Pripremite maramice!

I nemoj posle da bude da vas nisam upozorila!

Najozbiljnije.

Ove nedelje jedna princeza iz mog komšiluka puni 14 godina. Njena mama, naša blogokoleginica, zamolila me je da je ugostim, jer eto, posle dugo vremena, ima potrebu da se prvi put oproba u pisanju i ispriča najdramatičniji događaj princezinog kratkog života.

Priča je stvarno dramatična, i potresna, stoga, najozbiljnije, pripremite maramice...

Moja gošća je JECINAIMISINAMAMA:

Na samom početku da se izvinem svima koji će čitati ovaj tekst. Pošto ne bih želela da pominjem imena, a radi lakšeg razumevanja teksta, imena će biti izmišljena:
Moja dobra prijateljica - Ana
Prijateljicina ćerka - Žaklina
Komšinica 1 - Ema
Komšinica 2 - Teodora
Moja princeza - Mirjana
Princezin brat - Mario
Princezin tata - Zoran
A ja ću, za potrebe ovog teksta, da se zovem Tamara.

Svi se mi sećamo prvog razreda svoje dece. Ja, na žalost, imam jako ružno sećanje na taj period.
Beše to pre šest godina. Bio je 01.04.2005. godine, petak. Dan, priznat kao svetski dan šale. Moja ćerka, đak-prvak. Ja sam se tad bavila Oriflajmom, i moram priznati, uspešno. Sećam se kao da je juče bilo.

Dobra prijateljica, Ana, koja je imala ćerku Žaklinu, (koja je išla sa mojom princezom Mirjanom u školu), došla je da popijemo kafu i da naruči nešto iz Oriflajma. Nas dve, sa još dve komšinice, Emom i Teodorom, sedele smo u boravku. Moja princeza i njena prijateljica, želele su da izađu napolje. Nisam se slagala sa tim, jer, iako je bio prvi april, i iako je počelo proleće, napolju na drveću nije bilo ni jednog zelenog lista, i bilo je jako hladno. Mirjana je rekla da joj to ne predstavlja problem i da će se ona utopliti i malo poigrati napolju, na terenu iza zgrade gde živimo, sa Žaklinom. Nije pomoglo to što sam govorila da Žaklina nije dovoljno toplo obučena, i da će joj biti hladno. Obe su želele napolje, i ja sam popustila.

Ana, Ema, Teodora i ja smo nastavile sa „kafenisanjem" i poručivanjem kozmetike. Mnogo je reći da je prošlo dvadeset minuta, pošto su Žaklina i Mirjana izašle napolje, kad je Žaklina, u bukvalnom smislu te reči, uletela u stan i kroz plač viknula: „Teta Tamara, Mirjanu je iskidao pas!!!"

Ukopala sam se na mestu. Nisam znala o čemu je reč. Poletela sam prema vratima, izletela iz stana, preletela stepenište, i ugledala Mirjanu kako stoji ispred ulaza potpuno oblivena krvlju. Lice joj je bilo u fronclama. Delovi kože i mesa visili su sa njega, a ona je, onako uplakana, samo ponavljala jedno: „Mama, vidi šta mi je Toma uradio!!! Kako ću sad ovakva u školu?!!!" (Toma je bio pas lutalica koji je odrastao na terenu iza zgrade gde živimo, a moja Mirjana bila je peto dete koje je nastradalo od njega!)

Ni danas ne znam odakle mi snaga da je pogledam, i mrtva - hladna odgovorim: „Šta ti je uradio? Malo te ogrebao. Idemo mi kući da ti isperem tu prašinu, pa da odemo do lekara, da te pregleda, za svaki slučaj." Uvela sam je u kuću i zatekla Anu kako Žaklini daje šećer i vodu da je smiri.

