Lovac na leptire

gost: kukusigameni

 Bio jednom jedan čovek, tako srednjih godina, avanturista. Muvao se po Africi, tražeći đavola. I tako, kako ga je Bog dao blesavog, znaš našta mislim, izgubio se usred džungle. Svi otišli tamo, on onamo i cvrc, osta čovek sam. Tražili ga, ovi njegovi, tražili ali badava. Dobro, bio je on snalažljiv, ne može se reći da nije. Bio je on i u gorim situacijama nego što je ova ali znaš kako je, Afrika, džungla, nikome nije prijatno.

I tako, mic po mic, pade i noć. Noć ti je u džungli mnogo gadna. Ništa ne možeš da vidiš pa ti se izoštri sluh i onda čuješ i ono što normalno ne bi čuo. Ume to da zbuni i uplaši čoveka. A okolo, šta da ti kažem, svako svakog juri. Opšta jurnjava. „Moram nešto da smislim“, pomisli ovaj naš tip. Svašta mu se muvalo po glavi. Te da će da ga pregaze slonovi, te da će da ga nabode neka divlja svinja, ona sa kljovama, te poješće ga lav, panter ili takva neka mačketina, te zmija, krokodili... ma nema čega tu nema. A zna on da je strah najgori neprijatelj u takvoj situaciji. Znaš, u strahu se luče ti razni hormoni i ko zna šta još, pa kad te osete ovi lokalci, ima da te nema. I sad, pošto je već bio u raznim opasnim situacijama, a nije želeo da okonča kao večera nekog od tih silnih predatora, odluči da se popne na jedno poprilično visoko drvo. Da prenoći. Jutro je pametnije od noći, kažu. A nije imao nikakvo oružje. Šta će čovek, neće da završi kao sad ovaj ćevap. I sad izvini što pričam sa punim ustima, ali da ne izgubim misao, popne se on na to veliko drvo. Znao je taj da se penje. Verao se po raznim planinama, svuda po kugli zemaljskoj. Veliko drvo, velike grane. I tu ti on pronađe jedno mesto tik uz stablo, nasloni se i sklopi oči. Umorio se bio tog dana, tumarajući i tražeći svoju ekipu. A nećeš mi verovati, išli su da hvataju leptire. Ej, leptire. I gledaj sada gde je završio?! Na grani.

Ne bih ja tebi ovo pričao, nego si ti neverni Toma. A i zoveš se Toma, zar ne? Nego daj ti meni još kilo belog i sifon sode pa da nastavim. Osušila mi se usta od priče, a i da zalijem ove ćevape. Nema boljih ćevapa do onih koje si pojeo stotinu puta. Navikneš se na ukus i kad god probaš na nekom drugom mestu, to nije to. A ti znaš da sam ja ovde redovan. Ćevapi, ako ima kiseo kupus ima, ako nema onda paradajz sa sitno seckanim lukom. I, šta kažeš, Bog je stvorio čoveka? Eh kad bi to moglo tako jednostavno. Ili, šta kažeš nije, nego je nastao od majmuna? Pa i to je mnogo jednostavno. Nego slušaj dalje ti ovu moju priču, pa ćeš nešto i naučiti.

Gde sam ono stao? Aha, noć, popeo se leptirolovac na drvo i rešio malo da odrema. Pa da, pametan izbor. I tako, usnuo on jedan čudan san. Kao dremnuće samo, a ono zaspao sve u šesnaest. I sanja on tako, kako trči kroz savanu sa onom hvataljkom za leptire, znaš onu mrežicu? I juri on kroz san leptira, jedinstvenog nekog. Krila mu menjaju boju na suncu, čas su ljubičasta, čas sa tufnama, čas ovo, čas ono. Ali svaki njegov korak, kao da proizvodi zemljotres. Bum, bum, bum. Sve se trese dok korača. A leptir, onako, tirilili tirilili, leti ispred njega, ko pesmu da pravi. A koraci bum, bum, bum... Onda leptir zastade na nekom cvetu i taman da ga ovaj mazne, kako je zamahnuo, kao da je podigao vetar, ma šta vetar, tornado. Fijuuuuuuuuu! Leptir uteče, a naš ti lovac osta sa mrežicom zbunjeno je gledajući. Onda proba opet da zamahne, onako samo da proba i opet fijuuuuuuuuu! Strašno. Košmar bre. A u stvari, to su se njemu mešali realni zvuci sa snovima. To uopšte nije znao, a kako je i mogao da zna kad je spavao, da se te noći dogodio smak sveta. Da, da, dobro si čuo, smak sveta. Zemljotresi, vetrovi, nabujala voda, sve poplavila, niko živ nije ostao, ni oni što su ga tražili. Niko. Ostao je on, jedini čovek na planeti, tu na drvetu. Sve je bilo poplavljeno osim malog dela zemlje, i to baš tu, gde je njegovo drvo. Drvo i kilometar u krug oko tog drveta. Dobro, možda nije baš kilometar ali približno toliko.

