Vilinska saga X/2

Sto bi rekli - trazili ste, gledajte - evo nastavka prethodne glave.

I slobodno nastavite da komunicirate sa nasim Autorom - jes' da je malo spor, al' naucice...;)

Urlik škrgutnu zubima, ali ništa ne reče. On jednostavno pređe preko masovnog odobravanja Hjortu, iskorači napred, podiže jednu zapaljenu granu iz vatre kao baklju, pa se obrati razbojničkom skupu:
- Mora da su se skembali negde u unutrašnjost kule. Pronačiću ih, makar morao da je prevrnem, kamen po kamen. Za mnom! -

Hjort, koji je sada hteo da dokaže ne samo kako je bolji strateg od vođe, već i koliko je pametniji, kao i hrabriji od Urlika:
- Čekaj malo. Šta će biti ako oni pokupe stvari i zbrišu dok smo mi unutra? Možda oni uopšte nisu u kuli? Onda smo ih zauvek izgubili. Jedan od nas treba da ostane ovde, da čuva stražu. -
Lambi se javi kao dobrovoljac, uzevši luk i strele, dok se ostali uputiše u podzemni ulaz, za svojim krupnim vođom. Prošavši kroz rov koji je zalazio pod zid kule, oni nestadoše sa vidika.
Kju se za to vreme prikrao iza zida, do samog Lambija. Nečujno se uspuzao uz kamene izbočine da pogleda kakva je situacija sa druge strane. Razbojnik mu je bio okrenut leđima i nogom je nabacivao sakupljeno drvo na vatru. Vilenjak pričeka da se udalji od plamenova, pa se onda, u potpunoj tišini, izvuče na zid. Prvo je pomislio da upotrebi mali nož, ali se posle sekunde razmišljanja, odluči za nešto bolje.
Telo viljenjaka izvi se kao mačije, i on polete kroz vazduh, prema žrtvi. Bandit, naglo prutisnut vilenjakovom težinom i skokom, pade potrbuške ne uspevši ni da krikne. Kost jedne Kjuove podlaktice, gušila ga je još dok je padao, a šaka druge gurala mu je teme prema njoj. Uklješten između tla i napadača, on se gušio. Zahvat je bio neraskidiv. Šaka ruke koja ga je davila držala je rukav one koja ga je pritiskala. U tom položalu Lambiju je ostalo sam jedno, da svim silama pokuša da okrene glavu i vrat na levo, kako bi smanjio pritisak na grkljan. Nekoliko trenutaka se bezuspešno napinjao, kad mu vilenjak, držeći ga za kosu i bradu, okrenu glavu u istom pravcu.
Razbojnokov vrat puče kao suva grana. Kju ustade sa njega. Umiruće oči gledale su ga sa zemlje, dok mu je stajao nogom na leđima. Bio je to stari vilenjački način ubijanja, donesen još iz dubina svemira, kao obuka elitnih ratnika za borbu bez oružja. Ta je veština bila sklopljena iz svega i svačega, što su humanoidi po univerzumu koristili kao efikasan način borbe. Sastojala se pre svega od udaraca, ali poluge, bacanja, čišćenja, davljenja i pritiskanja nervnih centara nisu bili nikakva retkost. Vilinski narod ju je zvao Per-Ring.
Jedan od prvih zahvata koje su početnici učili, posle samo četiri godine treninga, bilo je ubijanje naglim trzanjem protivnikove glave u stranu. Nebrojeni domoroci su pali od te veštine sukobivši se sa vilin-ratnicima. Per-Ring se docnije proširio skoro po celom svetu i u kombinaciji sa domaćim veštinama, dao bezbroj oblika borbe, naročito na istoku gde su se u starim civilizacijama, ljudi mnogo sistematičnije baviji takvim umetnostima. Međutim, u ljudskim verzijama ove umetnosti, izgubila se jedna vrlo važna osobina, a to je maksimalna efikasnost protiv neobučenog borca.
Ljudi su, jednostavno, primenjivali istu veštinu jedni protiv drugih, nadmećući se ko je bolji, i tako razvili sistem nadmudrivanja koji je odnosio puno vremena i smanjivao broj veoma primenljivih tehnika, koje su se mogle koristiti protiv onih koji nastupaju snagom i jednostavnošću, sigurni u svoju prirodnu nadmoćnost. Na žalost, u podlednje vreme taj ljudski takmičarski duh uvukao se i u izvornu vilenjačku veštinu. Svejedno, ona je još uvek bila najefikasniji način borbe na planeti.
