Predrasude naše drage

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

Na časnu reč, što duže živim u Africi sve više počinjem da sumnajm kako je teorija jednog mog poznanika - koji najozbiljnije tvrdi da reporteri CNN-a i sličnih stanica nose po džepovima teglice sa muvama koje puštaju na lica dece, pre nego što počnu da ih snimaju - tačna. Kad god vidim reportažu iz bilo kog dela Afrike, to ne može da prođe bez musave dece, muva i prašine. Prosto se ponekad, posle takvih reportaža, zapitam da nisam zalutala u neku pogrešnu zemlju? Nešto kao Alisa u zemlji iza ogledala. Sve je skoro kao pravo, ali ipak nije. Jer, i posle sedam i po godina u Bocvani, a daleko od toga da sam se kretala samo po gradovima i većim mestima, još nisam srela tu prljavu Afriku o kojoj mi svi toliko pričaju!
U redu, prašina je tu, i istina je, u Bocvani još uvek ima mnogo tradicionalno građenih kuća koje se prave od naboja ili, na severu, od trske, ali to ne znači da su njihovi stanovnici prljavi! Naprotiv!
U Secvani postoji izreka koja glasi: „Prljav i smrdljiv kao Lekgoa! (Englez, belac)" i verujte, što sam više upoznavala higijenske navike Mocvana, izreka mi je postajala jasnija.
Za početak, Mocvane se, obavezno, kupaju dva puta na dan! Ujutro i uveče. Ne postoji ni jedan razlog na svetu koji bi mogao da ih odvrati od tog pravila! Ako kuća nema svoju vodu, voda će se doneti, bilo sa reke ili sa javne česme, ali kupanje mora da se obavi. Ako nemaju kupatilo, izneće korito u dvorište iza „lape" (ograde od trske) i tu će se kupati. Ako imaju kupatilo, koristiće, naravno, njega.
A to kupanje traje... Sipa se voda u kadicu, ponese se peškirče za kupanje i sapun, kao i bokal sa vodom za ispiranje (bokal, ako nema kupatila). Peškirče se nakvasi, nasapunja i onda se trlja dok svaki delić kože nije propisno izriban! (Oni revnosniji u celu tu proceduru obavezno uključuju i jedan rapavi kamen kojim isto tako istrljaju kožu.) Potom se ispira. Onda sledi brisanje i obavezno mazanje vazelinom ili nekom kremom da se koža ne bi osušila.
Gledala sam kako razne mejd (kućne pomoćnice) ribaju moju decu, dok su bila mlađa. Naravno, kupanje je bilo „Botswana style". Jadni klinci izlazili su iz kupatila crveni kao rakovi od tolikog ribanja i sijajući se od kreme kojom su ih mazale od glave do pete!
- E, sad su propisno čisti!, rekla mi je jedna od njih ponosno ih posmatrajući.
- A da ih, ipak, ja okupam sledeći put?
- Nya, Mma! To je moj posao! A i vi ih nikad ne izribate kako treba! Morate da koristite peškirić! To je dobro za kožu.
Srećom, deca su u međuvremenu porasla pa se sad kupaju sama.
Jednom sam, zbog posla, provela neko vreme u kampu usred buša, u zimskom periodu. Zima je, u pustinji, čudna. Preko dana, kad ima sunca, temperatura je prijatnih 20+ stepeni. Ali, čim sunce zađe, ili ujutro, dok još ne ogreje, hladno je. Temperatura zna da bude i ispod 5 stepeni.
Pošto smo bili u kampu, kupatilo je bilo „poljsko". Prostorija sa krovom i gasnim bojlerom, ali bez stakala na prozorčićima, tako da je vetar veselo vijorio kroz tuš kabinu u svako doba. Zato smo se moj šef (Amerikanac) i ja trudili da uhvatimo najtopliji deo dana, negde oko ručka, da se istuširamo.
Kolege Mocvane išle su da se kupaju ujutro, čim ustanu, a potom i uveče, pred odlazak u krevet. Kao da im uopšte nije smetalo što je temperatura bila jednocifrena, a pustinjski vetar sekao „do kosti"! Udobno ušuškani u perjane prsluke i sa kapama na glavi sedeli smo, šef i ja, pored logorske vatre i nismo mogli da im se ne divimo. Niko me ni puškom ne bi naterao da se po toj hladnoći tuširam u poljskom kupatilu, a Mocvane su to radile, bez izuzetka, svakog dana.
