Tri kondomova dana

ili Ono što se od silne galame slabije čulo o Vikiliksu

Vikiliks je ukrao četvrt miliJona tajnih dokumenata Stejt dipartmenta i objavio ih na svom sajtu. Je li tako?

Nije.

U toj rečenici osim objekta ništa nije tačno, a da budem precizan objekat je 251.287 depeša Stejt dipartmenta.

Iako američki DoJ (Department of Justice) radi na tome da dokaže suprotno, ne bi li dobio nekakvu osnovu za podizanje optužnice protiv Vikiliksa i/ili Asanža, Vikiliks nije aktivan činilac u pribavljanju materijala koje objavljuje. Iz naše perspektive mi smo internacionalni izdavački servis i predstavljamo izvore i novinare na isti način kao što advokati predstavljaju ljude na sudu - mi ne ocenjujemo materijal koji primamo i objavljujemo, su Asanžove reči koje sam još onomad preveo, pišući po prvi put na ovom blogu o Vikiliksu. Vikiliksov softver garantuje bezbednost whistleblower-ima upravo tako da ni ljudi iz Vikiliksa ne mogu da znaju njihov identitet. Bredli Mening, na koga se sumnja da je “ukrao” te depeše i sada čami u uslovima koje mnogi smatraju za torturu, ne bi bio nikad otkriven da se navodno nije sam autovao. No, i o tome sam pisao onomad. Dakle, pitanje "krađe" je, nadam se, raščišćeno (čak i ako se ispostavi ono u šta duboko ne verujem a to je veza Mening – Asanž opet se ne može reći da je Vikiliks "ukrao" dokumenta).

...i objavio ih na svom sajtu...Dok ovo pišem (petak 14. januar 2011, uveče) od 251.287 dokumenata u javni domen je pušteno svega 2428. Što čini čitavih 0.9662258692252285% od ukupnog broja, ali ključno i manje poznato, zbog u podnaslovu pomenute galame, je da dokumente ne objavljuje Vikiliks po sopstvenom nahođenju, pa čak i to da ih ne objavljuje prvi. Naime, poznato je da je Vikiliks sklopio neku vrstu sporazuma (ništa na papiru) sa pet najvećih svetskih novinskih kuća (Guardian, Le Monde, El Pais, Spiegel & New York Times) i njima je predat ceo materijal, mnogo pre nego su prvi članci o depešama objavljeni. "Oni objavljuju dokumenta koja mi odaberemo," kaže urednica Le Monda Silvi Kaufman u intervjuu,piše Associated Press ovde. Ko se potrudi da isčita članak iz linka saznaće da se i redigovanje dokumenata (brisanje imena koja bi eventualno mogla doći u opasnost njihovim objavljivanjem) obavlja prema preporukama tih novinskih kuća.

Vratiću se na to šta sve znači taj modus operandi, za koji se Vikiliks u ovom slučaju odlučio, u odnosu na optužbe protiv istog koje se valjaju okolo. No, moram da napravim digresiju koja pokazuje da ni novine koje su deo tog procesa (Guardian) nisu imune na objavljivanje glooposti na veliku štetu Vikiliksa.

[digresija] U rubrici Comment is Free Gardijan je objavio tekst sa naslovom US cable leaks' collateral damage in Zimbabwei podnaslovom Ako Morgan Cvangirai bude optužen za izdaju Vikiliks će zaslužiti sramnu zahvalnost Roberta Mugabea. Tekst zatim govori o tome kako je objavljivanje depeše iz koje se vidi da arhi-neprijatelj zimbabveanskog diktatora, Roberta Mugabea, javno osuđuje sankcije koje je SAD podigao protiv te zemlje, dok u privatnim kontaktima poziva na njihovo održavanje ne bi li se režim oslabio, što je pokrenulo istragu o izdaji. Autor, Džejms Ričardson, piše da je objavljivanjem te depeše Vikiliks izvršio svoje "kolateralno ubistvo" i zaključuje da Vikiliks treba da ostavi međunarodne odnose onima koji ih razumeju – ili barem onima koji razumeju vrednost života.

[I] sve bi to možda i bilo OK. Kad bi bilo istinito. Naime, u međuvremenu je Gardijan dodao jednu (vrlo diskretnu) ispravku na kraj teksta koja glasi (boldovanje moje): Ovaj članak je izmenjen 11. januara 2011. kako bi se pojasnila činjenica da je depeša iz 2009. na koju se članak poziva stavljena u javni domen od strane Gardijana, a ne kako se izvorno implicira od Vikiliksa. Potpis pod fotografijom je takođe izmenjen da odrazi tu činjenicu.

