Vilinska saga X/1

I dalje gostuje Anonimni Autor. Nova glava - prvi deo:

IMIROVI ZUBI

Toga dana, vreme je, kako im se činilo, vrlo sporo prolazilo. Izgledalo je da posle podne traje čitavu večnost. Konačno, posle malo mrmljanja sebi u bradu, Un se reši da razbije tišinu:
- Gde idemo, kada se toliko žurimo? Zar je toliko važno da noćimo baš tamo? -
- Nekoliko sati jahanja ka severu nalazi se jezero Ralk, koje se nastavlja u bezbroj močvara i zalazi duboko u ovu šumu. Na njegovoj istočnoj strani uzdižu se Mrtvi bregovi. Između njih su stare ruševine. Tamo ćemo se noćas ulogoriti. - objasni Kju precizno.
- Imirovi Zubi! - povika Un, stresavši se od straha - Na tom mestu nema ničeg dobrog. Mračne sile vazda se tu okupljaju na prokletom tlu. To je stanište utvara! - - Da, možda... Može biti da vaš narod tako zove bezimene ruševine na istoku. One kao da su oduvek bile tu. Ni moj narod se ne seća da ih je neko upotrebljavao. Ali, veruj mi, one nemaju baš nikakve veze sa I.M.I.R.O.M. - smireno reče vilenjak.
- Ja neću tamo da idem! -histerično odgovori plavuša, zaustavljajući konja - Tamo borave nečiste sile i demoni! Poglavari mrtvih armija i njihove krvoločne vojske! Nema mesta na severnom svetu koga se više plašim. Niko pametan nikada nije tamo zakoračio. -
- Osim graditelja zamaka, koji odatle odvlače već obrađen kamen, koga u ovom kraju nema danima hoda nadaleko. Oni po tom kršu prevrću već decenijama i ništa strašno im se nije dogodilo. Šta mislite, od čega je napravljen Otolfov zamak? - nasmeja se Kju
- Strah, koji ljudi imaju od tog mesta, iskoristiću protiv naših upornih pratilaca. Odredio sam to mesto, kao idealan teren, da malo ozbiljnije popričam sa njima. - zlobno se smeškao vilenjak.
- Ja ne znam da iko odlazi tamo. Sem toga, kada su ti tvoji gradtelji toliko hrabri, zašto ne podignu jedan zamak tamo, od nagomilanog materijala? Kažem vam, to mesto je zaista prokleto! -i dalje je jadikovala Un.
- Ja idem sa vilenjakom. Ako on kaže da nije opasno, onda i nije. I mene su odgajili na strašnim pričama o tom mestu. Ali pobogu, sada sam odrasla, pa mogu sama da razmislim o tome, - oglasi se Frija ljutito - Ti, ako hoćeš, vrati se u Urlikov zagrljaj. Nadam se da bi to preživela bar neko vreme. -
- Ti bi za Kjuom pošla i u sam pakao, a da pre toga ne pogledaš kuda zapravo ideš. Takva zaslepljenost, već dovoljno govori sama za sebe. - podsmehnu joj se Un.
- Šta fali paklu? - sarkastično upita Frija - Bar ću tamo imati mnogo zanimljivije društvo i neću gledati glupava, obrijana, debela lica hrišćanskih crkvenih velikodostojnika, sa onim nakaznim frizurama. -
- Prekinite tu blesavu raspravu! - naredi im Kju, gubeći živce - Idemo noćas do Imirovih Zuba, a ja vam garantujem da nikome neće faliti ni dlaka sa glave. Ja sam na tom mestu noćio stotinama puta, i nikad mi se ništa nije dogodilo. Za moj narod je izuzetno zgodno da tu spavamo, jer na takva mesta ljudi noću ne zalaze. Isto važi za groblja, druge slične ruševine i ostala razna „prokleta mesta" po svetu. -
- Ja se još uvek plašim... - zavapi Un - kada samo pomislim... -
- Nemoj ništa da misliš! Jaši za Frijom. - odbrusi joj vilenjak - Ja mislim za tebe. Ako nešto ne bude u redu, veruj mi, ja ću prvi da se plašim. -
- Glupačo, moja. - ulete Frija - Zar si zaboravila koliko je Kju oprezan? -
Kju htede da joj kaže da ne vređa svoju prijateljicu, ali plavuša u tom treanutku besno obode Grona, glasno frknuvši, i potera ga za Frijom na Tororu. On zaključi kako tamnokosa mnogo bolje od njega poznaje Uninu psihologiju, pa odustade od svakog komentara. Očigledno je prelepoj seljanki trebalo malo adrenalina, da bi pobedila strah.
