Noć u kojoj su krave sve crnje i crnje...

– Šta kažeš, `oćeš da izađeš?
– Gde da izađem?
– Ma znaaš...
– Aaa. Kako da ti kažem, nešto me glava boli ovih dana, i stomak mi zavija, sve moram rukom da ga pritiskam a koja se koči, ko da će, božetemeoprosti, srce... al najviše me brine što me nešto u i oko q***a žiga. Tako da: 1 znam: kad me ON stvarno zaboli,
ja ulazim

oni izleću

ne secam se, sta je tadic do sada rekao a da nije bilo isprazno ili glupo. i zaista ne znam koji je njegov pozitivni ucinak od kada je predsednik. napisah na blogu lektorke, jedino dobro sto je ucinio jeste sto je usvojio mace i dobrovoljno dao krv.

Gledam Tadićevu izbornu konvenciju u Novom Sadu. Više barjaka nego balona.Orlovi na sve strane. Valjda da se vidi državotvornost, šta li. Govor bez ikakvog sadržaja, mahanje rukama i poprilična dreka.

Druze Drago, ja bih vam toplo preporucio da se vratite tamo gde umesto orlova lete sahovnice. Em je Bozic kad vam odgovara, em ima zanemarljiv broj Srba i Jevreja.

Evo artikla sa BBC.CO.UK o razlici u kalendaru, Bozicu i Usrksu. Englezi, posto imaju stogodisnju tradiciju tolerancije i demokratije, to malo bolje opisuju, nego new wave demokrata Drago. Postavljam ovo da pokazem da eto i Grci "mimo sveta" slave Uskrs.
To naravno nikome ne smeta. Ta rasprava se samo vodi u Srbiji i to od onih koji nemaju blage veze o hriscanstvu, ni sta to uopste znaci. za ovakve kao sto je Drago, vrhunac hriscanstva je Deda Mraz, shopping i jingle bells.


The Orthodox calendar
After World War I various Orthodox churches, beginning with the Patriarchate of Constantinople, began to abandon the Julian calendar or Old Calendar, and adopt a form of the Gregorian calendar or New Calendar. The Julian calendar is, at the present time, thirteen days behind the Gregorian Calendar.

Today, many Orthodox churches (with the exception of Jerusalem, Russia, Serbia, and Mount Athos) use the New, Gregorian Calendar for fixed feasts and holy days but the Julian calendar for Easter and movable feasts. In this way all the Orthodox celebrate Easter together.

The Orthodox Church calendar begins on September 1st and ends on August 31st. Each day is sacred: each is a saint's day, so at least one saint is venerated daily.

Orthodox Christmas

Christmas is celebrated by Orthodox Christians in Central and Eastern Europe and throughout the world on the 7th of January in the Gregorian Calendar - 13 days after other Christians.

In the East, Christmas is preceded by a 40 day fast beginning on November 15th. This is a time of reflection, self-restraint and inner healing in the sacrament of confession.

Usually, on Christmas Eve, observant Orthodox Christians fast till late evening, until the first star appears. When the star is seen, people lay the table ready for the Christmas supper.

On Christmas Day people takes part in divine liturgy after which many walk in procession to seas, rivers and lakes. Everyone gathers around in the snow for outdoor ceremonies to bless the water. Sometimes rivers are frozen, so people make holes in the ice to bless the water. Some take water home to bless their houses. Then a great feast is held indoors where everyone joins in to eat, drink and enjoy themselves.

A Orthodox Russian custom is to serve Christmas cakes and to sing songs. The tradition is mixed with other pagan traditions of ancient Russia such that people may visit their neighbours in disguises, dance, sing and ask for presents, similar to trick-or-treating.

There are similarities, as well as differences, between the Eastern and Western celebration of Christmas. The Eastern Christmas has a very strong family and social appeal just as it does in the West. It brings people of all generations together to celebrate the birth of Jesus Christ.

Unlike the West, where Christmas ranks supreme, in the East it is Easter, centred on the cross and the resurrection of Christ, which is the supreme festival of the year. Also, Eastern Orthodox Christmas lacks the commercial side that is so typical to the West.