Članak je izašao 3. januara izmenjen je jedanaestog... setih se Tvenove – laž optrči zemlju dok istina zapertla patike. Naravno, da su Ričardsonove lažne optužbe preuzete u tom međuvremenu. Asanžovo bezobzirno ponašanje može koštati života vodećeg demokrate Zimbabvea, vrišti podnaslov u WSJ-u. Atlantic objašnjava kako je Vikiliks unazadio demokratiju u Zimbabveu. To nisu jedine novine koje su progutale Ričardsonovu buvu, a sve to govori koliko novinari proveravaju ono što pišu, kao i o tome da nisu upoznati sa pomenutim modus operandi-jem objavljivanja ovih depeša.

Šta reći o više nego diskretnoj korekciji Gardijana na dnu članka? Ja kažem, bedno. No, zamenik urednika Gardijana, Jan Kac, je brani iz sve snage na svom blogu koji je napisao kad je (pre svih) blogosfera namirisala pacova. Brani tu ispravkuiako je u osnovnom Ričardsonovom tekstu (pa i podnaslovu) ostala laž.[/digresija]

Kada se zna pomenuti modus operandi postaje jasno koliko je cela frka – lov na Asanža + pozivi na njegovo ubistvo, kriminalna istraga protiv Vikiliksa + pritisci na Tviter (i verovatno druge kompanije poput FB-a i Gugla) da predaju informacije o svojim korisnicima – naglavačke postavljena i zapravo apsurdna. Naime, niko osim (odavno prolupalog) Džoa Libermana ne predlaže sudsko proganjanje Njujork tajmsa i ostalih.

Isto tako optužbe, koje se često mogu čuti, da je Vikiliks taj koji "ugrožava bezbednost i živote bla bla bla..." nediskriminatornim objavljivanjem depeša su tlapnja i ništa više.

Depeše

Sad, kada smo (nadam se) raščistili neke, od galame manje uočene, činjenice, da se pozabavim malo samim depešama. Međutim, i to se mora sagledavati u svetlu procesa (modus opeandi-ja), jer na kraju krajeva njime je jedino moguće objasniti sadržaj (i obim) onoga što smo dobili (ili ćemo dobiti) priliku da pročitamo. Kako kaže Ms Kaufman od Le Monda, mi objavljujemo samo ono što je interesantno. Ne mogu vam reći propocije, ali velika većina ovih dokumenata nije novinarski interesantna. Uopšte ne sumnjam da je Kaufmanova u pravu. Samo ukusi su, znamo, različiti.

Mene lično nimalo ne zanima ukrajinska medicinska sestra pukovnika Gadafija, ali me recimo interesuje tragedija na platformi za ekstrakciju gasa u Kaspijskom moru za koju niko do sada nije čuo, iako je bila identična tragediji u Meksičkom zalivu o kojoj smo bili medijski bombardovani. Sjajan primer za "šta nije bilo na televiziji nije se ni desilo."

Taj izbor je uzrok jedne (od mnogih) teorija zavere u vezi cele frtutme. Rečenicom "Bilo je samo pitanje vremena kada će teoretičari zavere izmileti iz crvotočine" počinje linkovani članak iz Haareca o teoriji da je Vikiliks sklopio dil sa Izraelom ili Mosadom da se ne objavljuje izraelski prljavi veš. Ko je pročitao članak tada kad je izašao (17.12. prošle godine) mogao je ukapirati ono o čemu ovde trubim – šta više, naglašava Urdon (Remi Urdon, šef Vikiliks projekta u Le Mondu), Asanž ne kontroliše koje će depeše Vikiliks objaviti. Teoretičari zavera se s pravom mogu pitati kako to da je relativno malo izraelskog prljavog veša u do sada objavljenom materijalu. Odgovor im je dao Asanž u intervjuu sa Al džazirom 23. decembra – mali broj dokumenata koji se odnose na Izrael je do sada objavljen do sada, jer novine na Zapadu koje su dobile eksluzivna prava da objavljuju tajna dokumenta nerado objavljuju osetljive informacije o Izraelu.

Kao što rekoh to je samo jedna od mnogih teorija zavere u vezi Vikiliksa, a nemam blagu nameru da se bavim drugim teorijama.

Davati bilo kakvu konačnu ocenu o svim depešama na osnovu uzorka od čitavih 0.9% je meni, da prostite, patetično i nenadjebivo gloopo. Buzdovani koji to čine zaboravljaju ili ne znaju da uzorak nije to (uzorak) – nego izbor 5 novinskih kuća. Baš kao što nam televizija uokviruje sliku tako nam novine u ovom slučaju (i ne samo ovom) uokviruju pogled na ova dokumenta.