Produžili su da galopiraju stazom. U sumrak izbiše na prve rukavce i mrtvaje oko jezera. Krupni komarci okupše se oko njih u rojevima, jer su najaktivniji u to doba dana, ali vilenjačka zaštita savršeno je radila, čak i tokom jahanja. Kju potera konje po malom prostoru između šervara i drveća. Tu i tamo morali su ponovo zalaziti u šumu, zbog pojaseva trnovitog žbunja, na tom, pretžno travnatom, terenu. Dugo su išli uz metalno sivu vodu praćeni samo kreketanjem žaba i kricima močvarnih ptica. Onda se, polako, drveće razredi i izbiše na puste livade. Čičak i druga beskorisna trava carevali su tom oblasti. Zašto na tim blago zatalasanim zelenim površinama nije bilo drveća, to niko nije znao. Verovatno zbog toga su ljudi rođeni u šumi smatrali to mesto neprirodnim i prokletim.
Kju je terao svog riđeg konja napred u suton, dok su poslednji odbljesci crvenila sijali visoko u atmosferi, na drugoj strani jezera. Kratkotrajnom žegom sasušena, osetljiva trava, šuštala je ispod okovanih kopita njihovih bojnih konja. Svaki čas bi neki sitniji glodar šmugnuo pred njima u svoju dobro sakrivenu rupu. Crna jata gačaka dizala su se i spuštala tražeći sigurnije mesto za prenoćište. Oglašavali su se svaojim ružnim glasovima, zagušujući tihu pesmu zrikavaca. Nekoliko slepih miševa letelo je svojim brzim pokretima, po suludim putanjama, naspram sve tamnijeg neba, na kome su se već vrlo jasno videle zvezde. Vazduh je još bio topao.
Prošavši kroz udolinu između dva brega naši junaci nađoše se pred najlegendarnijim od svih čuda severnog sveta. Pored obale jezera otegao se lanac niskih, zdepastih kula, sastavljenih od velikog, grubo obrađenog kamenja. Te građevine, šire nego više, nisu imaje ni krova, ni prozora, nego samo široka kruništa, koja su bila dobro načeta zubom vremena.
Neke su bila urušene i gotovo razgrađene, jer su, kao što je vilenjak rekao, ljudi tu lako dolazili do dobrog i besplastnog materijala za svoje kamene zamkove. Odatle, sa visine, videlo se da se tu nekada izdizalo sedam kula, prilično udanjenih jedna od druge. Između njih nalazilo se mnoštvo uspravno postavljenog manjeg i većeg kamenja koje je poput neke armije utvara virilo iz ledine. Neko od njh bilo je polomljeno ili srušeno, ali su se na vrhovoma gotovo svakog još uvek videle simetrične rupe za postavljanje rogova.
Posmatrano sa jezera, tako doterano kamenje je sigurno izgledalo kao silna vojska koja čeka iskrcavanje neprijatelja. Ako bi se još nekoliko živih vojnika kretalo među njima, efekat bi bio potpun i zastrašujući. Moguće je da su graditelji utvđenja to bili napravili da bi prevarili narod koji je živeo sa druge strane jezera i stalno gledao u njih. Po Kjuovoj teoriji, to je bio krunski dokaz da je Ralk nekada davno bio spojen sa morem. Niski zidovi koji su vijugali između kamene armije i kula, verovatno su bili temelji kuća ili manjih odbrambenih fortifikacija. Potpuno potopljeni kameni mol, bio je neverovatno dugačak. Izgleda da je na mestu gde se račvao levo i desno postojalo neko veće kameno zdanje, od koga je sada preostala samo gomila kamenja koja je, kao neko ostrvce, virila iz jezera.