Ema je svo vreme bila iza mene, i nemo posmatrala šta se dešava. Ona je bila mlada majka. Moram napomenuti da je moja princeza, Mirjana, prohodala zahvaljujući Emi. Kao mala ju je obožavala, i kad god bi je videla.širila bi svoje rukice prema njoj, pričajući bebećim jezikom: „Ema, idi ta ja ima." (Ema vidi šta ja imam). I Ema je obožavala nju. Nije bilo dana da se nije popela bar na deset minuta da je vidi i malo se poigra sa njom.

Moja princeza je imala čisto lice, bez ijednog mladeža ili neke male ogrebotine. Sad smo je gledali unakaženu. Ema je bila bleda kao krpa, Ana nije nikako mogla da smiri Žaklinu, a Teodora je pala u nesvest. (Na svu muku, samo mi je još to trebalo).

Pošto sam Teodoru polila vodom, Mirjanu sam uvela u kupatilo, i trudila sam se da je smirim. Ona je i dalje ponavljala istu stvar: „Mama, kako ću ja sad ovakva u školu?" Dok sam joj blagim mlazom jedva mlake vode ispirala pesak i prašinu sa otvorenih rana, u kuću je ušla moja svekrva, Mirjanina baka, koja je tada imala 75 godina. Moja deca, njeni unuci, su joj sve na svetu. Uvek ih hrabri, kao i svaka druga baka, a ako bi pali i udarili se, ona bi uvek komentarisala koristeći izreku - PALA MUVA NA MEĐEDA, MEĐED BIO KO I BIO. Ako dobro razumem tu izreku, ona bi u prevodu trebala da znači - NIJE TI NIŠTA, MALO SI SE UDARIO/LA.

Tako je bilo i ovog puta. Kad je čula svoju mezimicu da plače, samo je, po ko zna koji put, isto ponovila. Mirjani je leva polovina lica bila mnogo vise unakažena nego desna. Kako je bila iznad kade, kad joj je baka to rekla, ona je malo podigla glavu, okrenuvši se u levo. Tek tad je baka videla šta je u pitanju. Žena, medicinska sestra u penziji, koju nikad nisam videla da paniči, (a do tog trenutka sam živela sa njom već deset godina), počela je da skače skoro metar u vis, od šoka.

Ostavila sam Mirjanu nad kadom, izašla iz kupatila i pokušala da je smirim. Nije ništa pomagalo. U momentu sam joj udarila šamar i vrisnula: „Smiri se!!! Samo ćemo da napravimo još gore!!!" To je pomoglo. Koliko-toliko se smirila i pozvala taksi.

Pošto sam isprala Mirjani svu prašinu i pesak, pokušala sam da joj zaustavim krvarenje peškirom. Odvela sam je u sobu, uspela da je presvučem, i sišle smo pred zgradu. Taksi je čekao. Otišla sam sa njom na Institut za majku i dete. Tek pred Institutom videla sam da sam zaboravila mobilni telefon.

Zamolila sam taksistu da telefoniram sa njegovog telefona. Kad se jadan čovek okrenuo da mi pruži mobilni, Mirjani je peškir skliznuo sa lica. Zgranuti čovek samo se stresao. Pošto sam pozvala Zorana i rekla mu šta se desilo, htela sam da platim taksisti. Nije želeo da naplati vožnju. Ne znam koji je razlog bio, ali nije mu padalo na pamet da uzme svoj, pošteno zarađen, novac. Kako se ponekad sećamo nebitnih sitnica - račun je bio 111 dinara. I nije hteo da ih uzme.

Na Institutu se sve odvijalo munjevitom brzinom. Po hitnom postupku, Mirjani su urađeni svi nalazi: vreme krvarenja, krvna grupa, mokraća, sedimentacija... Sećam se da su me na prijemu pitali šta sam ja Mirjani. Kad sam rekla da sam majka, i pitala čemu takvo pitanje, dobila sam vrlo neljubazan odgovor: „Znate, nikad nismo videli tako hladnokrvnu majku. Pomislili smo da ste joj neka komšinica, ili u najboljem slučaju, tetka!" U meni je sve ključalo. Znala sam kako ne smem da paničim da bi Mirjani bilo bolje. Gušila sam se u sopstvenim suzama, ali nisam im dozvoljavala da krenu.

