Leba mi, parče prvo

Gore, uzbrdo po bulevaru, podosta iznad Đerma ima pekarica. S desne strane. Jedna jedina. Bez konkurencije podivljalih modernističkih pekara.

Pravcata tesna pekara sa uzalud svaki dan ribanim pločicama, koje su bile i ostaće otužno bežaste. U njoj se iza jedine tezge guraju bar tri prodavačice koje komšijaju svakog kupca uz prateći srdačan osmeh.

Iz te pekarice se letos vio jutarnji red. I ja u njemu. Jer iako ta uzbrdačka pekara nema hleba, ima takve kifle posute suncokretovim semenkama, zbog kojih Žmuu nikada nije teško da me u nju pošalje. Pomenute kifle nemaju veze sa izvornim, austrobugarskim shvatanjem dotičnog hlebnog rođaka, jer su na ivici kolača svojim slatkasto-mlečnim ukusom. Kifle po definiciji bulevarske pekarice su samo malečki hlebovi. Hlebni prsti. A kako je trend zdrave hrane dopro i skoro na vrh bulevara, to se u njenoj kratkoj, zastakljenoj polici, šepuri nekoliko vrsta tamnoputih kifli, posutih raznim sortama semenja.

Dakle, jednog lionskog jutra stajala sam u redu za doručkovne kifle. Ispred mene se vrteo čičica pod slamnatim šeširom na romboidne rupe. Jednom rukom je povremeno šetao šešir po glavi, a o drugoj mu je zvonio ceger. U cegeru je gućkalo mleko u kesi i virio krajac belog hleba. Onog hleba izljuskane od pečenja kore koji liči na pregojenu, bezoku ribu.

Kada je konačno stigao na red, čičica je raširio osmeh do rubova šešira i guknuo:

-         Pet kifli s trunjem.

-         Kakvih kifli? – nakrivila je glavu već preznojena prodavačica iz tria koji je brže od Bogorodice Trojeručice usluživao gladni komšiluk.

          -    Onih s trunjem – ponovio je Slamnati šešir srdačno.

Iz reda se začuo kikot.

-         Ja to ne jedem – opravdavao se Slamnati šešir spontanim smejačima – za decu, kaže žena da je zdravo. A ja nisam 'tica da zobljem zrnje i trunje – minirao je čičica pokret zdravog prehranjivanja.

Tada sam se setila mog Oca. I jutra kada je Roditeljica iz obližnjeg Merkatora donela prvenče budućeg antibelog hlebovskog pokreta. U to vreme je kraj pričao legendu o tome kako Merkator sve avionima dovozi vrući hleb iz Slovenije. Em vruć, em mekan k'o duša. Obaška zdrav. Da joj ne bi promakao ulazak u trend, Roditeljica je ponosno spustila na sto smurgavi hlebac. Otac je nakrivio glavu i oči su mu postale zelenije no inače. Iz njih je sevao nasleđeni, baksuzni gusanski pogled Milenkovića. Kažu nasleđen od prababe Dare. Dobre kao 'leba. Dok neko ne krene da joj vređa zdravu seljačku pamet.

-         Šta je ovo? – prošištao je vlasnik gena nosilaca pogleda i naravi gusana.

      -     Zdravi hleb. Odsada njega jedemo. Beli opterećuje želudac i goji – recitovala je Roditeljica komšijske umotvorine.

Na reč »goji« je otac za svaki slučaj povukao ćoše stoljnjaka kamuflirajući svoju žuljastu trbu srednjih godina.     

-         Daj mi šlajpik – obratio mi se otac imperativom, ignorišući Roditeljičino cvrkutanje o nezdravom belom brašnu, crnom zdravlju i ljuskama.

Iz donesenog novčanika mi je dao par Sirotanovićevih osmeha i poslao me da kupim hleb. Pravi hleb. Odmah sad iz ovih stopa smesta. Roditeljica je uvređeno zanemela. Moje usporeno obuvanje uspelo je da uhvati trpezarijsko siktanje: »Kako možeš tako, ko je mene pitao, ja se brinem za tvoje zdravlje, što onda da jedem ovaj pesak, pitaću te kad ti opet skoči pritisak, bolje nego da crknem od ovog trunja...«

Zdravi merkatorski hlebac je protestno danima jela Roditeljica, uz prateće uzdisanje i coktanje. Na stolu su se ponovo šepurili obični, beli hlebovi, sa tri rascvetana pečenjem reza na leđima.

Prošle su godine i Otac je došao da mi pomogne u navikavanju na novi životni režim koji je nametnuo sveže rođeni Prestolonaslednik. Već prvog jutra Otac je iz kutije za hleb izvukao jedini uzorak tog proizvoda koji smo imali u kući. Crn. Kao da je u rudniku pečen. Naravno zdrav.

-         Ne ljuti se...molim te, kupi mi beli hleb – ovaj put bez zelenog pogleda je rekao Otac, prišavši mi dok sam slagala brdo pelena.

Htela sam da ga pitam da li da odmah sad iz ovih stopa odem po šlajpik, kada je moju nameru da se našalim na račun davne porodične scene, prekinuo Otac...

-         Znam ja da nije zdravo, ali ja sam bio gladan. Pola života sam bio gladan. Učiteljska plata bedna. Jedva sam žvakao hlebove koje je baka pekla. Kad je bio rat ne znam ni od čega ih je pravila. Bili su tvrdi, crni. Nisu ni mirisali na hleb. Ono malo belog brašna se čuvalo za praznike, za retko...tvoja prababa je iz ambara nosila lonče belog brašna, a pod njega podmetala dlan da ne odleti ni trun...proju smo glodali kao miševi. I kad sam bio student bio sam gladan. Nije bilo. I tad pitaj boga od čega su hleb pravili. U rudarskim menzama hleb musav, tanak kao na mesečini da su ga pekli. Ko zna šta su njega stavljali. Beda. Umreću a neću se najesti belog hleba...

I dok sam galopirala u samoposlugu, crveneći od Očevog opravdanja, kroz sećanje su mi sevale izjedene vremenom, žute fotografije...na njima Otac kao dete, malešno, velike glave i mršav, mršav...u školi, glave obrijane zbog posleratnih vašaka, suv kao vejka...i Otac student sa drugarima, klate nogama na dorćolskom zidu, mršavi tako da im ramena kao vešalice drže košulje...i u vojsci mu je uniforma visila...to bi danas bilo baš u trendu, a tada je prosto bila glad...u čijim očima je beli hleb bio pojam sitosti i sigurnosti. Imanja. Beli hleb. Bez trunja.