Mora biti da je to mesto nekada bila značajna luka u kojoj se odvijao veoma živ saobraćaj. To bi objašnjavalo prisustvo ovolike količine kamenog materijala, koga inače nije bilo nigde u blizini. On je, za potrebe gradnje, sigurno donošen vodom. U strmoj obali, koja se odsečno dizala na jedno dvadesetak metara iza kula i nastavljala u mrtve bregove, zjapille su još uvek velike rupe i ozidani ulazi u zemunice, koje su većinom odavno bile zatrpane i oštećene. Verovatno je iz njih sistem hodnika vodio u kule i rovove između zidova. Ta podzemna staništa očito su bila osnova iz koje se razvio taj drevni grad, nazvan sada zbog svojih sablasnih, iskrivljenih kamenih stražara, Imirovi Zubi.
Devojke i vilenjak ujahaše u tu iskonsku luku. Smestiše se u podnožju kule, koja je na prvi pogled bila najbolje očuvana. Od suvih grana retkog čvornovatog drveća koje je raslo među kamenim ostacima tog naselja, založiše vatru u jednom uglu gde se neki polusrušen zid spajao sa kulom. Tu se ulogoriše. Kju se nasloni na ogromne, grubo tesane blokove građevine i umorno se zagleda u zvezdano nebo. Frija je bila zaposlena oko vatre, kuvajući pečurke i mešajući ih sa vilenjačkom instant kašom. Un u tom trenutku ostade sama sa svojim strahovima i užasima. Ništa nije govorila, ali se tresla, ogrnuta prekrivačem za Torora, iako je bila veoma topla letnja noć. Vilenjak to primeti, pa pokuša da je smiri:
- Plaše te razni demoni koji obitavaju na ovom pustom mestu? Utvare, Trolovi, duhovi, draugar, i crni vilenjaci? -
Plavuša nekoliko puta brzo klimnu glavom. Iracionalni strah izbijao je iz njenih proširenih zenicama.
- Sve su to gluposti, draga moja, - reče joj on nežno, grleći je - ništa od svega toga ne živi ovde, osim nas troje vilenjaka. Ali, za ljude je i to dovoljno, da bi, ako se slučajno sretnemo, stvorili još jednu strašnu priču o ovom ukletom mestu. Upamti, jedina opasnost za ljude ovde smo mi, a ja se nadam da će posle susreta sa onim upornim razbojnicima, biti ispričana još jedsna zastrašujuća legenda o crnim vilenjacima sa Imirovih Zuba. Lično ću se potruditi da njen užas nadmaši mnoge druge strašne priče. -
Ona mu nije bas preterano verovala. Stari strahovi i dalje su tinjali u njoj, ali se u njegovom čvrstom zagrljaju osećala neuporedivo sigurnije, pa zato nije ništa protivurečila. Mirno se sklupčala uz njega.
- Grad oko nas izgrađen je mnogo pre nego što je moj narod došao na ovaj svet - nastavio je da joj objašnjava, nadajući se da će, ako je natera da razume ono što je za nju mistično, uspeti da odagna njene strahove.
- Izgradio ga je neki moćan narod ljudi koji su, izgleda, lovili neke ogromne morske ribe ili zmajeve. To smo utvrdili kada smo u zemunicama našli ogromne okamnjene lučne kosti koje su služile kao potpornici zemljanim hodnicima. One su, zbog svog oblika i veličine, mogle poticati samo od takvih životinja. Taj narod nestao je pre mnogo vremena i niko se ne seća njegovog imena. Ali, jedno je sasvim sigurno, bili su ljudi. Ni bogovi, ni demoni, ni vilenjaci, već samo ljudi.