Osvane jutro i čovek se probudi. Protrlja oči i pogleda, a imao je šta da vidi, pa bio je visoko na drvetu: okolo drveta ničeg nema, samo preorana zemlja, a u daljini voda. Pridigne se, okrene se i gde god da pogleda, isti prizor. Nezgodno, a? On naravno pojma nije imao da je jedini preostali čovek na svetu ali kao da je to važno?! Siđe čovek s drveta i zatrča se ka vodi. A voda ko sto okeana. Nigde ničega. Samo voda. Šušte talasi, evo baš ko što sad šušti ova soda, dok je sipam. Špricer je čudo jel da? Možeš da doziraš odnos vina i sode, malo jači, malo slabiji, a opet na kraju opet popiješ istu količinu. I da nastavim... a zanima te, vidim. Nalaktio si se tu i gledaš me i pitaš se govori li to špricer iz mene ili je priča stvarna? Ne znaš ti, pritatelju moj, Tomo neverni, koliko je istine u mojim rečima. Slušaj dalje pa ćeš mi sam reći šta misliš.

Dakle, trčao je, jedini preostali čovek čas ovamo, čas onamo ali avaj, svuda je bila voda. Imamo dakle sitauciju koju čini drvo, i to veliko, razorana zemlja da ni travke nema i voda svuda u krug. Sunce žeže, Afrika je to. Nigde ničega. Pomisli čovek, gde se denuše sve one karakondžule od noćas, gde nestadoše svi ti glasovi i krici? Počela je i žeđ da ga mori, i glad. Šta da radi jadan?! Ušeta u plićak da vidi da li ima neko stvorenje što se miče, da sa onom mrežicom, koja mu je bila privezana za nogavicu, uhvati bilo kakav obrok. Šetao je, šetao, kroz plićak, nigde ničega. Posegnuo je rukom da popije malo vode, a ono, nit je slana kao more, nit nije. Pomešalo se to, ko će ga znati. Hajde to mu je malo olakšalo situaciju po neverovatnoj vrućini. Ali čoveče, ni ježa ni školjke, ništa. I sad šta će. Bije ono sunce, prelama se od vode i ko da samo baca zrake na njega. A i našta bi drugo? Jedino što štrči na svetu behu on i ono veliko drvo. Sunce je tada sijalo samo za njih. Nego, jel možeš malo da otvoriš vrata ili barem onaj prozor tamo, da uđe vazduh. Od priče, a boga mi i špricera, postalo mi je nekako vruće.