Nemam običaj da komentarišem političke blogove. Nisam ostrašćen, čak mogu reći da sam apolitičan i van ikakvog političkog uticaja ili partijskog opredeljenja. Ali, jedna rečenica u tekstu mi bode oči, pa da se javim. Valjda neće mnogo da boli.

Da napomenem da komentarom ne želim da veličam nikoga, niti da napadam autora.

Dakle:

ja nikoga od svojih poznanika nisam čuo da bi za njega glasao već godinama

Mislim da je ovo uobičajena, najčešća greška naših političara. Pogotovo onih drugorazrednih. Oni se kreću u krugu svojih poznanika, partijskih drugova, ulizica i dodvorica. Prirodno, svi oni govore im da su najbolji i najpametniji, i da samo oni mogu da vode i spasu zemlju. Kad, na izborima, dolazi osvešćenje. Nije im lako da shvate da neko može drugačije da misli.

Čudna je populacija ovaj naš narod. Nikako neće da shvati da JA znam najbolje i da JA jedini mogu da ih vodim u bolju budućnost.

Šta sadrži tajni akcioni plan vlade o merama protiv "mrskoga zapada" ili komšija u regionu ako Kosovo proglasi nezavisnost?

Na primer:

Najostriju verbalnu osudu!!! (za svaki akcioni plan, po pojedinacnim resorima)
+ Snizavanje diplomatskih odnosa na nivo otpravnika poslova (za Min.spo. pos.)
+ Povisenje... ... (za Min. odb.)
+ Otvorenost za potrebu rebalansa budzeta (za Min. fin.)
...
+ Povratnu avio-kartu, eur-dnevnice i pozlaceno naliv-pero za potpredsednika Vlade za put u Brisel 28. januara (upravo javili na vestima)

PS: Drago, ima li u ovoj zemlji, vise, bilo kakvih tajni?

Slobodan G. Marković:

U vezi sa pitanjem kalendara postoji mnogo paradoksa. Jedan od njih je i da se doček Nove godine 13. na 14. januar naziva pravoslavna nova godina. To je jedan novoskovani termin koji nema veze sa istorijskim činjenicama. Naime, julijanski kalendar, kao što i samo njegovo ime kazuje, vezan je za rimskog vojskovođu Gaja Julija Cezara. Po njegovoj narudžbini taj kalendar je uveden 46. godine pre Hrista, s tim da ga je najverovatnije izradio astronom helenističkog Egipta, Sozigen. To je kalendar koji je bio daleko tačniji od prethodnog, ali koji je, dakle, delo jednog paganskog vojskovođe i jednog paganskog astronoma, tako da što se bilo koje hrišćanske crkve tiče, ona nema nikakvog razloga da bude vezana baš za taj kalendar. Druga stvar su nazivi meseci koje koristimo, koji su takođe paganski, od toga da neki označavaju rimske bogove, kao što su januar ili mart, do toga da juli i avgust označavaju rimske vladare, Julija Cezara i Avgusta Oktavijana. U samim nazivima kalendara i meseci prisutan je paganski karakter ovog kalendara.

Već od IV veka vodila se rasprava o tome kada treba proslavljati Uskrs. Posle skoro 13 vekova, u katoličkoj crkvi je 1582. reformisan kalendar i papa Grgur XIII je doneo bulu, čiji naziv sve govori – Inter gravisima, među najtežima. Bilo je potrebno 13 vekova da se to pitanje reguliše. O čemu je u stvari reč? Pošto julijanski kalendar zaostaje za astronomskom godinom otprilike na svakih 128 godina za jedan dan, od sabora u Nikeji 325. do te reforme nakupila se razlika između astronomske i julijanske godine, koja je u XVI veku iznosila deset dana. I zbog toga je tom papskom bulom odlučeno da nakon 4. oktobra 1582. ne svane peti nego 15. oktobar, da bi se tih deset dana uskladilo. Dakle, razlika je u XVI veku bila deset dana. Ali julijanski i taj novi gregorijanski kalendar nemaju isti stav prema prestupnim godinama, i to prema prestupnim godinama koje označavaju kraj veka, dakle, stotim godinama, i onda se dogodilo da na svakih 400 godina imamo tri godine koje nisu prestupne u gregorijanskom, a prestupne su u julijanskom kalendaru.