To se jasno vidi iz skulptura koje su pravili, gde preovlađuju nama poznate životinje i ženski likovi. Zanimljivo je to da su svoju umetnost razvijali samo na rezbarenju kostiju i ništa nisu vajali, ni u metalu, ni u kamenu. Zato su ove njihove velelepne građevine bez ikakvih oznaka i ukrasa. Nigde na njima nisu predstavljeni njihovi graditelji, ni njihovi bogovi. Nebično za ljude, ali ipak očigledno, oni se nisu trudili da ostave pečat svoje civilizacije i svog vremena.
Sve što su sagradili bilo je krajnje funkcionalno. Nažalost, kada su oni sasvim nestali nije ostalo skoro nikakvog traga o njima. Ovo mesto stoji prazno već hiljadama godina. Mođda imaju neke veze sa ljudima, koji su podigli prve zidine Meal-Durina. To nikada nećemo saznati, pošto, izgleda, nisu imali nikakvog pisma da opišu svoju državu i njene oblasti. -
- To lako može biti, - umeša se Frija - Meal-Durinove spoljne zidine napravljene su od istih takvih kamenih gromada kao i ove kule ovde. Ni tamo nema ukrasa. Predanje kaže da je narod koji je nastanjivao zidine Meal-Durina, živeo u kožnim šatorima unutar njih, i nije gradio nikakve druge građevine. To znaći da ili se tu naselio pronašavši ih, ili je već odavno zaboravio kako se to radi. Tako su verovatno nastale legende o demonstom poreklu tih građevina, jer ni ljudi koji su došli, ni ljudi koji su tu živeli, nisu bili u stanju da naprave tako nešto, a to je ipak postojalo. U zemlji moje majke, takve zidine nisu bile nikakvo čudo, ali ovde, na severu, gde ljudi žive u malim neorganizovanim grupama, ravne su božanskom delu. -
- Sumnjam da ćemo ikad više od toga saznati - odgovori Kju na njenu diskusiju - U Meal-Durinu odavno žive ljudi. On kao da nikad i nije bio napuštan, osim možda posle napada ljudsko-vilinskog saveza pod Erikom Krvavim. Često je prelazio iz ruke u ruku. Njegova unutrašnjost je bezbroj puta rušena do temelja i mnogo puta spaljivana. I pored najbolje volje, ne mogu da verujem, da je tu moguće još uvek nešto naći od zaostavštine njegovih orginalnih stvaraoca. Čak su i njegovi debeli bedemi puno puta krpljeni i pojačavani.
U osnovi, njegova arhitektura vrlo je slična ovoj. Zidovi su debeli, niski i vrlo jednostavnog oblika. Ali, ima jedna bitna razlika. Dok su Imirovi Zubi građeni od prostog, pažljivo slaganog gigantskog kamenja, Meal-Durin ima gotovo srasle kamene blokove. Kao da su spojeni lavom vulkana ili rastopljenim kamenjem. Kako je to izvedeno ne smem ni da pomislim. Međutim, moguće je da oba grada potiču od iste civilizacije, samo iz različitih perioda. Kako mi se čini, Meal-Durin je ipak nešto mlađi od mesta na kome mi sedimo. -
Posle ovog iscrpnog predavanja niko ništa ne reče, jer stvarno, nije se više imalo šta dodati. Malo kasnije, Frija pokuša da pronađe temu za nastavak razgovora:
- Slušaj, Kju. Sada imamo vremena na pretek. Mogao bi nam ispričati priču o Eriku Krvavom i tvom dedi vilin-kralju Arel-Gatoru. Kao i to kako je pao neprobojni Meal-Durin sa svojim silnim gospodarem Sigvratom Odvratnim i njegovom nepobedivom armijom... -
Kju malo razmisli, pa ozbiljno reče:
- Uskoro ćemo stići do Šume Trolova. Tamo ćeš upoznati mog oca, Haldir-Gatora. On je savremenik i učesnik tih legendarnih događaja. Neka ti on ispriča sagu iz prve ruke. Tako ćeš čuti autentičnu verziju. Mislim da je tako najbolje i najpoštenije. Ipak si ti potomkinja Erika Krvavog u pravoj liniji. -
- Čime ćemo onda da ispunimo ovo dosadno veče čekanja Urlikovih razbojnika? - upita tamnokosa prilično oneraspoložena vilenjakovom odlukom da noćas ne priča zanimljive doživljaje predaka.
