Zašto sam prestao da ubijam.

U svakom muškarcu dublje ili pliće, čuči praiskonski lovac. U detinjstvu naš prapredak vrlo često preuzima potpunu kontrolu nad nama još neformiranim i njemu podložnim.

Prvu praćku sam sebi napravio kad sam imao sedam godina. Prilično nevešto od grane isečena i odeljana raklja, gumu mi je, od stare gume za bicikl, dao moj drugar Vojkan a za kožu u koju se smešta kamen za gađanje, iskoristio sam krišom makazama izrezan jezik ćaletovih kopački, oblikovao ga u nepravilnu elipsu i praćka je bila gotova. Džepova punih kamenčića stao sam pod stoletni orah koji nam je rastao u dvorištu. U njegovoj ogromnoj krošnji gnezdile su se čavke, vrane, gugutke i kreje a milioni vrabaca su ga koristili za svoje neprekidne  i bučne debate. Vrebao sam trenutak kada će se neka od ptica umiriti i odapinjao svoju praćku. Naravno da nisam bio precizan, fijukanje kamenčića bi za trenutak uznemirilo ptice ali su se ubrzo vraćale svojim tekućim poslovima. Neko vreme sam ih ostavio na miru i na u zemlju poboden štap, stavio papirić kao metu i vredno trenirao. Postajao sam sve bolji i bolji, sa drugarima iz kraja sam organizovao pravo pravcato takmičenje u gađanju praćkom. Na vrh štapa smo stavljali palidrvce i sa razdaljine od deset metara gađali. Nisam uvek ali sam ipak često bivao pobednik.

Posle nekoliko meseci Joci su mama i tata za rođendan poklonili vazdušnu pušku pod uslovom da se učlani u streljački klub ili ništa od puške. Ne samo Joca, svi smo se učlanili. Morali smo sami da kupujemo kutijice sa onim olovnim metkićima. Visili smo na strelištu, nadmetali se, zavideli preciznima i radovali se svojim desetkama. Bila je to naša kolektivna opsesija. Da, kupovali smo i papiriće s metama. Vremenom sam postao jedan od boljih. Treneri su počeli da prave spiskove za učestvovanje na gradskom prvenstvu i svi smo strepeli od pomisli da nas neće biti na spisku!

Onda sam jednog jutra, tog dana smo u školu išli posle podne, čuo Jocu kako me jedva čujnim glasom doziva ispod prozora. Izašao sam a Joca me odveo do oraha uz koji je prislonjena stajala puška! Njegovi su otišli na posao a on je krijući se kao indijanac uspeo da donese pušku a da ga niko ne vidi. Bio je uzbuđen, drhtao je i sve vreme se osvrtao. Evo ti, pružio mi je kutijicu c mecima. Uzbuđen kao i on, ipak sam radosno uzeo pušku, ugurao olovni metak i podigao glavu. Spazio sam jednu gugutku na desetak metara iznad mene kako do pola viri iz gnezda. Podigao sam pušku, nanišanio i opalio. Sledeće što sam čuo, bio je tup udarac njenog telašca o zemlju. Joca je uskliknuo: Bravo majstore!  Prišao sam, metak joj je prošao kroz oba oka! Nežno sivoplavo telašce sa ogrlicom oko vrata, ležalo je nepomično. Podigao sam je i držeći je u šakama zaplakao sam grcajući. Utrčao sam u kuću i nastavio da plačem. Posle ne znam koliko vremena, kad sam se smirio, izašao sam napolje, Joce i puške više nije bilo. Podigao sam svoju žrtvu, pronašao skrveni kutak u dvorištu iza šupe, iskopao rupu i sahranio je. Suze su ponovo zamaglile moje oči. Od dve daščice sam napravio krstić i pobo ga iznad humčice. Evo do dana današnjeg nisam zaboravio sopstvenu poraženost, svest o tome da sam nepotrebno ugasio jedan život.

Od tada sam iz sebe potpuno izbrisao i ugušio u sebi bilo kakvu potrebu i pomisao na oružje, od praćke do puške, do bilo čega što bi moglo bilo koga povrediti.

Trinaest godina kasnije, moj otac koji je bio lovac, pozvao me da sa njim i drugarima pođem u lov na lisice koje su se bile toliko namnožile da su i po danu upadale u seoska dvorišta i kokošinjce i pravile ršum. Seljaci su se obratili lovačkom udruženju i zavapili za pomoć. Dobro poznavajući ćaleta koji je odlazak u lov koristio da se napešači i nadiše svežeg vazduha, pristao sam.

Kad smo došli na odredište bio je još mrak. Podeljeni u grupe rašrkali smo se po njivama, strnjikama i šumarcima podalje od sela. Posle tabananja od dvadesetak kilometara, ćale, moj stric Niko i ja smo seli da malo založimo. Iz ranaca su izvađeni klopa i čuturice s pićem, seli smo na neke panjeve i slatko jeli sir, pršutu i slaninu s lukom, zalivajući je domaćom Lozom. Posle klope Niko i ja smo zaduvanili, ćale je već bio prestao da puši i krenuo je razgovor.

U neko doba Niko mi je pružio svoju pušku, Browing petometku i rekao mi: Prošetaj malo sam, možda budeš bolje sreće od nas. U prvi mah sam odbio ali mi se nije dalo da i dalje žuljim dupe na panju pa sam uzeo pušku i zaputio  se u šumu. Sunce je svojim zracima probijajući se kroz guste krošnje, kalejdoskopisalo prelepu nestvarnost mojim zadivljenim čulima. Nisam se šunjao, grančice su krckale pod mojim nogama, kad! Lisica, na ivici osunčanog proplanka. Zlatno crvenkasta sa dugim bogatim repom, podignute glavice njušila je vazduh. Trenutno sam se ukočio i počeo da je gledam, zadivljen njenom lepotom. Koliko dugo je to trajalo, ne znam ni sad. Mene nije mogla da nanjuši, vetrić je duvao sa njene strane. Nisam se pomerao sve dok nije odlučila da krene svojim putem, ali još pamtim kako joj zlaćani rep nestaje u gustišu. Ostao sam miran i nepokretan još neko vreme a onda se uputio nazad.

Lovci i seljaci su bili okupljeni oko dve ubijene lisice. Vratio sam stricu pušku i ispričao pred svima svoj doživljaj. Seljaci su stali da me grde i psuju, lovci, da mi se podsmevaju ali je meni bilo svejedno. Okrenuo sam se i udaljio od njih. Nisam osetio potrebu da im bilo šta objašnjavam a najmanje da im se pravdam. Sećanje na lepu nežnu gugutku iz mog detinjstva, kojoj sam prekinuo život i njene ptiće lišio majke i danas u meni izaziva užas! Nikad to sebi neću oprostiti.