Elitizam LDP i glas za anarhiju

Čedomir Jovanović je nakon poslednjih parlamentarnih izbora rekao da LDP ne priznaje volju većine jer ta većina nije demokratska (http://www.youtube.com/watch?v=nJMzkGvS3Ro). Ovde imamo dva brkanja.

Prvo, mešaju se pojedine komponente demokratije sa demokratijom u celini. Ako demokratiju shvatimo veoma redukcionistički kao zbir "demokratskih procedura" i poštovanja određenih vrednosti, onda se brkaju demokratske vrednosti i demokratija. Kada Jovanović kaže da volja većine nije demokratska on gađa vrednosti koje ima ta većina (a koje su manifestovane glasanjem za SRS i DSS, što je opet problematična teza, jer nije jasno kakav sistem vrednosti na nivou pojedinačnih birača implicira takav politički izbor, jer glasači ne moraju deliti sve vrednosti partija koje podržavaju. O takođe problematičnom konceptu kakav je "sistem vrednosti" drugi put). 

S druge strane, ne postoji demokratija u koja se ne bi zasnivala na volji većine. To je njeno fundamentalno određenje. I upravo je akt poštovanja volje većine taj koji je za demokratiju konstitutivan. Međutim, kako god stajalo sa sistemom vrednosti koji pojedini politički centri zastupaju, ne može se suspendovati vladavina većine -- posebno ne iz pozicije partikularne stranke -- i čekati, dok se po kriterijumima te iste stranke ne uspostavi većinski vrednosni sistem adekvatan njenom. Jer, šta u međuvremenu? Uvesti apsolutnu monarhiju? Kome dati vlast da uvede "demokratske vrednosti" i proceni kada su one ostvarene? To je skica projekta koji se kreće ka suspenziji demokratije i uvođenju svojevrsnog "elitističkog totalitarizma", nespojivog s demokratijom. Na toj trasi nalazi se Jovanović kada govori o "građanima koji ne znaju za šta glasaju".

Naprotiv, stranka treba da kažete upravo suprotno -- mi poštujemo volju većine, ali ne delimo sistem vrednosti za koji se ta većina opredelila -- i da onda konkretno, od stavke do stavke, pojasni koje su to vrednosti -- te da kroz najavu dolaska na vlast  obeća uvođenje takvog sistema vrednosti. U suprotnom, proklamuje se van-demokratski "pokret otpora", a s druge strane imamo ostanak u parlamentu koji je izraz te volje većine koja se ne priznaje. Pomalo apsurdna pozicija, zar ne?

Jovanović pogađa u jednom: on problematizuje određene pretpostavke demokratskog funkcionisanja u neeksplicitnoj formi -- kada demokratija postaje puka procedura u kojoj mogu dominirati vrednosti nespojive sa njom samom? Nije li to upravo ono što se dogodilo u Nemačkoj, na primer, tridesetih godina prošlog veka? Ne preti li sličan scenario Srbiji i, uopšte, svakoj demokratiji? Ako razloga za Jovanovićevu zabrinutost ima, to opet ne dozvoljava suspenziju volje većine, već uvođenje ograničenja ko uopšte može učestvovati na demokratskim izborima -- danas to pravo nemaju oni koji ne poštuju njene pretpostavljene vrednosti (npr. nediskriminacija po osnovu nekog ličnog svojstva, što bi trebalo da preventivno deluje spram mogućnosti parlamentarne artikulacije rasizma). To naravno ne sprečava ekscesna odstupanja svojstvena savremenim demokratijama, ali bi sistemski trebalo da zaustavi mogućnost dolaska na vlast elita koje imaju rasističku agendu, te mogućnosti da se ona aktuelizuje.

Ovaj blog će se u nastavku baviti upravo razumevanjem demokratije i odnosa prema elitističkim projektima, te njenom anarhističkom komponentom i mogućnostima pervertiranja.

GLAS ZA ANARHIJU

Ransijerova misao je danas aktuelnija nego ikada ranije: u naše vreme dezorijentacije levice, njegovi spisi nude retko konzistentne konceptualizacije o tome kako treba da nastavimo da pružamo otpor.

