Vilinska saga XIII

ŠUMA TROLOVA

Nastavili su da jašu u tišini. Vilenjakova priča ostavila je ukus gorčine u vazduhu i dok su njega pritiskale bolne uspomene, devojke su postale svesne surovosti ovog sveta na koju su posle divnih noćašnih događaja gotovo potpuno zaboravile. Krivudali su između bregova držeći se neke samo Kjuu poznate staze. On je jahao napred nasvom vilin-konju uspravan i zamišljen.
Frija poče da oseća kako je on ipak odvojen od njih velikim jazom rase i godina. Želela je najviše od svega u tom trenutku, da spreči to udaljavanje vilin-princa, pa makar morala da se potpuno poistoveti sa njim. Međutim ono je nastajalo potpuno podsvesno. a ni on, ni one nisu na njega mogle voljom da utiču. Pitala se, kako je Lasta uspela da ga toiko voli, ako je i njoj na momete postajo tako tuđ i dalek? Mogao je Kju biti divan, blizak i pažljiv, kao recimo noćas, ali Friji je mnogo smetala hladnoća koja je brisala oko njega u trenucuma duhovne odsutnosi. Tada se se osećalo da su oni bili bića čije su postojbine bile razdvojene nepremostivim dubimama svemirskog ambisa. U tim trenutcima ona je a doživljavala vilenjaka kao nekakvo više biće koje je razmišlja o stvarima nedostupnim ljudskom umu i to ju je povređivalo. Zaklela se tada sebi da će proniknuti u tajne vilin-duše i naučiti da ga bez kompleksa voli.
Dan se i dalje sporo vukao po pustom, blago zatalasananom zemljištu. Prigušeno svetlo, koje se probijalo kroz oblake, mutno je osvetljavalo obzorje. Vreme je prolazilo, a krajolik se uopšte nije menjao. I dan kao da je uvek bio isti. Činilo se da se nevidljivo sunce ne pomera po nebu, nasuprot svoj logici. Izgledalo je da su se vreme i prostor stopili u svojoj momotiniji. Tišina. Nije bilo čak ni dosadnog zujanja insekata. Čuli su jedino teško disanje sopstvenih konja i bat kopita.
Goli bregovi su pre zasluživali ime Mrtvi bregovi. Nigde nije bilo ni jednog drveta ili čak kržljavog žbuna da obraduje duše ljudi rođenih u šumi. Pustoš se prostirala svuda oko njih. Grupa se, međutim, uporno kretala prkoseći opštem mrtvilu. Tako su išli dok nisu potpuno izgubili osećaj za vreme. Sumrak ih je gotovo iznenadio. Ulogorili su se i zaplili komad vilinske smole, jer nisu imali ništa drugo od čega bi mogli da založe vatru. Plavo-bela svetlost obasjavala ih je dok su pojeli na brzinu sklepanu večeru. Razgovor je bio kratak i bezvoljan. Opšta atmosfera tog mesta očigledno je uticala na njihovo raspoloženje. Onda Kju ispriča nekoliko viceva i dosetki o putnicima koji su se kretali sličnim terenima, što devojke nasmeja i oraspoloži. Vijenjak i Un su započeli sitne golicave čarke, ali Frija nije imala ni malo volje da im se pridruži. Ona se uvi u pokrivač i okrenuvši se od njih zaspa, slomljena putem i psihičkim naporom koji je izazvao ovaj „neobični" krajolik. Drugo dvoje su kratko vodili ljubav, bez mnogo radosti, i odmah zatim zaspaše, čvrsto zagrljeni.