Opet moram da se vratim na modus operandi. Tokom većeg dela svog postojanja Vikiliks je, posle provere autentičnosti, jednostavno pljeskao dokumenta koja primi na svoj sajt. Iskustvo im je pokazalo da neke od važnih priča nisu pokupljene ni od alternativnih, a kamoli mejnstrim medija (čak i na taj način su postigli da se provali više skandala za tri godine nego Vašington post za 30). Jednostavno, ono čemu su se nadali – da će blogosfera i "građanski žurnalisti" kopati po arhivama na njihovom sajtu – se nije dogodilo, bar ne u nekoj značajnoj meri. Upravo zbog toga se od prošle godine, kada su postali household name "Collateral murder" videom, odlučuju na saradnju sa mejnstrimom.

Meni se model koji su ovog puta izabrali (puštanje avganistanskih i iračkih dokumenata su urađena drugačije, što ukazuje na lutanje) ne dopada previše, ali ga razumem kao izbor manje lošeg. Ne znam da li je bilo prepreke da se materijal da i nekom alternativnom mediju, na primer IPS-u. Bilo bi zanimljivo videti izbor i komentarisanje depeša Gareta Portera. Naravno, alternativa nema resurse potrebne da se pročešlja četvrt miliJona dokumenata istim tempom kao mejnstrim, ali ionako i ovako će na kraju, kada se sve to jednom pljesne na internet, istoričari i alternativa (Garet Portera pominjem zato što je on upravo otelotvorenje te kombinacije) češljati taj materijal.

Kliše je da se istorija ubrzava. Čini mi se tačan. Rekao bih da ovim događajem (a naročito kad se jednom sve nađe u javnom domenu) istorija skoro da dostiže brzinu real life-a.*

No, i tu istorijsku građu treba uzimati oprezno, nikako zdravo za gotovo kao munjom u kamenu. Naime, to su ipak depeše koje pišu birokrate, a i oni su (valjda) ljudi. Tako je Gardijan došao u poziciju da mora da povuče članak napisan na osnovu laži iz jedne depeše.Majkl Mur, objekat te laži iz depeše, svojim rečima opisuje celu ujudurmu ovde. Na žalost, laž je odštampana na 7 strani Gardijana od 18. decembra.

Ipak, mene najviše fasciniraju biseri poput ove očajno loše procene stanja vladajuće partije i premijera Turske iz 2005. Posle čitanja toga ništa više me ne može iznenaditi, a naročito ne neobaveštenost CIA. Naime, u papiru se tvrdi da je premijer Erdoan izgubio kontakt sa kabinetom, sa parlamentarnom grupom, sa realnošću itd. Hmmm... čudno, ali taj čovek i ta partija su osvojili 47% glasova dve i po godine pošto je ta "procena" naškrabana (deset procenata više nego dve i po godine pre te "procene"), priličan uspeh za nekoga ko ne zna gde je kako ispada iz te depeše. Ko god je složio ovaj izveštaj, razgovarao je sa pogrešnim ljudima (obeleženi u publikovanom dokumentu kao xxxx) koji su mu valjali wishfull thinking umesto ozbiljnih informacija.

Blowback ili nenameravane (moguće) posledice

Opšte je mesto da su depeše stavile na izvol'te uvid u licemerje političara i diplomatije. To licemerje je kanda raspoređeno ravnomerno međ' političkim elitama sveta. Međutim, histerična i istovremeno shizofrena reakcije američkih vlasti – kreće se od "nije to niš'" do "to je napad na međunarodnu zajednicu" – sa sve svim akcijama koje su usledile se ipak čini preteranom i naročito licemerna s obzirom da dolazi od administracije čiji šef tako slatko piše o transparentnosti i otvorenoj vladi.

Kako god, otvoreno je mnogo pitanja. Išao bih dotle da kažem da se novinarstvo, zahvaljujući ovoj frtutmi, jezivom brzinom približava raskrsnici o kojoj Asanž govori (vidi, ako već nisi, moj prvi blog o Vikiliksu), samo ja bih sada preformulisao tu raskrsnicu ovako – ili ćemo krenuti putem Kine i njenog odnosa prema informacijama/medijima ili putem Islanda. Akcije američke administracije pokazuju da tamošnja politička elita preferira China way. Ako uspe u nametanju tog puta to bi bio perfektan primer blowback-a za Asanža i Vikiliks.

*******************

Beleške na margini

Nema, i ovako je predugačko. Samo fusnota.

* Na primer, ne moramo čekati decenije, kao u slučaju ove depeše britanskog embahadora iz Bagdada iz 1969. (pdf fajl) koja je stavljena u javni domen tek decembra 2003. da saznamo da se isti ložio na mladog Sadama, te u depeši piše o njegovom neodoljivom osmehu (engaging smile) i kako bi se s njim moglo raditi samo kad bih mogao da ga viđam češće.