1700, 1800, 1900 i 2100. su godine koje su prestupne u julijanskom, a nisu prestupne u gregorijanskom i nakon svake takve godine uvećava se razlika između ova dva kalendara. Ona je između 1572. i 1700. bila 10 dana, između 1700. i 1800. 11 dana, 1800. i 1900. 12 dana, 1900. do 2100. 13 dana i tako dalje. Po julijanskom kalendaru Nova godina je 1. januara, a po gregorijanskom je trenutno četrnaestog. U pravoslavnoj crkvi nije sporna potreba da se reformiše julijanski kalendar, jer očigledno je njegovo zaostajanje za astronomskom godinom, međutim uvek je bilo sporno prihvatanje kalendara koji je donela katolička crkva - u tome je cela stvar. Zbog toga je na jednom saboru, koji je održan maja meseca 1923. u Carigradu i koji je okupio sve predstavnike pravoslavnih crkava, izvršena reforma julijanskog kalendara i to po projektu koji je podneo član srpske delegacije, naš poznati geolog i astronom Milutin Milanković.

Njegova shema kalendara naziva se reformisani julijanski kalendar i prihatile su je carigradska i aleksandrijska patrijaršija, grčka i kiparska arhiepiskopija, rumunska pravoslavna crkva, a mnogo kasnije i bugarska pravoslavna crkva. Nikada je nisu prihvatile srpska i gruzijska pravoslavna crkva, a ruska pravoslavna crkva ju je prihvatila, ali u vreme kada je patrijarh bio u pritvoru, pa je kasnije odbačena. Paradoks je u tome što mi nikada nismo prihvatili sopstveni predlog iznesen u Carigradu. Po toj reformi Nova godina je 1. januara, jer se gregorijanska i reformisana julijanska godina poklapaju. Milutin Milanković je izračunao da na svakih 3300 godina gregorijanska godina zaostaje za jedan dan i napravio je precizniji kalendar, na osnovu kojega godina zaostaje za jedan dan tek na svakih 28.800 godina. Ova dva kalendara se poklapaju do 2800. godine, kada će između njih doći do razmimoilaženja od jednog dana.

Vrlo je bitno napomenuti da nijedna pravoslavna crkva nije prihvatila praznovanje Uskrsa po reformisanom julijanskom kalendaru, već su sve zadržale stari julijanski kalendar. Te crkve su prihvatile samo proslavljanje nepokretnih praznika po reformisanom julijanskom kalendaru, koji je u stvari istovetan gregorijanskom - do 2800. Trenutno, pravoslavne crkve imaju tri različita stava po pitanju kalendara. Jedna jedina, mala pravoslavna crkva, finska, koja pokriva samo dva odsto finskog stanovništva, prihvatila je gregorijanski kalendar. One crkve koje sam već pomenuo su prihvatile reformisani julijanski, a četiri crkve - ruska, gruzijska, srpska i jerusalemska patrijaršija - i dalje koriste stari julijanski kalendar.

U ovoj predizbornoj kampanji zanimljivo je pratiti šta se sve govori kada je u pitanju naša kandidatura za Evropsku uniju. To nije samo pitanje naše spremnosti, jer i kada bi sve ovde bilo idealno, kada bismo imali politiku koja smatra da je Evropska unija prioritet, naš ulazak opet ne bi zavisio isključivo od nas, nego i od samog postupka ulaska. Dakle, naredni korak je da se završe pregovori o stabilizaciji i pridruživanju, pa da se potpiše sporazum o pridruživanju, nakon čega taj sporazum ratifikuje svih 27 zemalja Evrope. Dosadašnje iskustvo pokazuje da te ratifikacije traju godinu i po do dve, pa i duže. Ako uzmemo idealnu situaciju u kojoj mi do juna završavamo pregovore, to jest da se vlada formira veoma brzo i da bude sastavljena od stranaka koje pripadaju isključivo demokratskom bloku, pa da ta vlada odmah učini neku vidljivu promenu u saradnji sa Haškim tribunalom, pa da se nakon toga nastave i uspešno završe pregovori – u slučaju tih mnogih ako, u junu bi mogao da se potpiše privremeni ugovor o stabilizaciji i pridruživanju. Onda moramo da sačekamo proces ratifikacije tog ugovora da bismo mogli da postanemo zemlja kandidat. Nemoguće je da se sve to desi pre 2009, možda i 2010.