Vilenjak se uputi prema ulazu u kulu. Pred samim rovom, on prebaci svoj dugi mač sa leđa za pojas, kako bi ga lakše mogao izvući u slučaju da se u uskom hodniku susretne sa razbojnicima. Dok je to obavljao, svojim mačijim vidom on opazi još jedan takav rov u jaruzi sa desna. Ovaj je delimično bio sakriven retkim žbunjem, koje je raslo na kamenom kršu, zato ga vilenjak nije odmah primetio. Kju odluči da je to bolji izbor, pa se spusti u njega i uvuče pod kamene zidine.
Bio je svestan da je ovaj hodnik bio čitav nivo niže od onog kojim su pošli razbojnici, ali se nadao da će mu to omogućiti da ih možda iznenadi. Rov se produžavao u uzak, ozidan hodnik pun izlomljenog kamena i drugog otpada, a to je, zajedno sa komadima drveta, za vreme velikih kiša nanela voda, koja je kroz taj prolaz sigurno nekud oticala. Vilenjak se kreto oprezno, ne zato što se plašio protivnika, nego da ne bi izazvao buku prevrtanjem razbacanog krša. To bi mu sasvim upropastilo prednost iznenađenja.
Stigao je do nekih proširenja i račvanja, pa krenu onim pravcem koji je, po njegovom mišljenju, vodio u centar kule. U narednom proširenju začuo je dobro poznate glasove. Oni su dolazili kroz nekoliko širokih rupa na tavanici i delovali su izobličeno i zastrašujuče. Očigledno akustički trik starih graditelja, čija je namena ostala skrivena velom vremena. Ovo nije imalo nikakvo dejstvo na Kjua, koji je sa zadovoljstvom zaključio da taj gadan ljudski soj vodi jednu od svojih beskrajnih svađa.
Prepirka se vodila zato što je Hjort, videvši da je unutranjost kule prazna, odmah hteo da se vrati napolje i potraži Kjua sa devojkama po okolini. Nasuprot njemu, Urlik, koji je tako hrabro poveo svoju grupu u kulu, hteo je da ostane i pretraži svaki pedalj unutrašnjosti, pokazujući time svoju veliku hrabrost, jer su se gotovo svi razbojnici plašili tog ukletog mesta. U diskusiju se bio umešao Rudgrim, koji je, savladan strahom, najvatrenije podržavao Hjortov plan za izlazak. Svi odlučiše da slede Hjorta. Urlik im se naruga, nazvavši ih kukavicama koje se plaše sopstvene senke, i reče da če on, pravi muškarac, sam pretražiti kulu i uhvatiti tu vilenjačku gamad. Negova družina napusti ga i izađe bez pozdrava.
Za to vreme, Kju se već uzverao kroz otvor na tavanici. Izdigavši se mišićima ruku i ramena, on se bešumno spusti na kameni pod glavne odaje građevine. Tu se sklupča između velikih komada blokova palih iz zidova.
Polako prestavši da psuje, Urlik se okrenu u ruci držeći svoju baklju. Među senkama koje je bacala, vilenjak je bio nevidljiv, sličan svakom drugom komadu stene u mraku. Razbojnik mu se približavao, ne primećujući ga. Urlikov pogled lutao je daleko gore, po stazi u kamenim blokovima koja se spiralno pela ka vrhu kule. Gotovo hipnotisan tim prizorom, on prođe na samo metar od sćućurenog vilenjaka. Kju je samo čekao na taj trenutak. Dva puta je tom stvoderu oprostio život i treći put zaista nije ima ni malo volje za to.Pojačavši koncentraciju, što mu, ruku na srce, i nije trebalo, on u deliću sekunde skoči na leđa vođe razbojnika.
Desnom rukom mu začepi usta, a levom rukom mu zari „mali" nož između vrata i ključne kosti. Vilinsko sečivo gotovo bez otpora prođe kroz Urlikov novi, crni, žičani pancir i zari se pravo u razbojnikovo srce. Vođa bande samo se zgrči, na trenutak, a zatim se opusti. Kju ga je zadžao u svojim rukama, pa ga odvuče do otvora, iz koga se izvukao, i baci u donju prostoriju. Tup udar odjeknu kada je Urlikov leš stigao do dna, a vilenjak požuri za družinom koja se vraćala ka izlazu.