- Ničim! Sada je vreme da se prave priče, a ne da se pričaju. Mirno odgovori vilenjak - ti ćeš sada da pokupiš Un, naše konje, većinu opreme, i da odeš dalje na sever, pored vode. Tamo se ulogori, iza onog brega, i ne pali vatru. Onde me čekajte do jutra. Ako ne dođem, same odlučite, šta ćete dalje. Put ka severoistoku preko Golih brda vodi u Šumu Trolova. Haldir i moj narod lepo će vas primiti, čak i ako mu donesete vesti o pogibiji njegovog sina. U žalosti biče srećan da učini sve za moje prijateljice. Kao prvo, načiniće od vas vile i dostojne pripadnice njegovog plemena. Takav je naš običaj. -
- Da idemo same kroz ovaj avetinjski grad? Ti si načisto poludeo. Ja se neću maći ni metar od tebe! - žestoko se pobuni plavuša - I posle svega toga, još treba da te čekamo u ovoj pustoši punoj demona? -
- Ovde, na žalost, nema nikakvih demona da zaustave Urlika, osim Kjua. Sigurna sam da ni on neće moći da bude efikasan demon, ukoliko mu nas dve budemo visile na vratu. Što se mene tiče, jedino se plašim onih razbojnika. - reče Frija pakujući stvari u vreću - Ne brini, ja ću te štititi od raznih utvara i duhova. Oduvek sam najviše volela mrtve protivnike. -
- Ti si žena mojih snova! - doviknu joj Kju, šaljući tamnokosoj lepotici nedvosmislen gest usnama.
- A ovo je, na žalost, žena mog života! - odgovori Frija zajedljivo, vukući Un za sobom u mrak prema konjima, dok se ova glasno bunila i odupirala.
- Ostavite ser Alfredovo sedlo! Ono vam neće trebati ako se ja ne vratim, a dovoljno je krupno da stvara iluziju ispunjenog logora. - doviknu Kju za devojkama.
Nekoliko trenutaka potom, duboko, okovano, ritersko sedlo dolete iz mraka i tr esnu pored vatre. Kju se zaprepasti sa koliko je siline Frija bacila tu, ni malo laku, stvar. Mora da ju je Un dovela na ivicu nernog sloma. Iz mraka se čula tiha nerazgovetna rasprava, koja je više ličila na siktanje razbesnelih zmija. Ipak, posle nekoliko minuta začu se se kloparanje teških okovanih konjskih kopita. Znači, Frija je ipak nekako uspela da svoju ljubavnicu prizove razumu.
Vilenjak ostade sam pored vatre, u podnožju ogromne kamene mase. Konjski topot udaljavao se prema vodi. Sve to vreme, Kju se nije ni pomerio. Hitro je, potpuno usredsređen, smišljao rešenja različitih mogućnosti, za slučaj da mu neka od bitnih stvari pođe po zlu. Razmatrao je kako bi iskoristio rovove koji vode u unutrašnjost kula i podzemne katakombe. Namamiti sujeverne ljude u tako nešto, zaista je predstavljalo pravi podvig. Padalo mu je na pamet da pokuša nešto sa imitacijom gasova, ali još je to morao da uobliči u jasan plan prepada.