Kada postanemo zemlja kandidat, pregovara se o poglavljima. Ta faza pregovora trajala je u nekim zemljama i do deset godina. Neka kod nas traje idealnih 3-4 godine, opet kada završimo pregovore i kada nas pozovu da pristupimo Evropskoj uniji, i to treba da ratifikuju sve zemlje članice. Ako nas pozovu da se priključimo recimo 2014, sledi ratifikacija tada već možda 28 država, jer će i Hrvatska do tada ući u zajednicu. Može da se dogodi da je u nekoj od tih zemalja parlament raspušten, da je neka kriza. Može da se desi ono što se dogodilo u vreme pristupa ovih 10 zemalja - da je Irska u jednom trenutku odbila ratifikaciju, pa je referendum morao da se ponovi. Dakle, kako sada stvari stoje, naš ulazak je u idealnom slučaju udaljen 10 godina. Bitno je uneti malo realizma u razgovor o ovoj temi, tako da građani znaju šta da očekuju. Bitno je reći i da, kada postanemo kandidati, mi dobijamo ogroman broj olakšica kao što je mogućnost pristupa fondovima, koji su od najvećeg značaja za naše građane. U neku ruku to je i veća promena nego kada zvanično postanemo članovi. Možda deset godina i nije tako dug period, jer nama je Milošević tolike godine pojeo - setite se, Osma sednica je bila 1987, pre 20 godina, a kao da je bila juče. Znači, treba da sačekamo polovinu vremena od onda kada je on došao na vlast.

Što se tiče ispunjavanja merila za ulazak, takozvanih kopenhaških merila, tu neće biti popuštanja. Sada su ušle dve zemlje koje u mnogim segmentima ne ispunjavaju sve te kriterijume i to će dovesti do pojačane pažnje javnosti evropskih zemalja. Od propasti referenduma za evropski ustav u Francuskoj i Holandiji, po prvi put se velika pažnja u Briselu poklanja tome kakav je stav javnosti pojedinih članica. Tako će biti važno ne samo to da Srbija ispuni merila za ulazak u Evropsku uniju, nego će jednako biti važno i da zemlje članice imaju percepciju da je Srbija ispunila ta merila. Do nedavno je bilo važno samo ispuniti merila, pa dođe komisija iz Brisela i kaže da je sve u redu. Sada je tu došlo do velike promene i u tom smislu su kampanje koje se odavde pokreću za popravljanje imidža Srbije veoma važne. Kada dođemo na referendume u pojedinim zemljama članicama, biće dovoljno da nas jedna odbaci, pa da ne budemo primljeni. I što duže budemo čekali, sve ćemo teže ući u Evropu, jer će to sve manje zavisiti od podrške Brisela, a sve više od volje pojedinih zemalja članica. Sa svoji sadašnjim imidžom Srbija bi u vrlo malom broju zemalja prošla na referendumu. Evropska unija takođe sve više postaje gerontološka zona, u njoj živi sve starije i starije stanovništvo. Stari ljudi su po prirodi stvari konzervativni, boje se promena, a to znači i proširenja i ne treba očekivati da će oni na dolazak stranaca, autsajdera u budućnosti gledati liberalnije nego sada. Paradoksalno, proces demokratizacije odlučivanja u zajednici može da nas udalji od nje. U tom smislu, 10 godina nije dug proces, evropske integracije traju mnogo duže. Ako naši političari uspeju da nas uvedu u Evropu za 9 ili 8 godina, treba im čestitati i dati im medalju za izuzetan uspeh.