Hjort je sa svojim drugovima bio stigao do vatre i sa užasom buljio u Lambijev leš. Ubijeni razbojnik zavrnute šije gledao je u nebo. Sva četvorica su dobro znali da je to način ubijanja pomoću crne magije. Bar je takvo verovanje, u njihovom zaostalom svetu, raširila hrišćanska crkva.
- Znao sam! - uzviknu Rudgrim preneraženo - Znao sam, da će nam vilenjaci navući demone na vrat. To je sigurno bio crvenokapi. Najstrašniji od svih goblina! On se stalno muva po starim ruševinama i napuštenim gradovima. Posebno voli one u kojima su nekad činjeni veliki masakri i svirepi zločini. Ovo mesto izgleda kao stvoreno za njega. -
- Gluposti! - obrecnu se Hjort, mada je i njegovo samopouzdanje počelo da se ljulja pred prizorom Lambija koji je bio ubijen na tako neobičan način. On pokuša da spreči paniku među svojim drugovima:
- Crvenokapi ubija ljude da bi svoju kapu uvek iznova bojio njihovom krvlju, a koliko ja vidim Lambi nije čak ni zasečen, nigde. Sem toga, nisam mnogo uveren da je to mračno biće uopšte vilenjak, jer kao što znate, trolovi su vrhovni gospodari goblina. Vilenjaci, koliko ja znam, više vole šumu, reke i vodopade, nego stara i napuštena ljudska naselja. Ako je to uopšte bio on, mada ne verujem da su istog roda, ni da su ga oni pozvali. -
- Prokletstvo je na svima nama! - slomljeno izjavi Rudgrim - Svejedno, da li su ga, ili ne, doveli vilenjaci. Znaš li biće koje bi moglo odraslom čoveku ovako da zavrne vrat? To je demon ogromne snage, a mi stojimo sada ovde, protiv njega. Eto gde su nas naše mudre i hrabre vođe dovele. -
Nastade opšta graja. Čuli su se povici:
- Ne čekajmo ni trenutak. Bežimo odavde! -
- Ma, sva ta natprirodna stvorenja su braća! Oni će se uvek udružiti protiv nas ljudi! -
- Demon ili vilenjak, svejedno? Meni ta granica, među njima, uopšte nikada nije bila jasna! -
- Ja sam krenuo sa vama da bi pljačkao bogate ljude, a ne nekakva stvorenja pakla! -
Hjort podiže ruke i nekako, na trenutak, uspe da ih umiri. Potom, upola se plašeći za svoje novo mesto vođe, a upola vrlo stvarno od nepoznatog, obrati se okupljenima:
- Vidim da je u ovoj situaciji jedino pametno rešenje da odustanemo, dok još neko nije nastradao. Ništa mi drugo sa vama ne preostaje, jer ste se toliko uplašili, da bi vas sve savladao i onaj lepoliki vilenjak, a nekmoli neki demon. -
- Ko je kukavica? - zareža jedan grub glas - Daj mi protivnika koga mogu da čujem, i vidim, pa ću da ti pokažem... -
- Nemojmo se, u ovakvom trenutku, još svađati. - i dalje ih je smirivao Hjort. - A tebi, Krok, savetujem da sačuvaš tu svoju kuraž za demona, ako ga na povratku sretnemo, pošto odmah polazimo.
- Uzmite zapaljenje grane. Demoni se plaše vatre. - savetovao ih je Rudgrim.
- Vidim koliko je pomogla Lambiju! - odvrati Krok mašući sekirom - Jedino se se čelika svi plaše. Urlik ne bi nikad... Gde je Urlik? Pa pobogu, on je još u kuli! -
Svi se zbunjeno pogledaše. Urlik je ostao u kuli. Niko od prisutnih nije hteo da se vraća unutra. Ipak je trebalo da neko to učini. Pade predlog da krenu svi zajedno, ali on bi glatko odbijen. Rešiše da čekaju. Posle desetak minuta počeše da im popuštaju živci, i Rudgrim, koji se najviše plašiio vilenjaka predloži:
- Do đavola sa Ulikom! Neka nastavi da pretražule te proklete ruševine do sudnjeg dana, ako hoće. Hajdemo mi odavde! -
Većina prisutnih se dvoumila šta da učini, ali strah od Urlikove sirove snage bio je prilično svež u njima, pa se još nisu usuđivali na takvo otvoreno izdajstvo.
