MALA PRIČA O ODGOVORU

               Postavila mu je jedno sasvim obično pitanje, gotovo uzgredno, skoro pa ritualno, jednostavno za izgovoriti i prilično zgodno za bilo kakav početak. Čak i bez preteranog insistiranja na upitniku. Onakvo kakvo se postavlja nekome koga dugo niste sreli i ko se pojavio nenadano, donoseći spolja sa mirisom lomljivog mraza i pečatima tragova škriputavih po ivicama od prhkog snega iskričave praporce radosnog uzbuđenja ponovnog susreta.

               Počeo je da govori.
               U tom trenutku je sve oko njih poprimilo sasvim nove dimenzije i običnost se iskrala na prstima i zavukla sramežljivo između ormarića za cipele i polomljenog čiviluka svesna da postaje opravdano suvišna i da ne bi trebala da smeta.
               Vazduh je postao mirniji, prozračniji, dublji i hvatao je njegove rečenice u tanane omče okruglih samoglasnika koji su počinjali da pevuše u ritmu njegovog nastojanja da opiše svoju neverovatnu očaranost u jednom jedinom dahu. Pričao je brzo, žustro, neprekidno, s vremena na vreme nespretno se saplićući o sopstvenu jasnu potrebu da opiše, objasni, obrazloži sve što oseća u isti mah.
               Posmatrala ga je pomno, upletena iznenada u hitro pojavljivanje tananih bora smejalica oko njegovih očiju. Mreškale su se razdragano i neobuzdano skicirajući mu na licu preciznim potezima svojevrsni reljef uverljivosti i verodostojnosti čitave priče. Razlivale su mu se preko obraza u raštrkanom nizu razvlačeći usne u neprekinut osmeh. Čitavo lice mu se preobražavalo i usklađivalo sa rečima koje je izgovarao nedvosmisleno podvlačeći svu bitnost izrečenog.
               Njegov glas, žuran, zadihan, svetao, počeo je da zauzima sav prostor oko njih. Kovitlao se i rasprskavao kroz nepostojane pramenove izmaglice toplog daha, vešto izbegavajući oštre uglove polica i kačeći uzvičnike negde pod same crvotočne grede visoke tavanice.
               Njegove oči boje tamne čokolade osule su se sjaktećim trunčicama uzbuđenja i posvećenosti. Izbijala je iz njih poput jata razigranih svitaca opijenih avgustovskim večerima zvezda padalica neka neopisiva uverenost.
               U obrvama što su poigravale prateći odlučnu mimiku njegovog čela koje je nepokolebljivo insistiralo na pažnji i razumevanju, procvetale su male tajanstvene pticolikosti. Zaplitale su mu se u trepavice ostavljajući na njima tragove svilenkaste zvezdane prašine i senčile mu znalački nemirne kapke pastelima spoznaje i prihvatanja.
                Po kosi mu se rasuo odjek sopstvenog glasa u stotine lepršavih odbljesaka koji su nemirno skakutali po vlasima ovlaš razbarušenim od potrebe da se zadrži sama suština priče. Belina zuba je svojim povremenim pojavljivanjem između dva užurbana gutljaja vazduha precizno izoštravala i fino brusila svaku izgovorenu reč. U uglovima osmeha sakupljale su se tek po neke neznatne nedorečenosti, čekajući sa očitim nestrpljenjem da budu rastumačene. Nozdrve su se ovlaš nervozno propinjale u pokušaju da ih primire, a u pregibu brade oštre mrvice izostavljenih zareza pretvarale su se u nespretan pokušaj ćutanja.
               Ostajao je bez daha, potpuno, kao da je satima trčao kroz tu uzdrhtalu šumu rečenica koje je izgovarao u neprekinutom nizu, a ipak je i dalje istrajno nastojao da kaže što više i što pre.

               I ruke su mu govorile.
               Dlanovi su mu se punili žuborom zanesenosti ispunjavajući potpunim smislom sve linije života i ljubavi iscrtane po sebi. Na vrhovima prstiju kristalizovale su se tople naplavine damara, ostavljajući mu pod noktima nepobitan trag posvećenosti. Nadlanice su se osule sićušnim pegicama dobrodušnosti, a na ramenima su počeli da svijaju gnezda neki sasvim posebni svetovi noseći u krhkim kljunovima svu prepoznatljivost ushićenosti.

               A on joj je zanesen, ponet, ustreptao, začaran izgovarao prve dane svog netom spoznatog roditeljstva.