokacije su tek istorijske slučajnosti - pivnica, Gazimestan, Senati, Gornji i Donji domovi Parlamenata. Bez obzira na to koliko je, tako raskurvana, reč, nekima napunila džepove, sefove i  šifonjere, a  drugima pomutila rasuđivanje, regrutovala ih ili oduzela život - danak izgubljene nevinosti nosimo sa sobom i dalje, on oživljava u svim našim neslaganjima, konfliktima, podelama.Toliko o Hitleru i Staljinu. Toliko o toj opskurnoj argumentaciji da ukoliko si antifašista moraš biti staljinista. Toliko o nadmudrivanju izmima. Toliko o preziru za govor mržnje koji se u trenu diskvalifikuje kao remake verbalnog delikta (uh, što smo se uželeli slobode, da ne poveruje čovek zašto smo je toliko dugo čekali). I nešto malo o nama. Kao kada Tijanić kaže Snježani Milivojević, profesorki FPN-a i teoretičarki medija, da je njeno viđenje nacionalnih televizija i dnevne štampe, usled argumentovanih kritika zbog njihovog "govora" - čist staljinizam. Svaka primedba na račun, uslovno rečeno, nekorektnih izjava je pure staljinizam. Svaki apel na odgovornost za reč posebno ukoliko ona ima mogućnost da odjekne daleko, zove se staljinizam. Stopostotan. Nerazblažen.

Kada čujem sledeće:

"Sutra će biti antifašistički skup, tu i tu..'Aj svrati...

-Jel', a što? Da neki klinci opravdaju lovu koju dobijaju iz inostranstva  za organizaciju tih sranja...

-Napraviću se da te nisam čuo.

-A, staljinistička cenzura,  znam, znam...Predloži ekipici da me pošalju na Goli otok, jebe vas samo  vam fale logori...Koliko fašista dnevno izmislite i prebrojite  u Srbiji, još će vaši sponzori da nateraju ove  dupelisce u Vladi da smisle neku komforniju varijantu za desetkovanje...."

Ne mogu da se pomirim sa tim da je ovo najčešći smer i ishod komunikacije. Staljin i lova. Zašto ne nešto od sledećeg sa čim se nikako ne mogu složiti, ali mogu polemisati:

-Neću da dođem, ne tiče me se...

-Neću da dođem, jer mislim da su fašistički izgredi u Srbiji retki i nebitni...

-Neću da dođem, jer sam protiv njihovih ideja...

-Neću da dođem, jer mi je muka od tog dnevno-političkog aktivizma, pamfletizma, trućanja...

-Neću da dođem, jer mislim da se na taj način određenim rečima (fašizam, genocid, govor mržnje) oduzima pravo značnje, one se profanišu, gube važnost, izlizuju se. Ne mislim da ima povoda za ozbiljno bavljenje time zbog par omladinskih organizacija, grafita, prebijanja i nešto malo podrške iz Vlade...

-Neću da dođem, smoren sam, idem da blejim negde...

-Neću da dođem, mnogo su mi ružni ovi što organizuju...

Eto.Ovo zvuči mnogo poštenije. Čisto ljudsko pravo na mišljenje, razlog, rezon, stav, bez truna podvaljivanja. Nešto sa čim se može diskutovati, razgovarati. Sve ovo je samo par reči o argumentima i predrasudama uvijenim u ruho argumenata. Stari stereotipi, stare ili nasleđene mržnje ipak na kraju izvire iz folije. O lovi ne bih. Gadim se priča o donacijama. O cenama aktivizma, profitabilnosti društvenog angažmana. O nečijem dobrom životu na račun manjinskih tema. Ta spletkarenja nisu argumenti. Ona su potvrda da uverenja i stavovi onih, koji optužuju za isto, imaju tržišnu vrednost. Fiskalizovanu ili ne, svejedno. Ja bih im samo povećao PDV, duplirao, ako je moguće. Da ne ispadne da ih staljinistički brišem. Nikada mi nije palo na pamet da pitam ko finansira majice, čuturice za rakiju, priveske za ključeve, nalepnice sa likovima serbian heroes & zeroes. Za tetovaže tipa Mladić na levom ramenu, Ostrog preko bicepsa, krstovi na grudima - sinovi se, valjda, snalaze sami. Bilo bi opskurno da i to ulepšavanje, duhovno dakako, neko finansira. Ma ne tiče me se. Tiče me se samo "print"! Njegova poruka i značenje. Ne razmišljam o tome da li iza svega stoje finansijeri/zaverenici od Soroša do malteških vitezova željnih da vide  Srbe pod mitskom šljivom ili finansijeri/dijasporci željini Srba do Tokija.

Ja sam, recimo, nezavisan u svakom smislu. Od love do ideja. Oduvek neorganizovan. Nepripadajući. Ne pravim razliku ni među žrtvama ni među dželatima. Jer, istorija je pokazala da se oni, jedni sa drugima, nikada neće razumeti, ali se međusobno, bez obzira na stranu kojoj pripadaju, prećutno, čak i bez reči - slažu. O logorima ne umem da razmišljam, a da se ne setim Tomasa Mana i njegove misli da oni ne mogu biti ništa drugo do "mračna mogućnost ljudske prirode". Staljinističkog  ili hitlerovskog tipa? To pitanje je vulgarno.

41.

Ameana, ta cura raskurvana,                                                      

deset hiljada traži da joj dadem,

cura nelijepa nosa, ljubavnica

tog iz Formija. raspikuće groznog.

Amo liječnike, prijatelje, bližnji

koji vodite o toj curi brigu:

nije, očito, zdrava, ne pitajte

što je - mora da ima priviđenja!

Gaj Valerije Katul, rimski pesnik (Carmina Catulli)

I, šta sad? Sarme i palačinke.Tako je.Sarme i palačinke.Umesto da kitim tekst sličurdama lidera koji su čovečanstvu  pokazali  da ljudsko, u ime petparačkih mitova, može da se sroza do arhajskog i bestijalnog, fotografije tog, Manovim rečima - "prostačkog šljama", biram slike cveća. Običnog, kičeroznog, ljupkog. Čak ne ni onog  "zlog" bodlerovskog što niče na asfaltu. Ovo je flora druge vrste. Samonikla ili Brižljivo posađena i uzgajana. Besplatna. Nevina. Lepa.