„DIMNA ZAVESA“

Autor: Rodoljub Šabić

U iole uređenoj državi smatra se krajnje zabrinjavajućim kada organi vlasti ne postupaju po konačnim, obavezujućim i izvršnim aktima koje su, u okviru svoje nadležnosti doneli drugi organi. A razume se, na mogućnost da to počnu da čine sudovi, gleda se kao na nešto neverovatno. Mislio sam da je i kod nas to neverovatno. Ispostavilo se da nije. U postu od prošle nedelje sam, pisao o tome da se u takve „operacije" uključio i jedan sud - Viši sud u Beogradu, uz konstataciju da je iznenadilo i mene „koga ništa ne može iznenaditi".

I isti sud je još jednom uspeo da me iznenadi. Prvo je „Blic" objavio tekst o tome da je Poverenik za informacije, zbog nepostupanja po njegovom nalogu kaznio Viši sud u Beogradu sa 200.000 dinara. A sa časnih visina pravosuđa Viši sud je „žestoko reagovao" zvaničnim saopštenjem očigledno rešen da Poverenika „raskrinka" i prikaže ga u „pravom svetlu", kao neodgovornog i neznalicu.

U saopštenju pod naslovom „Poverenik je neosnovano kaznio Viši sud u Beogradu" javnost je „obaveštena " da je Viši sud pozvao tražioca informacije da mu omogući ostvarivanje prava, da je poverenik iako je o tome obavešten doneo „neodrživo" rešenje kao i da su tvrdnje poverenika da je tužba koju je Viši sud protiv njegovom rešenja podneo nedopuštena problematične jer „veliki broj pravnih eksperata zastupa potpuno suprotno stanovište, a sa čim bi poverenik morao biti upoznat". U celom saoopštenju tačno je, i to samo polovično, svega nekoliko navedenih činjenica. Tako na primer jeste tačno da je Viši sud dopisom od 20.12. pozvao tražioca informacije, međutim ne zato da mu omogući ono što je tražio već zato da mu „omogući" nešto što on uopšte nije tražio. Tražilac je sumnjajući u to da sadržina transkripta audio zapisa nije identična sa stvarnom sadržinom, tražio audio kopije i nije ih nikada dobio. Tačno je i da je Viši sud izjašnjavajući se povodom žalbe podnete Povereniku, obavestio Poverenika da je odgovorio na zahtev tražioca informacije ali sadržina tog izjašnjenja ne odgovara istini, jer Viši sud iz Beograda nikada nije tražiocu informacija omogućio ono što je tražio i na šta po zakonu ima pravo. Upravo zato je Poverenik i doneo rešenje kojim je naložio Višem sudu da to učini a potom budući da sud po rešenju nije postupio iako je isto, po zakonu, konačno, obavezujuće i izvršno, doneo dva rešenja o kažnjavanju.
„Istrajnost" u uskraćivanju prava tražiocu informacija Viši sud je potvrdio podnošenjem nedopuštene tužbe protiv rešenja Poverenika Upravnom sudu. Tome da jedan sud pribegava upotrebi nedopuštenih pravnih sredstava ne treba nikakav poseban komentar. Prosto, i prosečan student prava morao bi da zna da tužba prvostepenog organa protiv rešenja drugostepenog organa, ne samo u postupku za slobodan pristup informacijama nego ni u jednom upravnom postupku uopšte, nije dopuštena.

O kakvim „stručnim diskusijama" i „pojedinim stručnim radovima" na temu dopuštenosti ovakve tužbe govori Viši sud? Ko su „eksperti koji misle drugačije"? Najiskrenije, nikada nisam čuo da bilo ko ozbiljan zastupa tezu o dopuštenosti tužbe prvostepenog organa protiv rešenja drugostepenog organa u bilo kom postupku. Je li, s tim u vezi Viši sud slučajno „zaboravio" da od „velikog broja pravnih eksperata" imenuje bar jednog koji tako nešto zaista zastupa? „Zanimljivo" je, čak bizarno, i to da saopštenje implicira da je stav Višeg suda da u Vrhovnom sudu Srbije, odnosno Upravnom sudu „sede" sve same neznalice. Naime, Vrhovni sud Srbije nije kako to „priznaje" čak i Viši sud „tokom 2006 i 2009" zauzimao nekakve apstraktne i kontraverzne stavove, nego je, od 2005. do 2010. u više desetina slučajeva doneo konkretna i dosledna rešenja o odbačaju ovakvih tužbi kao nedopuštenih, a sa istom praksom je od 1. januara 2010. godine u skladu sa novom sudskom nadležnošću nastavio Upravni sud. Je li moguće da Višem sudu u Beogradu to nije poznato? Nije, naravno, jer su njegove tužbe čak dva puta odbacivane kao nedopuštene.

Inače, za sve vreme primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama na ideju da prolongira izvršenje rešenja Poverenika podnošenjem nedopuštenih tužbi došlo nekih 70-tak organa vlasti ili državnih i javnih preduzeća. Ako je za utehu, do sada, nikada ni jedan sud. Samo Viši sud u Beogradu jeste. I to čak dva puta. Kako se to može objasniti?

Neodrživo je da umesto odgovora na to pitanje, Viši sud nudi „dimnu zavesu" u vidu na brzinu sklepanog konglomerata dezinformacija. Neodrživo, jer dimna zavesa jeste slaba, loša, providna i ne može ništa da sakrije, ali njen „dim" ipak truje i guši.