Naravno, tolika briga o čistoći nije samo na „ličnom" planu. U čemu je poenta da je neko čist ako mu je odeća, ne daj bože, prljava ili izgužvana? Taman posla! Ne pamtim da sam ikada videla ikog od kolega da dva dana za redom dođe u istoj odeći. Ne! Svako jutro se oblači sveže oprana i ispeglana odeća. Ako koleginica ima samo dve haljine - ona će menjati te dve. Ali svaki dan mora da se pojavi čista.
Isto važi i za cipele (čarape da i ne pominjem). Od početka sam bila zadivljena činjenicom da su im, i pored peska i prašine koji su svuda, cipele i patike uvek čiste i izglačane. A onda sam saznala da se patike, obavezno, peru bar jednom nedeljno, a skoro svaki Mocvana nosi u džepu papirne maramice ili krpicu da njome prebriše cipele čim se malo naprašnjave. To rade u kombiju, pre ulaska u kancelriju, pred radnjom, u učionici...
Kad pomenuh učionice, moram da naglasim da se i od đaka u školama očekuje da pokažu isti stepen odgovornosti prema odeći. Svaka škola ima propisane uniforme. Dva kompleta. Jedan za ponedeljak, sredu i petak, a drugi za utorak i četvrtak. (U nekim školama je i to još puta dva - za leto i za zimu) Sve je propisano - od tunika za devojčice, preko pantalona za dečake, pa do boja košulja i čarapa. Tačno se zna kakva je boja i šara školske kravate a kakva pojasa koji devojčice nose preko tunike. Propisani su i kroj i boja trenerki, kao i džempera za zimu. U srednjoj školi za dečake su obavezni i sakoi. Postoji i posebna vrsta cipela, takozvani školski model, koje su jedine dozvoljene u školama. One su uvek crne, a patike za fizičko su uvek i samo potpuno bele. Inače, svaka škola ima svoje boje tako da se odmah zna koju vam deca pohađaju.
A kad se, popodne, dete vrati iz škole - uniforma se odmah pere. U većini porodica to je dužnost samog đaka. Sećam se šoka moga najstarijeg sina kada je prvi put pravo iz škole otišao u kuću svoga druga.
- Mama, čim smo došli, Gabrijel se presvukao i onda je počeo da pere svoju uniformu! Sve! I čarape! Onda je glancao cipele i tek posle toga smo mogli da se igramo! Užas! (obojica su imali oko 12 godina)
Kasnije je saznao da to rade skoro svi njegovi školski drugovi, a na kraju je i sam počeo da se stara o sopstvenim uniformama. Ili barem većem delu istih (nikako nije voleo da pere čarape).
U toj brizi o odeći ima i preterivanja. Nije mi se jednom desilo da ujutro trknem do radnje pa se vratim kući, skinem odeću i odložim je na stolicu, jer hoću da se istuširam i spremim, pa da nastavim u grad... Ali, dok izađem iz kupatila, odeća je već nestala!
- Gde mi je haljina?
- Pa potopila sam je da se opere, odgovara mi mejd.
- Ali, nosila sam je nepunih 10 minuta!
Izraz potpune zbunjenosti.
- Zaboga, Mma, pa nećeš valjda sveže okupana da obučeš već nošenu haljinu? Nosila si je - mora da se opere!
Na kraju sam naučila da, ako želim da ponovo obučem istu odeću, moram da je ponesem sa sobom u kupatilo. A potom se pravim da ne vidim zapanjene prebacivačke poglede...
No, nisam ja prošla najgore. Jedna poznanica mi se žalila da je njena mejd bila toliko revnosna u pranju i peglanju da joj je odnosila patike na pranje svaki put kad ih izuje, a redovno joj je peglala i najlon čarape! (sokne da ni ne pominjemo...)
Jedina stvar, kada je odeća u pitanju, kojoj Mocvane ne pridaju ni najmanje pažnje je - krpljenje. U stvari, igla i konac im baš ne idu od ruke. Odšivenu dugmad ili rupe na odeći kao da niko ne primećuje... Iz meni nepoznatih razloga šivenje, pletenje i heklanje smatraju se nečim što rade Zimbabveanci. Mocvane - retko. Strašno retko. Niti znaju, niti vole to da rade (iako je predmet domaćinstva obavezan i u osnovnoj i u srednjoj školi).
Ali zato obožavaju da idu kod frizera!