Noć je kratko trajala, što je u ovo doba godine bila normana stvar, pa su naši junaci bili srećni što su je bar iskoristili da se dobro naspavaju. Jutro je opet bilo sivo i oblačno, ali, valjda zbog dobrog odmora, raspoloženje se znatno popravi. Krenuli su sat kasnije živo razgovarajući i smejući se. Kju je upravo pričao da ljudi vrlo daleko na istoku, za ovakve terene koriste ogromne koze bez rogova sa dve čupave grbe na leđima i kako je njih vrlo teško jahati naročito kad su u trku. Frija reče, da on to izmišlja kao bi ih zabavio i da tako grozna životilja ne postji. Kju se na to naljuti i reče, da će joj dovesti jednu, čim bide putovao dovoljno daleko na istok, tamo gde dolaze karavani sa solju iz Hazarije. Ali dodade, da će je onda naterati da se brine o njoj. Na tu pretnju Frija zapita šta će raditi ako se tolika životinja popne uz drvo, kao što to koze često čine u potrazi za mladicama? Vilenjak odgovori da se ona ne penje, jer je preteška, ali zato ima dug vrat kao labud i nema nikakve potrebe za tim. Tu obe devojke prasnuše u smeh, i nije više mogao da ubedi kako takva životinja uopšte postoji.
Konačno, vilenjak diže ruke od rasprave sa njima i potera konja u galop. Njih dve su ga sledile. Frija koja je ovog puta jahala Torora, prestiže ga kao od šale. Onda krenu da mu svojim konjem preči put. Kju uzviknu oštru komandu na vilinskom jeziku i Toror leže ne obzirući se na jahačicine naredbe. Tamnokosa devojka nađe se u prašini i zasu Kjua bujcom psovki i pogrda. Sve se završi u smehu i veselju, jer je zelenooka imala sklonost da burno reaguje na verbalnom planu i bez neke velike ljutnje.
Tog su dana prilično napredovali bez obzira na sumornu atmosferu oko njih. Oko podne izbiše na zapadne obronke Golih brda. Ispevši se na poslednji breg oni ugledaše nepregledan okean tamnozelenog drveća prošaran tu i tamo plavičastim vodenim površinama jezera i reka. Vegetacija se prostirala u nedogled.
- Šuma Trolova, ili kako je mi nazivamo Astar, pošto nas je Asa, najveća majka našeg naroda dovela da živimo ovamo pošto dođosmo na ovaj svet. Ovo je dom viljenjaka na severnom svetu. Tu još uvek vlada plemenita gospodarska loza Gator. Skoro hiljadu trista godina od kako napustiše svoj posed Zemlju Mladih, Tir-Nan-Og. - izrecitova Kju, prosto rastući od ponosa, pred svojim saputnicama.
- Kako ćemo ući u to vaše divno kraljevstvo? - upita Un zabrinuto, jer se u njoj probudi staro nepoverenje u bliskost ljudi i „natprirodnih bića". Putovati sa Kjuem, čak i voleti ga, bilo je u redu, ali zaći u vilinsko kraljevstvo bilo je nešto sasvim drugo. To je značilo potpuno napustiti svet ljudi. Zato joj se nije baš žurilo da zađe pod krošnje Astara. - Ja odavde ne vidim ni jedan put ili bar stazu koja ide prema šumi ili izlazi iz nje. -
- Vrlo lako! Postoje mnoge staze i prolazi vilinskih stvorenja vešto sakriveni od pogleda ljudi, kako na zemlji, tako i na čvornovatim krošnjama drveća. Osim toga ima jedan lep veliki, uređen put koji vodi do sredine livade u šumi, Mag-Mora ili Velike poljane, odakle nije teško stići do Mag-Mela gde je naselje vilinskih stvorenja. Najbolje će biti da krenemo tim putem, jer ćemo tako ubrzo sresti moj narod koji ga stalno drži pod stražom. Ulaz na taj put je jedno tri kilometara zapadnije, ako se ne varam, tamo ispod onog brda sa žutom travom. Hajdemo, ne gubimo vreme! - odgovori joj vilenjak očigledno vrlo uzbuđen blizinom svoga zavičaja.
On odmah obode konja i potera ga po hrbatu brega u pravcu koji je pokazao. Frija, koja je umirala od radoznalosti, krenu odmah za njim. Un baš nije delila njihovo oduševljenje, mada je navikla da živi ispod krošnji stoletnog drveća. Odavde gledano ta šuma joj se činila neprijatelska i preteća. Polako poče da ih prati.