Bilo je vruće i leptirolovcu, pa se dovukao i seo pod drvo. I tako gledajući levo i desno, dole i gore, aha, gore, pomislio je da bi možda mogao da pojede neki list sa drveta. Hop, hop, hop, popne se on na prvu granu, ubere list i stavi ga u usta. Tvrdo bre. Hajde što je neukusno, ali je i tvrdo, ne može da se žvaće. Kako je bio snalažljiv, nabere on nekoliko listova i ode do vode, pa nakvasi te listove, hej, kao omekšaće?! Gde da omekšaju? Ne vredi mu ništa. Cepkao je listove, gutao ali glad sve veća i veća. Čovek je to. A i nije bio neki mali čovek. Ljudina. Lišće mu nije pomoglo. Sav se izranjavao po ustima od tog lišća. Onda je opet seo pod drvo i razmišljao šta da radi. I tako naprežući svoje moždane vijuge, kao što ja sad naprežem moje, da ti što bolje i verodostojnije ispričam ovu priču, setio se da bi možda u kori drveta mogle da žive neke bube, insekti neki. Poče da odlama koru, ništa. Nema ni buve. Popeo se malo više i opet ništa. Još više se popeo kad ugleda jednu rupu na drvetu. Aha, pomislio je, tu mora da ima nečeg. Lagano se prišunjao i taman kad je hteo da gurne ruku u tu rupu, iz nje izlete leptir. Onaj isti, kao iz sna. Mislim, nije baš isti ali se njemu tako učinilo. Od silnog sunca i gladi, nije mogao da rasuđuje kako treba. Ali dobro, to sad nije ni važno. Leptir odlete i naš junoša skoči s drveta i krene da ga juri sa mrežicom. Hoćeš ti, ali nema šanse da uhvatiš leptira takav jadan i nikakav. Ma trajala je jurnjava sve dok se leptir nije zakačio na jednu od najviših grana na drvetu. Ali tu se čovek, kako god spretan, nikako ne može popeti. Može majmun ali čovek nikako. I tada ti ovaj naš prijatelj donese odluku: postaće majmun. Bacio je mrežicu za lov na leptirove, odlučno i postao majmun. Ih kako?! Odlučio je, a čovek kad se nađe u takvoj situaciji, čovek sa tako snažnom voljom, čovek koji zna šta hoće i koji je biće nad bićima, valjda može da odluči da bude nešto niže biće. Čisto da bi preživeo, da mazne leptira ali slušaj, nije to sad najvažnije.

I sad ovaj čovek, odnosno majmun, krene da se vere uz drvo. I taman da uhvati leptira, ovaj poleti, majmun, padne i spretno se uhvati za jednu granu, da se ne razbije. Eh da je ostao čovek, nikada tako nešto ne bi uspeo. Eto vidiš. Potreba je to, a iz potrebe se svašta dešava, voleli mi to ili ne. Ali nije samo to, nego baš na tom mestu, gde se uhvatio, na toj grani, na kojoj je visio, majmun je ugledao nekakav koštunjav plod. Uzvera se majmun i dohvati plod, skrcka ga zubima i smaza. Oh radosti! Glad je mnogo gadna. Lako je nama, daj deset s lukom i kiseli kupus, kuvarica Desa napravi i eto, a šta majmun da radi? Šta da radi jedino preostalo stvorenje na svetu? Dobro, pored drveta i onog prelepog leptira. Ne može da naruči ćevape. Pa majmun je. Nego, vidi da li kod Dese ima još onog sira, onog mladog i neslanog. Nešto me želudac maltretira i nećeš verovati, uvek u isto vreme. A kad si već na nogama, donesi i kilo belog i sodu. Taman da ja sredim malo svoje misli. Da nešto ne izostavim.

Majmun, leptir, drvo. Voda. E tako. Odličan sir. Ne smeta ti da jedem i da pričam? Odlično. I tako ti majmun zanoći srećan što je bilo šta pojeo i koliko toliko preživeo jedan dan. Kad, u jutro, opet se javi stomak, ko maločas moj, samo mnogo gore. Popne se majmun zgrabi list i počne da ga sisa, žvaće. Ne ide. Ni majmun ne može ništa sa tim listovima. Muvao se po drvetu tražeći još koji plod ali nigde nijednog. A leptir mu se muva oko glave, nervira ga. Morao je majmun da siđe nekoliko puta s drveta da se onako vičući obrće preko glave. Znaš kako se majmuni nerviraju? A u tom obrtanju sve ga ono lišće privlači. Tvrdo jeste ali mora da je i sočno. Samo kad bi mogao da ga sažvaće. I majmun reši da postane žirafa. Žirafa. Pa nemoj sad da me pitaš kako. Ja nikad nisam bio majmun. Jesi li ti bio majmun? Nisi. E pa onda nemoj ni da me pitaš takva pitanja. Otkud znam. Majmunska posla. Samo što ovaj naš majmun sad više nije bio majmun, nego žirafa. A kao što znamo, žirafa može na miru da brsti lišće, a i da ga žvaće.