Slavoj Žižek

Ako u vama izaziva bes porast potrošačkog individualizma, otupljivanje obrazovanja u ime masovnijeg učešća ili plitki hedonizam savremenog života, vi verovatno samo izražavate duboko ukorenjenu mržnju prema demokratiji. To je provokativna teza Žaka Ransijera, jednog od vodećih francuskih političkih filozofa, koji preispituje nazaustavljivu tendenciju intelektualaca da spajaju prorokovanu brigu za mase sa nadmenim odbacivanjem svega što te mase zapravo čine ili misle.

Bili biste, međutim, u lepom društvu. Ransijer tvrdi da je mržnja prema demokratiji - fraza koju je upotrebio i za naslov svoje poslednje knjige - stara koliko i politika sama. „Moju ideju o demokratiji sam dobio od Platona, od najvećeg kritičara demokratije" - kaže na svom otegnutom i penušavom engleskom. „Platon bi rekao da je demokratija kocka, vladavina slučaja".

Ono, međutim, što je Platon video kao strahotu demokratije bila je zapravo njena velika vrlina. Demokratija je, kaže Ransijer, odbacivanje ideje da postoji bilo kakav prirodan društveni poredak ili hijerarhija koji određuju ko treba nad kim da vlada. U tom smislu, ona je bliska anarhiji. „Politički princip (iza demokratije) je u izvesnom smislu anarhičan jer ne postoji utemeljujući legitimitet za bilo koju vladu, nikakav posebni legitimitet za bilo koju grupu da vlada nad nekom drugom grupom". Ovaj anarhični elemenat objašnjava zašto je pogrešno da se demokratija poistoveti sa bilo kojom naročitom formom vlasti ili društva. „S moje tačke gledišta, demokratiju bi trebalo shvatiti kao politički proces", objašnjava. „Demokratija je ideja da, na kraju krajeva, bilo ko i svako može legitimno da vlada".

Ova radikalna jednakost u srcu demokratije - „žrebanje" koje je užasavalo Platona - jeste ono što izaziva strah kod elita, koje su gotovo ubeđene da politička jednakost u praksi znači zapravo davanje moći plitkim, materijalističkim trutovima. Isto je bilo tokom istorije, kaže Ransijer. U XIX veku u Francuskoj, na primer, kada su postojali silni zakoni protiv bilo kakvog udruživanja, profesionalnog itd., nije bilo političke demokratije. I dalje ćete, međutim, čuti predstavnike elite da govore: „Ah, demokratija, to je vladavina individualizma, stada, vladavina ljudi koji traže samo zadovoljstvo".

Ovaj duboki otpor prema demokratiji među elitom pomaže da se objasni „da u pravom smislu nikad nije bilo demokratije. Rekao bih da je svaka vlast, u stvari, oligarhijska jer vlast je vlast manjine." I budući da oligarhije uvek žele da očuvaju svoju moć, „demokratija je remećenje normalnog poretka". O tome da li demokratija može bilo kada da odnese konačnu pobedu nad oligarhijom, Ransijer odlaže presudu. 

Savremeni otpor prema demokratiji političkih, pre nego intelektualnih, elita poprima oblik širenja verovanja da, u sve složenijem svetu, građani nisu kvalifikovani da donesu odluke, zasnovane na solidnom obaveštenju, najbolje za njih same. „Globalni ekonomski sistem, recimo, funkcioniše tako da vlade moraju biti sve više ekspertske u povezivanju nacionalnih i globalnih nužnosti, tako da postoji neusaglašenost između vlade, za koju se pretpostavlja da je čine eksperti, i vlade naroda. Ekspertsko gledište iznosi da postoji samo jedan način gledanja na stvari, da postoji samo jedna data realnost. Demokratija je uvek prinuđena da stvari ponovo iznese na sto, govoreći: „Ne, to nije jedina realnost. Šta mislite kada kažete da postoji nešto dato ili nužno?"

