Ako smo i braća, kese nam nisu sestre...

Evo nama opet jecineimisinemame u gostima.

Problem koji je, verujem, u ovo smutno vreme blizak mnogima. Ali, bolje da vam ispriča sama: 

Poštovane blogokolege...

Pošto nikako ne vidim izlaz iz moje trenutne situacije, reših da istu podelim sa vama, pa da pokušam da je rešim uz vašu pomoć.

Elem, pre neke dve godine, došla sam, igrom slučaja, do neke količine novca. I, kao što bi i većina uradila, dala sam se na renoviranje stana. Dobro, ne kompletnog, ali svakako većeg nejgovog dela. Tako smo, suprug i ja, renovirali kompletno kupatilo, a ostatak stana, delimično.

Čak smo uspeli i da nabavimo polovna veća kola od našeg cenjenog „jugića", te sad isti taj „jugić", drema ispred zgarde, čekajući neminovni trenutak - da ode u staro gvožđe (sad jedino tamo i može da ode, jer je skroz-naskroz oronuo). Nije nam preostalo bogznašta, ali opet, nije bilo ni zanemarljivo.

Zahvaljujuću preostalom novcu, opet kažem nije bilo zanemarljivo to što je preostalo, mi smo živeli lepo. Kad kažem lepo, mislim prvenstveno na svakodnevnje potrebe. Mislim, nisam razmišljala da li ću da pazarim taj dan za „celih" 500 dinara, ili za dve hiljade dinara. I zaista je bilo lepo.

No, ja sam od onih ljudi, koji kad imaju, naprosto ne mogu da gledaju da im njihovi bliski prijatelji nemaju.

Treba da napomenem da imam jako blisku komšinicu, s kojom se godinama družim, a koja je večito u nekim užasnim problemima i često u dugovima. Kako sam znala za njene muke, u dogovoru sa suprugom, pomogla sam joj da ih delimično reši, pozajmivši joj izvesnu sumu novca.

Dogovor je bio da mi novac neće vratiti odjednom, već, deo po deo, u razmacima po mesec dana, dok ne vrati sve. Pri tom, prvu „ratu" je trebalo da mi da tek nakon dva meseca, iako je sama insistirala da počne sa vraćanjem već u sledećem mesecu (to je bio decembar 2009). Ne znam ni sama zašto sam insistirala da počne tek u februaru (valjda zato što znam njenu novčanu situaciju).

Bilo kako bilo, svi znamo da smo trenutno u februaru mesecu, ali tekuće 2011. godine, a moja cenjena komšinica još uvek nije vratila svoj dug. I to ne samo da je ostalo da vrati „ratu" ili dve, nego treba da mi „izruči" još četiri rate.

Već smo nekoliko puta razgovarale o tome i svaki put mi obeća da će mi isplatiti bar nešto, samo da...

I od isplate nema ništa.

I desilo se neminovno - meni je hitno zatrebao novac. Nije važno ni zašto ni kako, nije u pitanju ni neka posebna suma, tek, trebala mi je odmah.

S obzirom na to, otišla sam kod moje komšinice, a ona mi je odgovorila kako je u još većim problemima nego što je bila, i da nema šanse da mi bilo šta vrati do daljnjeg, a ja nek se snađem kako znam i umem. Ionako sam veštija od nje u tome.

E, sad... Pitam ja vas, moje blogokolege, šta bi vi radili na mom mestu? Kako se postaviti u datoj situaciji? Šta činiti, a ne ispasti ni glup, ni bezobziran?

U nadi da će mi Vaši komentari koliko - toliko pomoći, srdačno Vas sve pozdravljam.

Jecinaimisinamama