Hjort, svojim dinamičnim umom, shvati kako je sada pravi trenutak da izvuče korist iz ove situacije. Po njegovom mišljenju, Lambija je bio ubio Kju, (što je bilo sasvim tačno), koji se sigurno sakrio negde napolju, i sad vreba iz nekog žbunja, koristeći nevidljivost svog šarenog kostima među vegetacijom. Smatrao je da vilenjak nikako ne može biti unutra, jer se vilenjaci i demoni mrze kao patuljci i trolovi. Sigurno je da bi se oni sami između sebe poubijali, mnogo pre nego što bi sačekali ljude. Znači, mogao je mirno da ode i mučki ubije Urlika, jer niko neće smeti da se vrati i utvrdi od čega je stari vođa umro. Čak kada bi se to dogodilo, uvek je mogao krivicu da svali na vilenjaka, koji koristi oružje. Sada je bilo najvažnile da to tako i uradi, kako bi stekao što više ugleda i učvrstio svoje mesto privremenog vođe družine. On iskorači, pa pogleda strogo u Rudgrima rekavši:
- To, što ti predlažeš Vilhansone, u najmanju ruku je nečasno. Zar da podvijemo rep, i napustimo našeg hrabrog vođu, koji se izlaže opasnosti za našu stvar? Trebalo bi da se stidiš, kao i svi koji su tako nešto pomislili. Našu razbojničku družinu vezuju čast i reč dostojnih ljudi koju dadosmo jedni drugima, a ne nekakav ljudski zakon. Ako odustanemo od toga, nikakav red više nećemo imati i možemo odmah da se rasturimo. Moramo pronaći Urlika i povesti ga sa nama.
- Pa, onda ga traži sam, kada ti je toliko stalo do časti - zareža Rudgrim - Ja neću ni prst da pomerim! -
- Tako ću i da uradim - reče ponosno Hjort, dok su ljudi s nevericom buljili u njega - Od tebe, i tebi sličnih, tražim samo da me sačekate desetak minuta i ne odmaglite sa svim plenom koji smo zajednički sakupili. -
Svi su se divili Hjortovoj hrabrosti i drugarstvu. Smesta mu se zakleše kako će ga čekati sve dok bude bilo nade da je živ, ako zaista misli da krene po Urlika.
Mladi vođa se osmehnu, uđe u prvi rov i dobaci im:
- Ponosan sam što uz sebe imam tako hrabre ljude. Većina drugih razbojnika bi pobegla čim se pomenu demoni i utvare! Vaša hrabrost je ogromna, čim se usuđujete da tako dugo ostanete na ovom mestu. Momci, koje je Urlik izabrao, neuporedivo su bolji ratnici od drugih ljudi. -
Hjort uđe u podzemlje siguran kako je ovim rečima obezbedio da ga čekaju do povratka, jer će se te kukavice posle ovakve hvale stideti da jedan drugom predlože begstvo. Nastavio je oprezno da se kreće kroz skoro potpuni mrak, njušeći vazduh kao zver u lovu. Nije poneo nikakvu baklju jer je smatrao da bi njena svetlost samo opomenula Urlika i privukla eventualne demone. Neravno dno hodnika smetalo mu je, ali, budući da je već dva puta prošao tuda, snalazio se dosta dobro. Konačno je stigao do tačke od koje je počinjala unutrašnjost kule. To je primetio po ogromnom kamenom pragu od neobrađene stene. Hjort se tu zaustavi, pomislivši kako vođstvo nad ovako malom družinom ne vredi ovolikog truda. Još uvek je mogao da se vrati, ali bi ga onda, u slučaju da se Urlik pojavi živ, svi ismejali kao kukavicu i opet bi bio iza svog crnobradog rivala. On isuka svoj kratki mač, duboko udahnu i zakorači u mrak i neizvesnost.
Istim tim hodnikom, sa druge strane, šunjao se vilenjak. Vrlo lako i na velikoj udaljenosti opazio je Hjorta, koji je iz polutame zalazio u potpuni mrak. Doduše, u toj situaciji video bi ga i običan čovek kome su se oči navikle na tamu, a nekmoli noćovidi vilenjak.