Utabana zemljana staza videla se između useka dva brega kuda se spuštala do zida drveća. Tu je počinjao šumski put, širok i popločan ravnim belim kamenom. Njegov ulaz nalazio se između dva drevna drveta, ogromnih stabala prekrivenih mnogim runama i crtežima. Pruženo korenje drveća formiralo je prag, od koga je počinjala bela kamena površina od pažljivo uklopljenih komada, često vrlo nepravilnih. Ta vešto napravljena staza sekla je šumsku tamu svojom belinom kao metalno sečivo. Naši junaci stupiše na nju. Frija zastade pored išaranog debla, ali morala je priznati kako ove rune ne razume. Kju se nasmeja njenoj samuuverenosti i reče da to nisu nikakve vilin rune, nego obične samo pisane jezikom od davnina. Urezane su bile u doba kada su ova stabla bila mlada.
- To su reči opomeme - dodade on ozbiljno - u davna vremena, mnoge pljačkaške horde, raznih nacija, upadale su na ovu teritoriju, misleći da ovaj lep put vodi do nekog bogatog grada koji sakriven u ovom pustom kraju čeka baš njih da ga poharaju. Nikada nijedna takva ratoborna skupima nije više izašla na svetlost dana. Kada su u Šumu Trolova Krenuli Huni, došli su u neverovatnom broju. Moj narod je tada bio mnogobrojniji nego danas, ali našao se u vrlo neprijatnoj situaciji. Ubijanje je potrajalo danima, i nismo imalu nikakve milosti prema tim krivonogim, pogrbljenim spodobama koje su same sebi palile lice usijanom gvožđem, da bi spečile rast brade. Sve nam se to zaista smučilo. Bilo je tu više hiljada leševa koje je trebalo je pokupiti, po šumi i močvarama, a zatim ih na jednom mestu sve spaliti. Posle velike vatre koju zapalismo, osta zgarište na sredini krčevine, koju nazvasmo Mag-Mor, Velika Poljna. To mesto posta livada gde više ne dozvolismo drveću da raste. Tu načinismo zborno mesto, ne samo za vilenjake, nego i za ljude iz obližnjih krajeva, u čast vilenjačke pobede.
Jednom u svake tri godine, ljudi koji nas poštuju dolaze belim putem na Mag-Mor. Tu se onda održavaju njihova vračanja, savetovanja, obredi i konačno šumske svečanosti koje prerastaju u mešovite orgije. Tokom tih nedelju dana, mi lečimo njihove bolesne, učimo ih korisnim stvarima i dajemo im savete za vođenje njihovih plemena. Često i izvan tog određenog vremena njihovi predstavnici dolaze na to mesto da traže pomoć u slušaju gladi ili bolesti. Ponekad šamani ili odvažni ratnici dolaze ovde pojedinačno da mole za neku uslugu ili savet.
Zato naši preci napisaše na mladicama, koje na kapiji belog puta zasadiše:
Oni, koji ovde dolaze sa dobrotom u srcu videće i doživeće najlepše, mogu se nadati svakom dobru i pomoći, savetu i isceljenju, na jednoj mladici i ...
Oni, koji ovde uđu sa zlom i mržnjom, bahati i silni, neka još ovde znaju da se iz doma vilin-naroda ni jedan zlotvor nikada nije vratio živ, na drugoj.
Rekavši to, Kju potera Torora popločanom stazom u unutrašnjost šume. Potkovice krupnih riterskih konja, koje su devojke jahale, strahovito zazvečaše po beloj podlozi. Taj zvuk se, kao šilo, zabadao u šumsku tišinu. Pogledavši dole tamnokosa reče:
- Pa to je kremen. Kako su samo uspeli tako da ga iseku i poravnjaju? -
- To danas od naših više niko ne zna. Tu tajnu odneo je Kut-Hearg sa svojim planinskim vilenjacima kada smo se razdvojili. Smatra se da je to bila neka sprava na bazi molekularnih gorionika, koji nam omogućavaju da neverovatnom brzinom pravimo kanale i skloništa u zemlji i kamenu. To je on mnogo bolje znao, jer je obrađivao kamen. Kada smo se razdvojili, poneo je pet takvih naprava, pošto je krenuo u planine, a nama su ostala tri. Docnije, kada se Finvar uputi u Irsku, on je poneo dva, jer je u toj travnatoj zemlji morao da pravi skloništa pod zemljom, i u kamenitim bregovima, a nama je ostao jedan. Obzirom da je bio sam u neprijateljskoj zemlji Finvar nije mogao da rizikuje sa samo jednim gorionikom, jer bi u slučaju kvara ostao bez ikakve mogućnosti da skloni svoj narod ispred besnih Hrišćana. Jedan koji je nama ostao, stoji u domu moga oca i brižljivo se čuva, pošto se može desiti da nam u budućnosti zatreba. - objašnjavao je vilenjak stvari koje devojke očito nisu razumele.