Prži sunce apokaliptično, sve sija, a žirafa ti lepo brsti lišće sa drveta. Mulja ga onim velikim jezikom, melje zubima, nema šta, takva joj priroda. A lepa je to životinja, priznaćeš. U pauzama, ode žirafa malo do obale, raširi prednje noge, savije veliki vrat, pa popije one vode, žedna nego šta, žedna od silnog lišća. A voda slankasta, traži da se još nešto prezalogaji. I tako, čas lišće, čas voda, pa opet lišće, pa voda, a sunce prži li prži, umorila se naša žirafa do kraja dana, onako, ma baš se umorila. Kraj dana, zalazi sunce u vodu, a možeš li da zamisliš kakav je to bio zalazak sunca, kakav divan prizor, svuda voda, a sunce kao da tone, boje se menjaju svakiog minuta, divota jedna. Stala žirafa da gleda zalazak sunca, od te lepote i na umor je zaboravila, a treba stajati na tim tankim nogama, kad joj nešto proleti, tačno pored levog uveta. Leptir. Da, da, onaj divni leptir. Valjda je i on video divotu zalaska, pa se usudio da malo čarlija, tu po ostrvu. Kako kom ostrvu? Pa čoveče, to je bilo jedino kopno na svetu. To kopno se valjda onda zove ostrvo?! Svašta i ti pitaš. Sunce je sve dublje tonulo u vodu, počeo i neki vetrić, a leptir sve igra oko žirafe. Nasta jurnjava, leptir ovamo, onamo, žirafa za njim, igraju se ko deca. Onda leptir proleti žirafi kroz noge, a ova savije vrat ispod sebe, ludo, kažem ti. Pa žirafa taman da uhvati leptira, zubima, a umesto da ga uhvati ona dune i potpuno unezveri leptira. Akrobacije, a milina, jer su senke bile sve duže i svaka boja se menjala, kao onomad onom čoveku u snu. Levo, desno, jureći se, leptir sleti na drvo, žirafa za njim dotrča i ugleda da na drvetu nema više nijednog lista. Auuuuuuu. I tu se tužna žirafa skljoka pored drveta. Savila je noge pod sebe i zabrinuto pustila suzu. Da, da, žirafe mogu da plaču, i to baš kad su tužne. Čovek može da plače i kad hoće da plače, da se malo rastereti, da nekog prevari, pa kako glumci? Ali žirafa samo kad je tužna. I sedi ona tako pod drvetom, gleda u sunce od koga je ostalo samo svetlo tamo na površini vode, negde daleko, dokle ni misli ne sežu. Tužno, nego šta?! Hajde ti sada idi usluži onu porodicu tamo. Čudni neki ljudi. Gledam ih dok ti ovo pričam, sede ćute i samo onaj muškarac, valjda otac porodice nešto govori, ko govore da im drži. Idi ti vidi šta im treba, jer kako vidim rastužila te ova priča, pa ko velim, hajde malo da se i ti ne rasplačeš.

Hteo sam da ti kažem da ti sodadžija ne valja. Svaka drugi sifon ne istera sodu do kraja. Ma iskvarilo se sve, pa što ne bi i sodadžije. Nego, da nastavim. Celu noć je tako žirafa plakala i mislila kako je kraj. Nema lišća, nema šta da se jede, sunce će da uprži i gotovo. Čak je pomislila i na onog leptira. A kako će on? Nagon za samoodržanjem je jaka stvar prijatelju, najjača. U neko doba se sunce pojavilo na suprotnoj strani od one na kojoj je potonulo, kao da je htelo da pokaze žirafi da ne treba da se predaje, nego u krug, u krug, prjiatelju moj, sve je zapisano, sve je to zapisano, sve se vrti i ponavlja. Žirafa, ugledavši sunce, živne malo i odluči da postane gušter. I postade. Ne prekidaj me sad, nego se koncentriši da razmisliš kolika je to promena. Zamisli onako veliko stvorenje, elegantno, šareno, sad mora da se navikne da je nisko, malo, neke šućmuraste boje, koja hej, čak može i da se menja prema potrebi, kao onaj leptir iz snova. A? Nije to lako. Ali, da ti kažem, poželjno je. Poželjno je u novonastaloj situaciji, jer znamo da gušteri mogu dugo bez hrane, a mogu i vrućinu lako da podnesu, a i ako uspe da mazne onog leptira... ohohooo.