Kju čučnu, zgurivši se uz kraj jednog oniskog zida, koji se, iz nepoznatih razloga, pružao jedno desetak metara niz hodnik. Razbojnik se približavao pipajući, što je značilo da vilenjakovo maskiranje u produžetku zidića i nije baš bilo neophodno. On je jednostavno postavljao zasede, onako kako je naučio, i nije razmišljao o svrsishodnosti. Generacije Evelonaca razmišljale su o tome pre njega.
Hjort stiže do skrivenog vilenjaka, oslanjajući se rukom o desni zid prolaza. Kju ga drškom noža, jednim polukružnim pokretom pogodi u dijafragmu. Bandit se zgrči i povi napred, preko Kjuovog ramena. Ovaj ga, koristeći taj položaj, podiže bez mnogo napora. Razbojnikov kratki mač ispade, zveknuvši zvonko o kamenje na podu hodnika. Međutim, vilenjak još nije bio zadovoljan. On razmahnu Hjortovim telom, i snažno mu udari glavu u zid. Improvizovana kaciga začangrlja u sudaru s kamenom. Ona je bila napravljena od lanca prišivenog za kožnu kapu, i mogla je lepo da štiti od sečiva, ali ne i od udarca. Tako Kju krenu nazad u kulu, noseći onesvešćenog Hjorta preko ramena.
Kada se kružnom stazom popeo na krunište kule, nije bio ništa umorniji nego kada je krenuo. Razbojnok je težio jedva šesdesetak kilograma, i snažni vilenjak nosio ga je kao igračku.
Kju odloži svoj teret na ivicu ograde i pogleda šta se dešava dole, kraj vatre. Trojica preostalih razbojnika stajali su još uvek nervozni, klateći se, sa oružjem u rukama. Buljili su uplašeno u noć okrećući jedan drugome leđa. Vilenjak oceni kako je u tom trenutku potrebna samo sitnica, pa da ih natera u divlji beg. On stade buditi Hjorta vodom iz mešinice koju je nosio za pojasom. Bandit s mukom otvori oči. Kju ga dograbi, savi mu jednu ruku na leđa, i uhvativši ga podlakticom za gušu u bolan zahvat, progura mu glavu izmeću dva kamena grudobrana. Hjort ustuknu kad ugleda visinu na kojoj se nalazi i oštar kameni otpad pod sobom. Vilenjak mu tiho prošaputa na uvo:
- Reci onim svojim gadovima, da te je zarobio strašni demon, i da ih moliš da ti pomognu. Inače, tako mi Asinog mleka, zavrnuću ti vrat kao Lambiju. -
Neki veoma hrabri, ili vrlo glupi ljudi, spremni su na to da se i u bezizlaznim situacijama kockaju sa životom. Hjort nije bio ni hrabar, ni glup, ali je imao veliku strast za kockom. Čak i kada je ulog bila njegova sopstvena glava.
Razbojnik je shvatio da će povik raserati njegove ljude na sve strane, i ostaviti ga bez najmanje prilike da ubije Kjua. Da je vilenjak hteo da ga ubije, on bi verovatno, to već učinio. Svakim trenom Kjuovog oklevanja, njegove šanse su rasle. On odluči da sve reskira i pokuša još jednu prevaru. Malo pročistivši grlo, što je trebalo slušaocima da nagovesti kako baš i nije u tako gadnoj situaciji, Hjort povika:
- Hej, momci! Ovde je onaj gadni vilenjak. On je na prevaru, ubio Urlika! Dođite ovamo daaa... -
Kju odmah, pri pomenu reči „vijenjak", shvati izdaju, pa, čučeći iza razbojnika, otpusti zahvat, spusti se na leđa i obema nogama snažno ga gurnu u ponor. Hjort zavesla rukama po vazduhu, kao da se nada da će poleteti dok mu je plavi plašt vijorio, pa zatim, urlajući, tresnu o kamenje ispred same vatre, i umuknu. Ostatak bande koji je gledao u pravcu odakle je malopre glas dolazio, jednostavno se ukočio od straha i iznenađenja. Ta ukočenost trajala je nekoliko trenutaka, pa onda zaždiše u mrak, kukajući i zapomažući.
Sa svog uzvišenog mesta, Kju ih je sa radošću posmatrao, kako se sapliću i padaju po kamenom kršu, skoro poludeli od straha. On se polako podiže i zaputi nazad u kulu, promrmljavši više za sebe:
- Kakav brzoplet i uspaničen narod. Biće pravo čudo, ako još neko ne nastrada dok stignu do konja. -