Genus proximum

Moj omiljeni gimnazijski udžbenik bila je Logika Gaje Petrovića. Mnogo izvanrednog i potpuno nefunkcionalnog znanja nakupljao sam tokom svog dugog i na momente nepodnošljivog života, čvrsta podloga svemu tome bilo je gradivo obrađeno u toj knjizi.

U trećem razredu najveće su mi probleme pravili istorija i logika, zahvaljujući profesorima koji su bili osobe specifičnog karaktera. Ključ za istoriju pronašao sam slučajno, kada sam u knjižari i papirnici koja je bila locirana u Vasinoj, tamo gde je tada bila trolejbuska stanica, kupio dvotomnu prepisku Čerčila, Ruzvelta i Staljina iz Drugog svetskog rata, po prihvatljivoj ceni.

Onda mi se jednom ukazala prilika da otvaranje Drugog fronta povežem sa konvojima vojne pomoći o kojoj su tri državnika govorila u svojim pismima.

- Čitao si Pisma? – začudio se profesor Mirko Vlahović.

- Naravno! – odvratio sam.

Time je posao bio završen, dobio sam imunitet i nikada taj predmet nisam morao više da odgovaram.

Za logiku sam ključ našao mnogo teže. Mučila me je cele godine. Od pojma o kome pojma nisam imao do divizije koju smo učili na kraju.

Peca Vukadinović, profesor logike i kaznije filozofije, bio je čovek onižeg rasta. Ja kao štrkljast mladić živeo sam u strahu da će mi se desiti ono što su neki učenici slične veličine ranije iskusili, a to je da mi profesor kaže: «Vi ste Krstiću za molera, a ne za gimnazijalca!»

Srećom to se nije desilo. Gledao me je ispod oka, mrzovoljno i isto kao sve druge đake. Pojam je bila misao o suštini predmeta. To sam vremenom usvojio. Subordinirani i superordinirani bili su mi podjednako dragi. Pojmovi su imali sadržaj, opseg i doseg. Bilo je individualnih i klasnih, univerzalnih i partikularnih, pozitivnih, negativnih, apstraktnih, konkretnih, homologičkih i heterologičkih, a stupali su i u međusobne odnose.

Sama činjenica da sam se logikom i odnosima pojmova tako prilježno bavio govori da sam nisam nešto naročito stupao u odnose sa drugim pojmovima. Takva su bila vremena. Devojčice su imale principijelno težak karakter koji je njihovo ponašanje usmeravao ka negativnim pojmovima. Tako da je bilo potrebno uložiti stravično veliki napor za postizanje minimalnih ili nikakvih rezultata.

Zbog toga danas sa indignacijom odbijam svaku pomisao da je u komunizmu bilo bolje.

Negde na prvom tromesečju doneo sam jednu od ozbiljnijih odluka u svom životu – prestao sam da treniram košarku. U tom trenutku otvorila su mi se nebesa. Pojavila mi se neverovatna količina slobodnog vremena. Dok sam trenirao, često i dva puta dnevno, stalno sam učio po autobusima. U šesnaestici, osamnaestici ili šezdesetčetvorci kojima sam išao do Konjičke škole u Zemunu, gde je kk «Partizan» imao svoju halu koja je bila u upotrebi uvek osim leti.

I sad to novo iskustvo, učenje kod kuće! Uz muziku s radija! Učenje se od tog momenta pretvorilo u kategoriju, neuporedivi pojam!

Te sam zime, za raspust, bio na zimovanju, negde u Sloveniji. Na snežnim padinam koje nisam koristio za spust, preslišavao sam se:

Barbara, Celarent, Darii, Ferio,

Cesare, Camestres, Festino, Baroco,

Tertia, Darapti, Disamis, Datisi, Felapton,

Bocardo, Ferison,

Bramantip, Camenes, Dimaris, Fesapo, Fresison.

Modusi kategoričkog silogizma složeni u mnemotehnička imena, davali su mogućnost onome ko ih zna da izvodi valjane konkluzije iz odgovarajućih premisa. Pojavio se problem kod univerzalno negativnog suda. Gajo Petrović je naveo jednostavan primer: Nijedan pas nije mačka. Peca Vukadinović je tvrdio da je taj sud besmislen i ljutio se ako ga neko pomene. Kod kuće sam smislio primer koji mi je delovao bolje. U trenutku kada je po ko zna koji put dobio pse koji nisu mačke u lice, profesor je logike zavapio: «Ima li u ovom razredu nekog ko ume da smisli univerzalno negativni sud koji ima smisla?!»

- Nijedan zločin nije savršen! – dobacio sam s mesta.

Tako sam postao neko u malenom svetu silogističara Prve beogradske.

Logičke greške, fallacije, obskurno obskurnim, post hoc ergo propter hoc i ostale, mogao sam da učim ležernije. I dobro sam ih znao, samo mi to nije mnogo pomoglo da ne pravim sve greške koje sam u kasnijem životu napravio. Ali, zato sam mogao da ih pravilno definišem pominjući im često i najbliži rod i vrsnu razliku.

Sve one imale su i svoje zašto i svoje zato. Kao da je to u konačnom zbiru uopšte važno.