Nastaviše da jašu, uz oštar zvuk metala i kamena. Ubrzo se na njega navikoše i nije im više toliko parao uši. Toror je, međutim, bio tako potkovan da njegov kas po pločama nije prizvodio ništa jači zvuk nego na travi. Dugo su išli tim putem pre nego što poče da se smrkava. Po beloj stazi mogli su nastaviti kretanje i pri svetlosti zvezda, ali nisu morali da se žure, sada, na kraju puta. Stadoše kod jednog ispusta od sitnih belih ploča, koji se nalazio po strani. Na njemu se nalazio sto od panja nekog veoma velikog drveta koje izgleda da je bilo presečeno jednim ravnomernim potezom, sa četiri ukrštena, prepolovljena balvana umesto klupa. Pored te zaravni nalazila se neka vrsta brvnare bez jednog zida, napravljena da se ljudi i konji sklone od nevremena. Frija se iznenadi tolikom brigom vilenjaka za putnike u njihovoj šumi, a Kju objasni da se samo njihovi prijateli usuđuju da zađu u Šumu Trolova. Takvi objekti postoje na svakih sedamnaest kilometara puta. Un upita kako to da još nisu sreli nikoga od njegovog plemena od kako su ušli u šumu? Vilenjak odgovori da oni žive mnogo dublje i kako nema nikakve potrebe da drže straže danima daleko od svojih naselja.
Onda Kju dtade nešto da petlja oko zida namerničkog skloništa i vilinsko svetlo odjednon se rasu po zapanjenim devojkama. Tri ogromna razgranata drveta oko stola zasvetleše očaravajućom plavo-ljubičastom svetlošću. Stotine sitnih svelećih tačkica blistale su sa svake grane. Prizor je bio toliko veličanstven da Un i Frija prosto nisu mogle da progovore od divljenja.
- „Svetlo Araksa" tako zovemo to veštačko osvetljenje koje postavljamo po mestima gde obitavamo. Boja tih malih svetiljki identična je onoj koju je imalo sunce na Evelonu. Osim što je lepo, služi nam da mladi naraštaji vilenjaka steknu bar površnu sliku o lepoti svoje prapostojbine. - pohvali se vilenjak ponasan na raskoš svetla koje su te tri krošnje davale.
- Nikad nisam pomislila da ću videti vilinska svetla! Kada sam te bolje upoznala i shvatila da koristiš mač i vatru kao i mi, mislila sam da su ona samo legenda. - prva uspe da progovori Un. Iz njenog spontanog govora bez glumljenja devojačke naivnosti, videlo se da je ona jedna trezvena osoba, sa obe noge na zemlji. Možda još realističnija nego Frija.
- E, sada ne samo da si ih videla, nego ćeš provesti dobar deo svoga života pod njima. - hvalisao se dalje Kju.