Onda je sestrica sa odeljenja plastične hirurgije došla i pozvala nas da krenemo sa njom. Popele smo se sprat više. Ugledala sam velika vrata sa natpisom - OPERACIONI TRAKT. Sestrica je pozvala Mirjanu da pođe sa njom. Nevoljno me pustila.

Ostala sam u hodniku ispred vrata. Tupo sam gledala ispred sebe. Nisam mogla da verujem šta se dešava. Dugo zadržavane, suze su mi se same slivale niz lice. Sišla sam na odeljenje plastične hirurgije i sela u boravak. Pojavila se glavna sestra sa odeljenja i doslovce mi rekla: „Majka, ukoliko pušite i pijete kafu, pođite u prostoriju gde se izdaju obroci. Niti je higijenski, niti bi trebalo da Vam to dopustimo, ali... Slobodno skuvajte kafu, zapalite i pokušajte da se smirite. Mirjana je u najboljim mogućim rukama. Četiri najveća stručnjaka na Balkanu su uzeli da je „rade". A još se nije desilo da oni, kao tim, nisu uspeli! Majka, pokušajte da se smirite. Vašoj Mirjani ste potrebni trezveni, jer tek posle operacije predstoji borba."

Čula sam je šta govori, ali kao negde iz daljine. Jedna od majki sa odeljenja pitala me je da li imam nešto za smirenje. Kad sam odgovorila da nemam, ona mi je dala neku minijaturnu tableticu. Pošto sam je popila, u roku od petnaestak minuta, osetila sam kao da tonem. Ni dan-danji neznam šta sam to tada popila. No, šta god da je to bilo, zaista me na trenutak, opustilo.

Nakon pet i po sati čekanja, pojavio se jedan od lekara iz ekipe koju su „radili" Mirjanu, noseći je na rukama. Noge su mi se odsekle. ZAŠTO? Zašto je tako nosi, a ne spuštaju je iz sale kao i druge pacijente? Lekar me samo pogledao i rekao: „Naprosto ne mogu da dozvolim da je voze u onom krevetu. Ona je toliko nežna. Operaciju je dobro podnela. Sad je sve na Vama." Polako ju je spustio u krevet, pomilovao je i otišao.

Pogledala sam moju princezu. Cela glava joj je bila zamotana u zavoje i debele tufere, a preko svega je imala medicinsku mrežicu, da joj se tuferi i zavoji ne bi pomerali. Još je bila pod anestezijom. U tom trenutku, pojavio se Zoran, bled kao da nema ni jednu jedinu kap krvi u licu. Bez ijedne reči, seo je pored kreveta i gledao svoju ljubimicu. Ona se polako budila. Kad sam pogledala Zorana, videla sam da plače kao dete.

Bukvalno sam ga izbacila iz sobe. Mirjani smo sad trebali više nego ikad. Nije smela da vidi da je i nama teško i da ni mi ne znamo šta i kako dalje. Pošto se smirio, Zoran je ušao u sobu i pokušao da se nasmeje. A Mirjani je to trebalo. Njen tata je bio pored nje, i ništa više nije bilo važno. Pokušala je da govori, ali nije mogla.

Smetali su joj zavoji, počelo je da je boli. Tražila je da napiše nešto. Krivudavim rukopisom đaka-prvaka napisala je: „Nek dođe Mario." I ponovo je zaspala.

Tu noć je prevrištala. Cele noći su je mučile noćne more. Sestrice su se trudile da joj kroz braunilu daju nešto za smirenje, ali pošto je bila dete, nisu smeli da joj daju veliku količinu, a ta, mala, nije pomagala.