Ransijer ne poriče da su nam potrebni eksperti u ekonomiji i politici, ali kaže da je oslanjanje na jednu vrstu ekspertize anti-demokratsko. Ova potreba za demokratijom koja će da uputi izazov oligarhiji i eliti jeste razlog, kaže on, zašto mehanizmi kao što je narodni glas, koliko god da su dobrodošli, nisu dovoljni da stvore pravu demokratiju. „On mora biti zamenjen realnom aktivnošću građana. Građani moraju da čine više do pukog glasanja. Moraju da budu sposobni da stvore vlastite projekte, vlastite pokrete i političke predloge."

Njegove reči, u naše vreme, odzvanjaju gotovo utopijski i podsećaju na njegovu dugoročnu privrženost levici. „Rekao bih da kod mene postoji kontinuitet interesovanja za pokrete emancipacije", kaže o svom sopstvenom intelektualnom razvoju, „ali rekao bih i da sam morao da raskinem sa onom vrstom marksizma koji je bio aktuelan u vreme kada sam bio mlad, a koji je promovisao vrstu naučne ideje da su ljudi podjarmljeni jer su neobrazovani. Moć nauke je uvek bila u srži altiserijanstva. Nakon 1968. god. i studentskih nemira, radio sam dugo u arhivama i istraživao radničke pokrete emancipacije i mislio sam da se oni moraju razumeti, ne na naučan način, nego kao širi estetski i intelektualni pokret".

Za druge na levom bloku, međutim, odgovor na '68. i kasnije na pad Berlinskog zida, bio je reakcionarniji. „Levica u Francuskoj reciklira marksističku kritiku buržoaskog društva. Postojalo je razočarenje koje se transformisalo u vrstu ozlojeđenosti. Na taj način imamo i dalje istu vrstu napada na potrošačko društvo, davanja svemu robne vrednosti itd., ali su sada svi usmereni protiv demokratskog individualizma."

Čini se da je u izvesnom smislu ironično to što Ransijerov napad na elite dolazi u vidu elitističke publikacije. „Rekao bih da je francuska polička filozofija uticajnija u intelektualnim raspravama nego u sferi javne rasprave", priznaje. „Ne verujem da je to velika sila, ali u Francuskoj nakon 1968. intelektualci su težili da postanu tumači društva i kulture za vladajuću elitu. Ne mislim da je francusko kritičko mišljenje duboko zauzeto nekim naročitim političkim pokretom, ali postoji određena razlika između političke rasprave i intelektualne rasprave o politici." 

Ransijer, ipak, ima uticaja na realnu politiku na kojem kolege u Britaniji mogu prilično da mu pozavide. „Postoje četiri reda iz moje knjige koje je navela Segolen Roajal, ali ne mislim, naravno, da je ona čitala tu knjigu. Neko oko nje je stavio te odlomke u govor jer su im lepo zvučale". I uistinu lepo zvuče: „Među onima koji znaju kako da podele sa bilo kim i sa svakim jednaku moć inteligencije, demokratija može zauzvrat da inspiriše hrabrost i otuda radost."

Ransijer se svakako nada da će njegov rad imati barem nekog uticaja na borbu za demokratiju koju opisuje. „To je samo deo pokušaja ljudi na mnogim mestima da imaju svoju reč u političkim stvarima. To je nešto što se sasvim jasno može videti u Francuskoj jer tu postoji velika razdaljina između oficijelne scene koja se zove politika i onog što ljudi misle i njihovog iskustva.

Postoji mnogo rasprava na više mesta. Ono što je važno nije toliko rezultat rasprava koliko intenzitet diskusija. U vezi sa referendumom o Evropskom ustavu, na primer, ljudi su pažljivo čitali ustav pre nego što su o njemu raspravljali. Mislim da ljudi uistinu imaju želju da uđu u političke debate. Veoma je teško znati kako, ali mislim da je najvažnija stvar reći ljudima da oni to mogu." 

Džulian Bagini

Iz: Fragmenta Philosophica I, Karpos, Loznica, 2007.

Žak Ransijer (Jacques Rancière, rođ. 1940) francuski filozof, dugogodišnji profesor na univerzitetu Paris VIII (Vincennes - Saint-Denis). Bio je jedan od najbližih Altiserovih saradnika, ali će ga od 70-tih godina početi da kritikuje. Objavio je dosta zapaženih dela i danas uživa ugled prevashodno zbog svoje političke filozofije i spisa o estetici.