Novi je dan, sunce je u zenitu, a gušter se raspištoljio, kao da je na godišnjem odmoru. Čvari se na suncu, pa kad mu dosadi, umoči malo noge u vodu, pa opet ode na sunčanje. Menja boje, kao, da ako izađe onaj leptir, da ga ne primeti. Laganica. Tako ti je kod guštera. Prođe i taj dan, a leptir ni da se makne s drveta. Nema veze, mislio je gušter, sići ćeš ti kad tad, a onda si moj. A možda, možda u nekom trenutku sunce zapali ono veliko, sada već uglavnom suvo drvo, pa da te vidimo brale. I kao da ga je sunce čulo, sutradan nasta neverovatna vrućina. I ne samo to, nego i neki vreo vetrić počne da duva. Zapalilo se drvo i izgorelo, kao da ga nije ni bilo. Dok je gorelo, gušter je likovao, a leptir je pokušavao da što duže ostane iznad vode. I kad se sve primirilo nasta neverovatna tišina. Nema vetra, nema drveta, i more se stišalo. Čuje se tišina. A tišinu tu i tamo, lomio je zvuk leptirovih krila. Ama to je u toj tišini zvučalo kao da su gromovi u pitanju. Sve je ličilo na to da će gušter biti taj koji je uhvatio leptira. Bez mrežice, onako sam od sebe, svojim dugačkim palacavim jezikom. Ali, leptir je brz, mnogo brži od guštera, i naučio se da izbegava da ga ulove, jer ovih dana, nema ko ga nije lovio. Pade noć, pun mesec, vidi se kao po danu, a gušter ne može da spava. Mrda onim očima na sve strane i kao da razmišlja: „Kako da mu doskočim? Kako da ga uhvatim? Jesam ja gušter ali umreću od gladi.“ Te noći, te noći punog meseca, pa mi ti posle kaži da to nema nikakve veze, jedan gušter, jedini na planeti, rešio je sve probleme koje su mučile i čoveka, i majmuna, i žirafu. Ej bre, gušter, ali u nevolji. Rešio je da postane leptir. Aha. Ćutiš. Nemaš šta da kažeš. Pa gledaj ovako. Čovek, ovako, majmun onako, žirafa ko žirafa, gušter trom i lenj, a leptir? Sve te dane je lepršao ovamo, onamo... Smak sveta? U redu je, tirilili tirilili. I to jutro, to možda najvažnije jutro svih vremena, je osvanulo sa malo kopna i dva prelepa leptira. Leteli su zajedno, jurili se, mešao se prah sa krila, i sunce i nebo i more, sve se radovalo i smejalo. Pa kad to vide Bog, on od miline stvori travu, drveće i razno bilje. Leteli leptiri od biljke do biljke, krenulo razmnožavanje. Pa Bog uzdignu još kopna, ili je sasušio nešto od one vode, ko će znati?! Pa krenu iz vode da iskaču ribe, kitovi. Ma i na kopnu zaživeše razne vrste, pa i gušteri, i žirafe nego šta. Razgranalo se drveće, veru se majmuni, sve trebe jedan drugom buve. Hej i buve im je stvorio! Kakvi su to majmuni koji se ne trebe? A leptirovi okolo samo lepršaju, od graje se ne čuje ono njihovo tirilili tirilili ali ko te pita?! Raj. Razgalio se Bog, pa pomislio, hajde da stvorim čoveka, jedno muško i jedno žensko, pa da ko ovi leptirovi lepršaju i gospodare divotom koju sam stvorio. I onda, nasta simfonija. Sve je bilo na svom mestu. Kao nekada, samo još bolje, savršenije od savršenstva. Trčali su muškarac i žena kroz polja, držali se za ruke, ljubili se i vodili ljubav. Odvajali se nisu. Sve dok jednog dana, muškarac, čovek, nego ko, nije pronašao onu mrežicu za lov na leptirove.

I sad, jel vidiš kako ništa nije tako jednostavno? To majmun, čovek, evolucija, Bog, stvaranje, kreacija. Sve je to zapisano. Kao što se sunce tamo rađa, pa sa druge strane vešto nestane, kao što se sve ponavlja, i postajanje se ponavlja. U krug, u krug. Jedino, ona mrežica. Ona ti je kao i ćevapi. Uvek isti, na istom mestu, u istoj kafani, pa kad odeš na drugo mesto, a ono, to nije to. Razumeš?