Kada je u pitanju status Kosova, ono što se nameće kao paralela je raspad državne zajednice. Zanimljivo je da je raspad državne zajednice prošao bez velikih reakcija u Srbiji, neočekivano mirno i da su izbori u Crnoj Gori posle toga iz Srbije praćeni sa apatijom. Nikom nije palo na pamet da se ovde zapita - pa dobro, iz Crne Gore je došao taj predlog o uniji nezavisnih država, zar nije bilo bolje da se on odmah prihvati i izbegnu sva lomatanja i uštedi vreme, nego što se išlo u referendum i podizanje tenzija. Crnogorski predlog je zaboravljen, kao da nikada nije ni stavljen na glasanje. A da je on usvojen, Srbi u Crnoj Gori bi bili više zaštićeni. Kako sada tim ljudima objasniti zašto taj predlog uopšte nije ni uzet u razmatranje? To je očigledno bila stvar pogrešne procene i zanimljivo je da je javno mnjenje ovde to primilo vrlo mirno. E sad, kakve to ima veze sa Kosovom. Da li bi javnost nepovoljan ishod u vezi sa Kosovom takođe primila ravnodušno je pitanje na koje je vrlo teško dati odgovor. Kosovo nije visoko na listi prioriteta u anketama koje pitaju građane koji je najveći problem u Srbiji. Ali ako se setite onog martovskog nasilja iz 2004. i ko je sve sutradan izašao na beogradske ulice, kako se odjednom stvorila atmosfera iz 1991, vi vidite da tu postoji potencijal za nasilje koji je teško izmeriti istraživanjem, ali koji latentno očigledno postoji. Šta god da se dogodi sa Kosovom, najvažnije je da to bude mirna tranzicija, jer ako bude bilo ekscesa, progona i tako dalje, to će strahovito opteretiti našu političku scenu.

Tokom 2006. smo došli u vrlo čudnu situaciju. Sve češće čujemo naše zvaničnike kako saopštavaju da će Rusija staviti veto u Savetu bezbednosti, ukoliko odluka o nezavisnosti bude predložena bez saglasnosti Srbije. Pri tome se zaboravlja da Rusija ne koristi veto od kraja hladnog rata. Tu se postavlja jedno logično pitanje - zašto bi Rusija u ovom konkretnom slučaju stavila veto. Naravno da ona tu možda ima neke sopstvene razloge zbog svojih nerazrešenih pitanja, ali tu postoji jedna shizofrena situacija, koja se ne uočava jasno u našoj javnosti. Kaže se - Rusija treba da stavi veto, Rusija treba da zaštiti srpski stav na Kosovu, a kada to Rusija uradi, mi ćemo da uđemo u NATO i Evropsku uniju. Ali Rusija ne želi da mi uđemo u NATO i Evropsku uniju i to se videlo nakon referenduma u Crnoj Gori, kada je ruski ambasador nekoliko dana posle referenduma poručio Crnogorcima da ne treba da ulaze u Partnerstvo za mir i NATO, to jest da ne treba da gube deo suverenosti koji su tako teško stekli. Dakle, od Rusije se traži da podrži Srbiju, odnosno da odlaganjem kosovskog pitanja olakša srpskoj političkoj eliti da lakše, efektnije i bezbolnije uđe u evroatlantske integracije. To je vrlo neobično, to je shizofreno. Ili tražite rusku podršku, ali onda idete u savez Rusija - Belorusija ili idete u evroatlantske integracije, ali onda tražite podršku na drugoj strani.

Srbija je tokom 2006. uspela da dobije podršku nekih zemalja u vezi sa Kosovom, ali nije uspela da dobije podršku glavnih zemalja koje odlučuju o tome, a pre svega je veliki neuspeh tvrdi stav Francuske, ne samo u pogledu Kosova, nego i u pogledu nastavka pregovora o stabilizaciji i pridruživanju. Sve ukazuje na to da će na proleće 2007. doći do formalizovanja predloga zapadnih sila u odnosu na status Kosova i Metohije i da Srbija tamo neće imati nikakvih ingerencija, osim možda nekih veza sa Srbima na Kosovu. Tendencija je takva, a sigurno je da će se naći diplomatski izraz za to stanje, koji će donekle zadovoljiti Srbiju. Postavlja se i pitanje šta su srpski ciljevi na Kosovu. Da li je srpski cilj da što više ograniči suverenost te države u nastajanju, da je što više osakati u korist međunarodne zajednice, to jest da je navede da napravi što više nekakvih tela koji će da nadgledaju i proveravaju standarde - ili je srpski cilj da zaštiti Srbe na Kosovu. Mislim da je jedino realistično da Srbija pokuša da zaštiti Srbe na Kosovu, a ne vidim da će ih zaštititi ograničavanjem samostalnosti i ovlašćenja kosovskih institucija, jer će upravo to da izazove bes Albanaca i eskalaciju nasilja. Teško je reći šta će se dogoditi, ali sasvim je realno očekivati da se negde u martu, aprilu proglasi neka vrsta samostalnosti Kosova. Od ključnog je značaja da li će se to dogoditi pre ili posle formiranja vlade u Srbiji. Bolje bi bilo da se to dogodi posle, ali pitanje je da li je međunarodna zajednica spremna da nas još jednom čeka, posle svih naših odlaganja kao što je donošenje ustava i odlaganje izbora za mesec dana. Pitanje je da li u međunarodnoj zajednici postoji strpljenje za još dva tri meseca čekanja do formiranja vlade.