- Tako su divna... - mucala je Frija hipnotisana prizorom svetlećih krošnji. Pa onda dodade praktično pitanje:
- A, zašto niste više drveća osvetlili njima? Mogli biste da ih postavite iznad belog puta, pa bi onda moglo da se putuje i noću. -
- Zato što te male svetiljke rade samo na oko pedest, šesdeset metara od izvora koji ih snabdeva energijom za pravljenje svetla. Znaš koliki bi posao bio osvetliti ceo put i koliko bi energije trebalo za to. A, zašto? Moj narod vidi u mraku. Naši konji takođe. Kome da osvetljavamo put? Našim neprijateljma možda? -
Frija nije prihvatila ovu raspravu. Shvatila je da je ovo vilinsko svetlo samo ukras, ali je i dalje bila opčinjena njim. Svim srcem je želela, da nekad tamo u budućnosti, pohvata nekoliko zadrtih hrišćanskih sveštenika, a i one koji poštuju stare Bogove ako naiđu, pa da ih dotera u Astar i pita, da li se njihov raj, ili čak Valhala mogu pohvaliti takvom lepotom? Znala je da bi ti smutljivci na licu mesta izmislili laži da veličaju svoje idole, ali bi joj bio merak da vide kako na ovom svetu postoje i moćnije sile od onih kojima oni misle da služe.
Večeraše ostatke Kjuovih zaliha, ni malo ne štedeći, jer je cilj puta bio vrlo blizu. Posle toga devojke ostaše za stolom i dalje se diveći vilinskom svetlu, dok ih je Kju zadirkivao kako će morati ujutru da ih leči, jer će im se ukočiti vratovi. Rasterećeni svih briga na kraju su vodili ljubav na tom istom panju na kome su večerali, u punoj raskoši vilinskog svetla. To veče je po Friji čak bilo bolje od onog preksinoćnog, jer nije bilo one užurbane grozničavosti. Devojke su ispunile Kjuovu želju na svetlu, a on ih je posle toga toliko izmorio da su obe bile u goloj vodi od znoja. Na kraju se povukoše u zaklon, da spavaju, jer su sa drveća počeli da padaju razni insekti, koje je svetlo privuklo u neverovatnom broju, i lepe se za njihova gola, znojava tela.
Ujutru, sledećeg dana, izjahaše uopšte ne gubeći vreme oko sređivanja staništa i sakrivanja tragova boravka. Kako Kju reče, ipak je on ovde bio neki princ i kada je bio u žurbi neko bi to uradio za njega. Šuma je lagano postajala sve gušća i prolaz je sada ličio na zeleni tunel. Visoka stabla uzdizala su se gusta i isprepletana, svakim korakom sve mračnija i deblja. Čak se i zveket metala o kremen počeo gubiti u toj teškoj biljnoj zavesi. Kju, međutim, nije bio ni malo zabrinut.
Njegovo srce pozdravi drveće boje Frijinog kostima. On oseti toplinu u duši, kakvu oseća putnik koji se vraća u svoj kraj, godinama mučen snažnom nostalgijom. Šuma je bila mrka sve do kasno popodne. Onda mostom od tamnozlatastog metala pređoše neku široku vodenu površinu, koja se sa obe strane prostirala u nedogled. Na drugoj obali drveće se razredi i mutno zelena svetlost prosu se svuda po okolini. Žbunje nije više gušilo stabla tiskajući se i uvijajući oko njih. Tepih žutog, uvelog lišća pružao se svuda oko puta. Odjednom su se začuše glasovi, zvonki i daleki, praćeni neobičnom muzikom. Oni su bili thi, jedva razumljivi, ali stalno prisutni i postojani. Pratili su ih satima, čineći se slušaocima, čas bliži, čas dalji. Kju im nije poklanjao nikakvu pažnju, iako su, očito, bili vilin porekla. Devojkama se dizala kosa na glavi zbog njihove mistične neodređenosti. Činilo se kao da ih neko pevajući prati, uvek van granice njihovog vidokruga. Frija na kraju ne izdrža, pa se obrati Kjuu:
- Zašto se niko od tvog naroda ne pojavi, kada nas već toliko prate? Nije moguće da nas se ovde u njihovom domu plaše? Ako neće, ja ću sama da ih potražim po ovoj pitomoj šumi. -
- Onda ćeš samo da se izgubiš, skenuvši sa staze, i da me primoraš da te tražim po šumi. Nema tamo nikakvog mog naroda. To je samo pesma koja se čuje iz velike dvorane u Mag-Melu, Ugodnoj Poljani. Iz te akustične sale nazvane dvorana Sina Zore, kroz sistem cevi zvuk se nekoliko puta pojačan prenosi u razne krajeve šume. Ti prenosnici su dobro ukopani u krtičnjake ispod uvelog lišća, i izvedeni kroz živa stabla u krošnje drveća. Kako na zemlji i nad njom, otvori za glas su vrlo mali i mnogobrojni, tako se dobija rasut zvuk za koji se ne može odrediti iz kog pravca dolazi. Prirodno da su najbolje ozvučena mesta stalne staze i sastajališta vilinskih stvorenja. Beli put nije nikakav izuzetak. To je tajna vilinske pesme u pustoj šumi. Samo ona nije izmišljena da bi se uplašio neki protivnik, niti da bi se usamljeni putnik naveo na krivi put i izgubio, nego da bi naš narod uživao u pesmi svojih pevača, čak i kad je daleko od Mag-Mela. - ispriča gordo vilin-princ, oduševljen dosetljivošću svog naroda.