- Pazi, ovo moraš da zapamtiš! - objašnjavao mi je naš sveznajući priljatelj, Bobi - Ako hoćeš da brzo i uspešno završiš posao, u bilo kojoj administraciji, moraš da ispoštuješ dva pravila: Prvo, obavezno moraš prva da pozdraviš i pitaš za zdravlje. Drugo, obavezno pohvali frizuru službenice pred kojom si! To je najsigurniji način da češ da završiš ono zbog čega si došla!
Dobro, Bobi voli i da preteruje, ali što se ovoga tiče, bio je u pravu.
Činjenica je da Afričke žene troše puno vremena (i novca) na sređivanje kose. Njihova kosa nije kao naša. Nekako je oštrija, žičasta i potpuno neukrotiva. Imala sam prilike da par meseci čuvam u svojoj kući jednu preslatku lepotica čija je mama bila u bolnici. Posle prvih nedelju dana mislila sam da ću da poludim. Trebalo mi je između dva i tri sata da posle kupanja raščešljam njenu četverogodišnju glavicu sa sasvim kratkom kosom! Raščešljavanje nije čak ni adekvatan izraz! Obično se sve završavalo tako što bi mi dete ležalo sa glavom u krilu a ja sam, najnežnije što mogu, prstima pokušavala da raspetljam pramen po pramen kosice.
Taj proces je obično toliko dugo trajao da bi mala na kraju zaspala, a ja sam sedela nervirajući se što ni posle dva sata mojih napora nema jasno vidljivih rezultata! To mučenje potrajalo je sve dok mi prijateljica, Mocvana, nije objasnila da se to tako ne radi. Do tog trenutka i sama sam shvatila da negde debelo grešim - samo nisam znala gde?
Kosa se jednom raščešlja, pa se napravi frizura. (U slučaju moje mazice - kratke kikice). Takva frizura se onda pere blagim šamponiranjem, bez trljanja, a suši tapkanjem peškirom. Jednom napravljena frizura se samo na svake dve do tri nedelje ponovo raščešljava.
Nije onda ni čudno da u Bocvani nema boljeg komplimenta nego da kažete nekoj dami da joj je lepa frizura! Taj izraz sreće i ponosa na licu vlasnice, teško je opisati. Isprave se, oči im zasijaju, usne se razvuku u širok osmeh... Prosto porastu od sreće i ponosa! Kad pomislim koliko vremena i truda im treba za te kreacije - potpuno ih razumem.
Odlazak kod frizera događaj je koji se planira bar nedelju dana unapred i obavezno se zakazuje. Friziranje je skupo i dugotrajno. Zato je potpuno uobičajeno videti devojke kako sede na plastičnim stolicama, ispod nekog ovećeg drveta pored puta, i jedna drugoj pletu kosu. To su „divlji" frizerski saloni. Oni pravi su mnogima nedostupni zbog previsokih cena. Ovako, donesu se dve plastične stolice, stave se u senku i posao može da počne! U takvim „salonima" mušterije same donose preparate potrebne za uspešnu kreaciju. Sve to može da se kupi u svakoj samoposluzi. Rafovi su prepuni krema i suspenzija za ispravljanje i raščešljavanje kose, pravljenje određenih frizura, raznih gelova i sprejeva, kao i veštačkih produžetaka za kosu svih boja i oblika.
Njihova kosa, inače, jako sporo raste, tako da je moja, koja mi je jedno vreme padala do struka, izazivala pravu senzaciju. A onda mi je „pukao film" i ja sam se ošišala na sasvim kratku, „mušku" frizuru. Kada sam se pojavila na poslu, koleginica sa kojom sam delila kancelariju samo što nije počela da plače! Nikakva objašnjavanja nisu pomagala - moje sečenje kose za nju je bilo čista katastrofa! Ona i inače nije mogla da shvati moj „nonšalantan" odnos prema frizuri, a ja sam imala muke da shvatim njihovu fasciniranost kosom koja je tolika da čak i one žene koje je tradicionalno prekrivaju kapama i maramama (što je znak da su udate), ulažu strašno mnogo para, vremena i napora u friziranje! Iako kosu ne pokazuju u javnosti.
