ZORA

Čuveni beogradski ugostiteljski objekat, na uglu Dečanske i Makedonske ulice, radi posle osam godina od zatvaranja i pretvaranja prostora u kladionicu

IZREKA da ničija nije gorela do zore, u sredu je demantovana! Legendarna kafana „Zora", osam godina od fajronta, ponovo je osvanula na istom mestu. Na uglu Dečanske i Makedonske u Beogradu. Te godine, u međuvremenu, „pojeli su kockari". Naime, do pre neki mesec, tu je bila kladionica.

Ovu po meni radosnu vest objavile su današnje Novosti. Jes' da je u rečenici: IZREKA da ničija nije gorela do zore, u sredu je demantovana!, trebalo da stoji jedno NIJE ispred demantovana ali da ne budem cepidlaka, zanelo se novinarsko tastaturno pero pa napravilo propust.

Kad su 1967 godine zatvorili Pod Lipom, preselio sam se u Šumatovac, onda su i njega zatvorili kao da ga renoviraju, ja otišao u Zoru. Ej ljudi to je bila kafana, bolje reći KAFANA! Skroz domaća atmosfera! Olajisani pod, karirani čisti stolnjaci, preko njih  bele veće salvete špicevima okrenute ka sredini svake strane stola. Pitam ja jednom ćaleta, davno to beše, ‘ajde da te vodim na teleću glavu u škembetu, pa još zapečenu, prste da poližeš. Imaju i kavurmu i škembiće, oćeš u saftu, volj ti pohovani, crevca, brizle... Nema toga više u Beogradu, ostalo još u Leskovcu, Nišu...Odvedem ga u Zoru, nismo još ni seli, priđe nam Špiro  konobar u bordo prsluku, sa salvetom preko leve ruke: Dobar dan, izvolite. Zdravo Špiro, ovo je moj stari, njemu daj vinjak a meni...Lozu, znam, a za jelo? Sin mi je rekao da imate teleću glavu u škembetu, kavurmu...donesite mi prvo glavu u škembetu a posle ću da vidim, reče ćale. Ja poručih čorbaste škembiće. Donese nam Špiro piće, kucnusmo se, otpismo a ćale se neprekidno okreće i gleda. U sred Beograda prava kafana...i to u ovo doba kad sve pretvoriše u ...ono...kako se ono zvaše?  Snack Bar-ove, rekoh, videla žaba da se konji....

Donese Špiro klopu, ćale ne može da veruje, miriše, proba, ja navalio na škembiće, puca mi za ušima. Hleb domaći k'o da je iz furune tek izašao. Mahnu ćale rukom: Ja bih da probam i kavurmu. Često smo kasnije dolazili u Zoru zajedno ali je znao da ode i sam ili povede drugare.

Ja sam u Zoru dolazio skoro svakog dana, posao me vodio do Srboštampe u Dobračinoj, koje više nema iako je bila jedna od najboljih štamparija u Beogradu, pa sam probne odštampane primerke nosio u Zoru i sedao za svoj/sto osoblja kad nema gostiju ili za trenutak sednu da odmore noge. Sto se nalazio uz, kao u Francuskoj, zastakljenu kabinu u kojoj je na visokoj stolici sedela kasirka na čijem pultu su se pored kase, nalazila u daščicu s druge strane ubodena tri dugačka dobro ušiljena eksera. Svaki od konobara je naplativši račun, nabijao isti na svoj ekser. Kasirka je svakome kucala njegovo, čist račun duga ljubav. E ja bih sedao za taj sto i uz Lozu pomno razgledao štampani materijal. Dešavalo se da materijal bude obiman, pa bi mi Špiro kad vidi da mi ja čaša prazna, donosio punu. Često bih završivši ustajao uz reči: Eto mene za deset minuta, idem da odnesem ovo a ti mi zapeci...ovo ili ono, već šta mi se tog dana jelo. Iako sam bio prestao da pijem šest, sedam godina pre zatvaranja Zore, nastavio sam da idem tamo, ne zbog navike, ne, voleo sam njen miris, izgled, atmosferu, ljude koji su u njoj sedeli, bili smo k'o rod rođeni! U Zori se skupljalo šaroliko društvo, penzioneri, zanatlije, pisci, pesnici, slikari, sećam se i nekih danas zaboravljenih političara, profesori, službenici i različite generacije. Pričalo se i o svemu i svačemu i nikome nije smetalo ako se neko sa strane, sa susednog stola umeša u njihovu diskusiju.

Sećam se da je Čeda tadašnji šef Zore, u vreme falsifikovanog pića, otvarao jednu po jednu flašu crnogorske Loze dok nismo uboli originalnu! To ti rođeni brat ne bi napravio! Kad sam umesto Zore jednog dana ubo nos u kockarnicu sa nekakvim kipovima/karijatidama od farbanog stiropora, prevrnuo mi se želudac! Počeo sam da zaobilazim taj deo grada jer su ga okužili, zaprljali, oduzeli mu dušu!

Ponovno otvaranje Zore (iako znam da to nikad više neće biti isto) za mene je UTISAK GODINE, Bećkovićka!