Tako je, nekako, osvanula i subota i jutarnja vizita. Kad je načelnik odeljenja došao do nje i pogledao istoriju bolesti, javila se jedna sestrica, koja je bila na pripravničkom: „Doktore... Znamo politiku Instituta. Znamo da se smatra, kako dete, ukoliko je starije od sedam godina, može da bude i bez pratnje. No, ukoliko ovoj majci ne dozvolite da ostane sa ćerkom, molim Vas da angažujete nekoga od nas ko će sa devojčicom biti 24 na 24. Ovom detetu pratnja je neophodna!" Načelnik me pogledao i samo klimnuo glavom u znak odobravanja. Mogla san da ostanem sa Mirjanom. Na jedvite jade ubedila sam je da ostane na sat - dva bez mene, dok odem kući i donesem sve šta nam treba.

Kod kuće me je čekao ceo komšiluk i svi su imali samo jedno pitanje - KAKO JE MIRJANA? Pošto sam objasnila sve što sam mogla, vratila sam se na Institut. Dok sam stajala pored kola i čekala Zorana, čula sam neke iz zgrade kako komentarišu Mirjaninu nesreću: „Tako joj i treba, kad se igra vatrom! Koji ju je đavo terao da se igra sa kerom. Zašto je pokušavala da mu izvadi kosku iz usta dok je jeo?"

Imala sam utisak da me je neko udario, jer to, uopšte nije bilo ni blizu istine o onome što se dogodilo. Mala Žaklina ispričala mi je, još prethodnog dana, ukratko, šta je stvarno bilo.

Mirjana je potrčala preko terena, spoplela se i pala. Taj isti pas u tom trenutku, kad je pala, bio je udaljen od nje nekih pet-šest metara. Ko zna iz kog razloga se zaleteo i unakazio je. To je potvrđeno i kasnije, rekonstrukcijom događaja, i u odnosu na položaj samih ožiljaka. Da se Mirjana zaista igrala na taj način, rane ne bi bile ni tu gde jesu, ni u takvom obliku, niti u tolikoj meri.

Sutradan, bila je nedelja, u posetu su joj došle njena učiteljica i još tri majke, koje su bile u savetu roditelja.

Jedna od njih je komentarisla: „Šteta, Mirjana, šteta. Znaš, hteli smo da ti dovedemo Tomu, ali nisu hteli da ga puste da uđe, pa smo došli bez njega." U paničnom strahu, Mirjana se ukočila. Ta majka joj je, kroz smeh, rekla: „Šta ti je? Nisam rekla da ću te baciti sa Genexa! Samo sam rekla da smo hteli da ti dovedemo Tomu." Tad sam ustala i najlepše se zahvalila učiteljici i onim dvema majkama, a ovoj. koja je tako govorila. rekla sam (iako znam da to nije ni najmanje lepo): „Sad sam te videla i NIKAD VIŠE!!!" Ne znam da li su mi one dve druge majke i učiteljica zamerile, ali Mirjanu sam uzela u naručje i odnela sam je u sobu.

U ponedeljak, Mirjana je već mogla da priča, ali nije mogla jako da zine. Čak ni koliko da bi u usta stavila supenu kašiku. Ana se setila da će to možda da predstavlja problem, i poslala celo pakovanje slamki, kako bi Mirjana mogla da pije. Možda će se to Vama, čitaocima, učiniti kao potpuno nebitna stvar, ali verujete mi, to je tog trenutka značilo užasno mnogo. Čak je i prodavac iz prodavnice preko puta Instituta, koji ne bi smeo da daje kašičice Deltinog sladoleda (jedine koje je mogla da stavi u usta), bez same kutijice istog, i koji je bio svestan da će se taj manjak odbiti od njegove ionako jadne plate, za Mirjanu odvojio pregršt uz komentar: „Bolje meni od plate, nego da dete ne može da jede."

Zoran je doveo Marija u posetu Mirjani. On je tad imao šest i po godina. Treba da napomenem da je za svoj prvi rođendan dobio igračku - plišanog crvenog dinosaurusa (od kog se i dan-danas ne odvaja). Kud god da bi išli, njegov Dino je morao sa nama. Ne daj Bože da se Dino zaboravi u školici. Moralo je da se ide po njega, jer u suprotnom, nema ni spavanja.