Pored lične higijene i frizura, Mocvane su jako striktne i u održavanju kuće. U šali sam govorila da uvek mogu da pogodim ko stanuje u kojoj kući - dovoljno mi je da pogledam dvorište! Ako u kući žive belci, dvorište je ili dekorativno ili osrednje zapušteno. Ako su u kući Zimbabveanci - svaki slobodan metar iskorišćen je da se zasadi nešto jestivo! Kenijci vole da kombinuju - ukrasno bilje, jestivo bilje i skoro obavezno, živina. A dvorišta Mocvana se odmah prepoznaju jer u njima ima samo poneka životinja i, eventualno, jedno do dva drveta na suprotnim krajevima dvorišta. Nikako jedno pored drugog. Nijedna biljka tu ne raste! Dvorišta su ogoljena i savršeno čista. U selima, devojke se takmiče koja će lepše počistiti dvorište i metlom izvući interesantnije šare po pesku.
Naravno, takav izgled dvorišta ima logično objašnjenje. Prvo, Mocvane su tradicionalno, stočari. Gajenje bilja im nije jača strana, a uzimajući u obzir kvalitet zemlje, to i nije za čuđenje. Većina Bocvane je pesak ili glinuša. Nimalo pogodna zemlja za ratarstvo.
Drugo, staro pravilo glasi - ako nećeš zmije u kući, ne drži ništa u dvorištu. Zato se otpad zakopava daleko od kuće, a u tradicionalnim domaćinstvima kuhinja je na otvorenom, u dvorištu, što je više moguće odvojena od dela za spavanje. Razlog? Pa, hrana privlači glodare, a glodari su prirodni plen zmija. Ako tome dodamo činjenicu da najopasnija od njih, crna mamba, voli da se kreće s drveta na drvo, postaje jasno da je dvorište u kome ništa ne raste pitanje opstanka.
Naravno, ako živite na toploj klimi i pri tom tradicionalno kuvate napolju, onda morate da vodite računa da hrana i mesto na kome se sprema budu čisti. Zato je za kuhinju i kuvanje vezano mnogo verovanja i tabua. Prvo, u kuhinju (ili deo za kuvanje) niko ne sme da uđe ako nije izričito pozvan od domaćice. Drugo, hrana ne sme da se pomiriše. Smatraju da može nešto s nosa da vam upadne u lonac, a to će pokvariti hranu. Treće, pri kuvanju, hrana se proba tako što se uzme čista kašika, zahvati se malo, to se kapne na nadlanicu i onda se proba sa nje a kašika odmah ide na pranje!
Postoji još mnogo običaja i tabua vezanih za kuću i poslove u njoj. Recimo, u selima je uvrženo verovanje da će muškarac ostati impotentan ako mu se začisti metlom preko nogu! Što je divan izgovor većini muškog stanovništa da zaždi iz kuće čim počne čišćenje...
Ali tabu koji mi je nekoliko puta zadao mnogo muke odnosi se na vodu. Naime, 99% Mocvana, bez obzira na poreklo, obrazovanje ili društveni status, ni pod kojim uslovima neće popiti vodu koja je natočena iz česme u kupatilu! Ta voda se smatra nečistom! Nema veze što je to ista voda koja je i na česmi u kujni, nije pomagalo ni da pokazujem ljudima instalacije - voda iz kupatila se ne pije i ako, ne daj bože, nekome natočite vodu iz kupatila to je kao da ste pokušali da ga otrujete.
Recipročno tome - voda u kuhinji sme da se koristi samo za piće, pranje sudova i, eventualno, da se ruke isperu posle baratanja hranom. Jednom mi se desilo, na poslu, da sam koristeći čajnu kuhinju, nad sudoperom prešla vlažnim dlanom preko lica i vratila ruku pod česmu.
Joj!
Jedna od mlađih koleginica me je primetila i nastao je čitav haos. Ispalo je da sam zagadila kuhinju (ili tako nešto) i bez obzira što sam odmah, da se iskupim, izribala i sudoperu i česmu, mnoge koleginice mesecima nisu htele da koriste tu kuhinju jer je (po njihovom shvatanju) bila zagađena!
- Da! - podsetio me je najstariji sin - sve je to tačno, ali ti znaš da i pored svega toga oni nekako čudno mirišu!
I u pravu je. Postoji jedan, veoma specifićan miris koji je sveprisutan. Ali, on ne potiče od higijenskih navika, nego od navika u kuvanju. Naime, mnogi dan danji, kuvaju na rešoima koji koriste špiritus. A taj miris se onda uvuče i u kuću i u kosu i u odeću...
A prašnjava deca sa CNN-a? Pa pokušajte vi da se igrate u pesku a da se ne uprašnjavite! Većina klinaca se tako brzo prlja da komotno mogu da se peru ne dva, nego dvadeset i dva puta na dan! Što nema nikakve veze ni sa nacionalnom pripadnošću niti sa bojom kože.