Vlastima posle 5. oktobra se ispostavljaju računi iz Miloševićeve vladavine i to nije dovoljno isticano. Stranke DOS-a su tokom kampanje 2000. govorile da je pitanje Kosova demokratsko pitanje, pa će onog trenutka kada Srbija postane demokratska zemlja, ona rešiti to pitanje. U stvari, pitanje Kosova je i pitanje istorijskog nasleđa, svega što se dogodilo i to je nešto što nikada nije eksplicitno rečeno našoj javnosti ni od strane međunarodne zajednice, a još manje od naših političara. Međutim, naši političari koji razgovaraju sa predstavnicima međunarodne zajednice, to vrlo dobro znaju. Vrlo je malo vremena da se to obrazloži biračima i naravno da u samom jeku kampanje to nikome ne pada na pamet. Između 21. i 26. januara može doći do situacije koja bi mogla da dovede do velikog nezadovoljstva. Ako međunarodna zajednica donese odluku da Kosovo na ovaj ili onaj način postane nezavisno, ona mora u tim danima šenlučenja, velike proslave i ludovanja po Kosovu bitispremna da u potpunosti zaštiti Srbe koji žive tamo. Ako bi došlo do neke vrste progona Srba ili, ne daj Bože, do ponavljanja martovskog nasilja iz 2004. u situaciji kada Srbija još uvek nije konstituisala novu vladu, ponovo bi počele da se pričaju one stare priče o vladi nacionalnog jedinstva, a u spoljnopolitičkom smislu tobi nas zaista vratilo na stanje pre 2000. Takođe bi postalo nemoguće pomoći ljudima na Kosovu, jer vlada ne bi bila kredibilna. Zato je od izuzetnog značaja kako će se postaviti međunarodna zajednica, pre svega KFOR na Kosovu. Ako bude došlo i do najmanjeg incidenta, to će izazvati eksploziju u Srbiji, koju naša politička elita neće biti u stanju da kontroliše. Toga treba da nas bude malo strah i nadajmo se da je međunarodna zajednica dovoljno svesna svih mogućih posledica.

My sentiments exactly.

Moram priznati gosn Drago da ste, izgleda da je svakodnevni rad na blogu dao rezultate, politicki napredovali. Sve vise pisete uravnotezene tekstove od kojih vam partija ima najvecu korist. Shvatite ovo kao pohvalu. Fokusirate se na probleme koje svakog gradjanina tiste, korupcija i sl. Doduse nisam bio na blogu tri nedelje, pa mozda i gresim.
Interesuje me samo kako ste onako lose pripremili g-dju Pesic za Utisak nedelje? Upustila se u raspravu o KiM, pri tome pokazala potpuno nepostovanje sopstvene drzave, a cela kampanja LDP-a je bar po pocetku trebala da se zasniva bas na temama korupcije i korporativne pljacke gradjana.

Da li uopste neko od vas zna koja su ustavna ovlascenja predsednika Republike Srbije?
Iako se i slazem sa Vama u nekim stavovima cini mi se da previse proizvoljno shvatate funkciju predsednika i pre svega njegove mogucnosti!

P.S.Niste u tekstu nijednom upotrebili rec "glede" ili mozda nisam pazljivo citao!

te i Srbima ide Nova godina posle Bozica. Samo po starom kalendaru. No bitno je da ti pljujes, to je sada in!