San mostarske noći

Juče, ili kao da je bilo juče

Autor: gorran2

grad iz bajke u kojem smokve rastu kroz prozore

Ovaj put neću o ratu. Nego o zaljubljenosti.

Neću o tome da je na jučerašnji dan pre 66 godina oslobođen Mostar. Jer, nema tu bog zna šta. Ratna operacija poput mnogih. Osmi dalmatinski korpus je, kao i obično, gazio sve pred sobom. Ovaj put ojačan 29. hercegovačkom divizijom. U jednonedeljnim završnim borbama potisnut je sa utvrđenih položaja i iz grada 370. nemački puk. Svi njegovi komandati bataljona su izginuli, kao i kdt. 116. izviđačkog bataljona. 369. nemački puk gotovo je uništen na području između Nevesinja i Mostara, a njegov komandant, pukovnik Wetzel izvršio je samoubistvo da ne bi pao u zarobljeništvo. Ranjeni major Landt, koji je preuzeo komandu, izdao je naređenje "spašavaj se kako ko može". Gonjene delove 370. pešadijskog, 649. artiljerijskog obalskog puka, 909. tvrđavskog bataljona i ostatke drugih jedinica prihvatio je 359. puk 181. divizije, koji se, kao korpusna rezerva, probio iz Sarajeva do Drežnice.

Neću ni o Aleksi, Emini, ni onome "ostajte ovdje". Ni o Peru Zupcu i mostarskim kišama. Mada, ne mogu a da ne pomenem tu osobitu toplinu mostarskih majskih večeri, natopljenu gustim mirisom pitospora i zelenooke Neretve, koja prosto omami ljude, i u kojoj je jedino moguće i logično razrešenje vreli poljubac na skalinama pored reke.

Naravno, neću ni o tome kako je ubijan Mostar. Kako ga je najpre raspamećivao bombama Momčilo Perišić, "vitez od Mostara", pa zatim Slobodan Praljak i njegovi. Kako su srušili Most, vandalizovali pratizansko spomen-groblje, pa ga Evropa obnovila, pa ga ovi opet porušili... O tome kako je u njemu zajedno živelo 34.247 Muslimana, 36.927 Hrvata, 20.271 Srba, 16.509 Jugoslovena, i 2.423 koje nije bilo ni briga. Dok nisu počele da padaju bombe i na grad se spustio strah i užas. Prasak bombi i užas ovaj put su prigušili ono "ostajte ovdje" i slili se u gromko "idite". Onaj Mostar, kao i ceo "onaj" svet, postoji još uglavnom virtuelno, gde se na društvenim mrežama i dalje zajedno ispija kahva, kava i kafa od Kanade, preko Norveške, do Novog Zelanda. Uspeli su da nas isteraju iz kuće, ali nas još nisu sasvim isterali iz nas samih.

partizansko spomen-groblje (snimio: Marko Krojač)

Svi znamo da je Mostar mrtav, i da se preselio u legendu. Ipak, juče je ta opštepoznata činjenica ponovo osporena. Jer, i posle svega, i uprkos svemu, deo Mostara ostao je i tamo gde bi mu se čovek najmanje nadao - u samom Mostaru. Juče se naime taj Mostar, "onaj" Mostar, izašao iz svog unutrašnjeg progonstva nametnutog mraka i samozaborava, izašao na ulice vlastitog grada, i oblepio ih plakatima sa jasnim provokativnim i subverzivnim sadržajem. Na plakatima je velikim slovima pisalo:

Zaljubljeni u slobodu

Upravo povodom ponovnog rođenja Mostara 14. februara 1945, i iz nade i odlučnosti za još jedno ponovno uzdizanje iz pepela.

izjava ljubavi (Antifašisti Mostar)

Za sada, to je ipak jedna od onih nesretnih ljubavi. Jer, oni koji su držali Mostar za grlo četiri godine, i koje je 14. februar pokopao, omogućivši gradu da ponovo prodiše, ustali su iz svojih grobova i ponovo pritisli njegove ulice. Francetić, Budak, Vokić, Lorković i četa njihovih vampira raširili su se i odomaćili kao bolest u tkivu nekad slobodnog grada.

No, kao što je poznato, kod zaljubljenosti nemaš pravo prigovara ni žalbe. Jednostavno te pogodi, i nadalje si u njenoj vlasti. Kao u pravoj ljubavnoj priči, nekad blizak sa svojom draganom, pa je huda sudbina otrgne iz zagrljaja. Ipak, daljina ne leči zaljubljenost.

To sam dakle hteo da kažem: Hteo sam da poručim "onim" Mostarcima da i ja osećam istu, njihovu, našu, zaljubljenost u Slobodu. I da se nadam da ćemo je zajedno ponovo osvojiti i prigrliti.