Dok je tako razmišljao, gledajući u plamenove, iz daleka začu glasove razbojnika i tapkanje njihovih nepažljivih nogu. Kju je mogao da zahvali samo svom oštrom sluhu, što nisu oni njega iznenadili, onako zamišljenog. Očekivao ih je znatno kasnije, a to je značilo da su prestali da kopaju odmah po njihovom odlasku i da su se dali u besomučnu poteru, ni malo ne štedeći konje kojima su raspolagali. Frija je ponovo bila u pravu. Zaista je poznavala ljude bolje od njega.
Sada nije mogao više da se premišlja, jer, iako ih je opazio sa prilične udaljenosti, oni bi ga, pri svetlosti vatre, uskoro mogli ugledati. Zato sunu u mrak. Tada se hitro počeo kretati u pravcu iz kojeg su dolazili glasovi. Uskoro se našao gotovo licem u lice sa njima. Brzo se pružio iza jednog niskog zidića, primetivši prvog iz grupe razbojnika, kako se spušta niz desetak metara udaljenu gomilu kamenja kraj ruševine nekog visokog zida. Sva sreća da je pored njega raslo jedno omaleno, razgranato drvo, pa ga ljudi, koji pri ovakvoj svetlosti vrlo dobro vide, nisu primetili. Ukočio se, ležeći, i mirno sačekao da prođu na svega nekoliko koraka od njega.
Razbojnici su se, bez reči, šunjali prema krugu svetlosti oko vatre. Išli su pogureno, sa isukanim oružjem u rukama. Kada je i poslednji prošao pored Kjua, on bešumno ustade i krenu za njima, držeći se dubokih senki. Hjort, koji ih je predvodio, odjednom zastade, ispravi se, pljunu i opsova. Urlik ga munu s leđa, što je značilo da ga najstrože prekoreva za dizanje buke. Ovaj se besno okrenu vičući:
- Zar ne vidiš da su pobegli, glupane! Prostor oko vatre potpuno je prazan. Nanjušili su nas, i na vreme su zbrisali, smaglili, nestali! -
- Kako? - zabrunda Urlik, propinjući se na prste da bi bolje osmotrio čistinu oko sklepanog ognjišta.
Ostali razbojnici zagrajaše pa u neredu istrćaše u vilenjakov logor. Tu su stajali nekoliko trenutaka, gledajući u svim pravcima. Urlik se osećao kao da je uleteo u klopku, ali to nije hteo da pokaže pred svojim ljudima. Hjort se, naprotiv, u ovoj „svojoj" poteri osećao vrlo dobro i već je počinjso sebe da smatra novim vođom razbojničke družine. Zbog toga je bio jako preduzimljiv.
- Nisu mogli da pobegnu daleko, - reče on, smireno i razgovetno - neke stvari su im još ovde. Moramo ih potražiti po okolini. -
- Vrlo lukavo, - primeti Rudgrim - toliko puta kad smo bilo sa njima licem u lice, pustili smo ih da pobegnu, a sad ćemo da ih jurimo po mraku. -
- Mislio sam da su mnogo jači. Međutim, posle ovog neuspelog prepada, oči su mi se otvorile, - poče da objašnjava svoju odluku Hjort - Ove ostavljene stvari pokazuju da su se pokupili u krajnjoj žurbi. Što znači da nas se plaše. Ostalo zaključi sam. -
- Ko bi bežao od slabijeg protivnika? - nasmeja se Lambi - Mora da su mnogo slabiji od nas, kad nas se toliko plaše, da su posle svega požurili da izbegnu sukob. -
- Sve što su do sada protiv nas radili bio je samo trik i blef. Nije bilo teško ubiti Kola strelom sa odstojanja. Vilenjak jeste isekao Urlikov stari pancir, ali ni kožu nije smeo da mu zaseče. Ja mislim da nas se oni sa pravom plaše. Sami smo krivi što sa njima odavno nismo završili. Svemu tome je uzrok njihova veština zastrašivanja, naša glupost i Urlikov kukavičluk. - iznese Hjort svoja razmišljanja.