Pukotine kroz koje propadamo

U piljarnici na uglu Davisville avenije i Yonge ulice sam na pult složila svoj izbor voća i kesu spanaća kad mi je mladi Kinez - koji nije više tako mlad kao otac dvoje male dece, kojima sam videla početak u rastućem stomaku njihove majke - po prvi put posle nekoliko godina poslovanja na tom uglu rekao nešto lično: da li sam se vratila juče po svoj kusur? pitao je. Uprkos susretima dva-tri puta u toku svake nedelje unazad nekoliko godina, nas dvoje smo kompletno anonimna lica jedno drugom i trebalo mi je neko vreme da povežem da se meni obraća. Mora da si me zamenio sa nekim, odgovorila sam mu, jer ja juče nisam bila u vašoj radnji. Ali vrlo je lepo da si pomenuo to sa kusurom koji nekome dugujete, pohvalila sam ga.

Kad govorim uglavnom nema nikakve sumnje da ono što kažem je ili istina ili vrlo blizu neke.

On nije ništa rekao dok je brzim pokretima vagao i ukucavao u kasu moje troškove. Onda je zastao, pogledao me, i pitao: zar ti nisi juče kupila čokoladu?

Na tom mestu je krenula jedna pukotina. Jesam. Kupila sam juče čokoladu. U njegovoj radnji. Žurila sam da se sretnem sa klinkom i krenemo do nekih ljudi, i zaista sam bila tu. Setila sam se. Sećanje je izašlo iz debele mase mozga kao nešto crno i čudovišno veliko.

Jesam, priznala sam. Iza mene je jedan nervozni polu-uzvik polu-smeh izašao iz nečijeg grla. Okrenula sam se ka njemu. Jedan visoki plavušan sa tršavom kosom je posmatrao celu scenu i mene sa mojom pukotinom na mozgu.

Dala si mi deset dolara i četiri centa, nastavio je ne više tako mladi Kinez vrlo pažljivo, stavila na pult i izašla.

Ne sećam se, priznala sam i to. On je i dalje bio revnosan, ja sam stajala i pratila rad njegovih ruku.

Zašto četiri centa, pitala sam jedino što se moglo pitati u tako očajnoj situaciji. 

Račun je izašao na tri dolara i četiri centa, odgovorio je.

I see. To liči na mene. Predvidela sam da će mi vratiti kusur od sedam dolara, uredno sam se oslobodila sitniša, ali nisam ostala da ga sačekam već sam istrčala napolje i zaboravila na sve dolare i Kineza i verovatno još nekoga ali njih ne mogu da se setim.
I don't remember any of it, položila sam sve na pult. Toliko je zaslužio svojom ljubaznošću.

Pomislio sam da imaš sestru bliznakinju, pokušao je da se našali. I oduzeo od totalne cene za danas mojih jučerašnjih sedam dolara. Zahvalila sam mu i izašla u blistav dan sa pomračenjem u glavi.

Nobody's perfect, rekla je klinka juče i tako je ceo dan krenuo. Naopačke, unazad, sa rukama preko očiju. Mi smo već bile uveliko usred svađe i meni srce negde odakle nije htelo da izlazi jer se užasno, užasno boji buke i galame i mene kad sam u takvom stanju, i htelo bi da pregovara ali ja nisam nizašta i niko od nas - ni srce ni ja - ne znamo ni gde se nalazimo, kao u kojoj tački sveta, recimo.

Šta to znači, iskočilo je iz mene kao polu-vrisak polu-urlik. Ne znam gde je to čula - nobody's perfect - ali nije ni važno gde jer to se u ovom svetu čuje svuda: kad muževi kažu svojim ženama da su ih prevarili i izneverili na bezbroj načina, kad žene pokušavaju da se izvuku iz dugova, kad deca pokušavaju da se opravdaju, kad političari hoće da slažu još malo, kad direktori korporacija potope nade svima koji su se ikada nadali da će se sa njima obogatiti, kad... - pa to je na istom nivou kao kad kažeš ‘ljudi ne lete' i očekuješ da se svi nad time zamisle kao da je to šteta, ili možda i nije nemoguće i neka budala će sigurno probati ako već nije, i onda natrpaš sva ta slova u novčanik pa njima kreneš da kupuješ sve što je na prodaju, i kad ti treba i kad ti ne treba, i samo trpaš u kese, korpe i ruke, nosiš i na glavi. Jer ljudi ne lete, a nisu ni savršeni. I nikoga ništa ne košta.

Ne košta u svetu gde ljudi lete i savršeni su. Ovde sve košta. Klinka je bila povređena i snuždena, ja sam bila očajna. Celog dana sam bolovala. I jutros. Bolujem često i dugo. Ali nisam lenja i uvek tražim sebi lek.

Ponekad jutrom dok sedim pred jednim kompjuterom, odem na google i ukucam ‘frank o'hara'. Već su me zapamtili u google-u, čim ukucam ‘f' on se pojavi. Zatim ja tu izaberem neku od njegovih pesama koja će mi olakšati jad sunčanog jutra u kome dišem i ništa me ne boli osim svega. Neko traži pornografiju neko traži poeziju. Uvek je lek u pitanju. I pročitam jutros nekoliko stihova baš dobrih. Prilično blizu savršenstva. Galebovi su stajali na ivici crkvenog krova preko puta. Možda sam i poletela, razmišljala sam dok sam ih merila sa stolice, njihova bela tela naspram plavog neba, i moja glava sa svojim pukotinama naspram istog.