Kad sam sišla sa njom sa odeljenja, videla sam ga kako stoji pored Zorana i u jednoj ruci drži igračku pušku, a u drugoj Dinu. Kad sam ga pitala zašto mu sve to treba, on mi je rekao: „Mama, tata mi je kupio pušku da poubijam sve lutalice, da ni jedan više ne može da naškodi mojoj seki. A Dinu sam doneo seki da je čuva, dok je u bolnici:" To malo stvorenje, moj sin, koji još ništa nije znao, razmišljao je tako.

U međuvremenu, Mirjana se povukla u sebe. Odbijala je da se pogleda u ogledalo. Zoran ju je, namerno, nosao ispred ogledala, ona je okretala glavu na drugu stranu. I posle, kad su konci već bili izvađeni, kategorički je odbijala da se pogleda.

U utorak sam na Institutu dobila informaciju šta bi trebalo da uradim, da bi imala besplatno ležanje sa Mirjanom. Pošto sam uspela sve da uradim, i pošto se njeno stanje stabilizovalo, dobile smo privremenu otpusnu listu. Trebalo je da izađemo u petak, i da već u ponedeljak, rano ujutro, budemo ponovo na odeljenju, radi previjanja. Lekar nije hteo da je previja u ambulanti, jer, kako je tvrdio, ipak su na samom odeljenju uslovi sterilniji.

I tako je i bilo. Izašle smo u petak. Dva dana vikenda prošli su mi kao da sam bila na pokretnoj traci. Gosti su se samo smenjivali. I u toku dana je sve bilo koliko-toliko u redu.

Ali noći...

Mirjana je svaku noć, naredne dve godine, imala noćne more. Ima ih, ponekad, i sada, ali više nisu tako česte.

U ponedeljak smo otišli na odeljenje, na previjanje. Rekli su nam da dođemo i sutradan. U utorak nam je opet ponovljeno da dođemo u sredu ujutro. A u sredu, dok ju je previjao, lekar se samo smrkao i rekao da moramo da dođemo i popodne na previjanje, jer postoji mogućnost infekcije, te je češće previjanje neophodno.
I tako narednih mesec dana. Konačnu otpusnu listu je dobila 30.04.2005.

Tog dana, smo imali zadnje previjanje. Pošto nisam mogla da joj kod kuće perem kosu, zbog zavoja, odvela sam je kod frizerke. Taman što smo izašli iz prevoza jedna velika kap kiše pala joj je na flaster. Ona ga je pridržavala rukom, da joj se ne odlepi (to su posebni, najnežniji flasteri za dečiju kožu koji se, bukvalno, odlepljuju na kap vode). Kad su joj oprali kosu i poseli je ispred ogledala, nehotice je sklonila ruku i flaster sa tuferom je spao. Tada se prvi put videla u ogledalu. Raskolačila je oči, suze su samo počele da liju, i rekla mi je: „Mama, ja sam najveća rugoba na svetu."

To je bilo pre skoro punih šest godina.

Sad, kad pogledam na sve to, dajem za pravo svima onima koji su mi rekli da tek posle samog lečenja dolazi pravo lečenje.

Mirjana ove nedelje puni 14 godina. Visoka je, stasita, prava devojka. Još uvek ima ožiljke koji će se, nadam se, vremenom i plastičnim operacijama sanirati. Ali, još uvek je ponekad uplakana, jer joj je neko rekao da je PRAVA VEŠTICA, ili SAMO TI METLA FALI, OŠTROKONDžO JEDNA, SKAR FEJS,... i da ne nabrajam dalje.

No, moja princeza je moja princeza. Prava je mudrica. Dok su joj svi ti ružni nadimci pre smetali, sad ih samo pogleda i prokomentariše: „Imate nešto protiv? Ja sam, za razliku od svih vas, specifična i jedna jedina. Ovakvih, kao ja, nema nigde više na svetu."