Friji se takva strast za slušanjem pesme učinila nenormalnom i načisto nastranom. Sem toga, glasovi u pustoj šumi njoj su samo izgledali sablasno. Prošlo je mnogo vremena pre nego što se ona, živeći se vilenjacima navikla na tu muziku. Tek kada je sama naučila te pesme i pevala ih zajedno sa vilama, njena duša je počela jezu, kada začuje udaljene zvonke glasove, da zamenjuje radošću.
Sumrak se već počeo hvatati kad se pred njih iz obližnjeg zakamufliranog skloništa iskotrljaše četiri vilenjaka. Svi su bili obučeni u tamne, šarene kostime, identične onom koji je Frija nosila, jer se taj dezen nabolje uklapao u vegetaciju Šume Trolova. Prepoznavši Kjua oni zavikaše, pobacaše lukove i skidoše ga sa konja da ga, ni malo nežno, izljube. Tada među njih, odnekud sa drveća, pade još nekoliko pripadnika vilin-naroda, muških i ženskih. Svi su se gurali, vukli i smejali, tiskajući se oko Kjua. Pošto su se izgrlili sa njim, oni prihvatiše konje za uzde i povedoše ih dalje niz beli put u bučnoj veseloj gomili.
Friji se prosto zavrtelo u glavi. Toliko vilenjaka na jednom mestu, nikada, ni u svojim snovima, nije mogla da zamisli. A svi oni bili su veoma različiti od predstave koju je o njima imala. Uvek ih je zamišljala kao, mudre, dostojanstvene, gospodare šume, stvorove slične starom drveću, mislioce koji ne govore ako nemaju nešto dubokoumno da kažu. Sada je uvidela da više liče na buljuk razdragane dece, odbegle sa nekog ozbiljnog posla u igru. To donekle nače njena dubika uverenja o njihovoj mudrosti, i odnese deo generacijama usađivanog poštovanja prema toj natprirodnoj (stranoj) rasi.
Obe devojke su bile prosto začuđene činjenicom, da se niko ni jednom reči nije njima obratio, mada su im vodili konje i ljubazno su im se osmehivali. Ubrzo skrenuše sa puta i po mnogo užoj stazi od istog belog kamena, nastaviše uz neki potok koji je tekao ispod metalnog mostića ukrašenog mnogim kipovima, koji su pridržavali ogradu. Vilin-narod se utiša i poče u koloni po jedan brzo da napreduje. Nije prošlo ni pola sata kad se šumoviti teren poče izdizati. Javiše se prvo blagi bregovi sa obe strane potoka, i on stade krivudati između njih. Zatim se, sa desne strane, ukaza brdo padina oštro odsečenih prema potoku. Ispod gusto ispepletanog korenja drveća na tom odseku pojavi se kamen. Sa leve strane naglo se širila zaravan između dva obrasla brega. Tu se nalazilo vilenjačko naselje.
- Znači, sad smo ušli u vilinsko kraljevstvo na severnom svetu. Mestu odakle su se, po Kjuovoj priči, vilenjaci razišli na sve strane Midgrada. Pobogu, mislila sam da ćemo naići na zidine od bronze i kule od srebra. Ali, izgleda da je naš novi dom kudikamo skromniji. Verovatno postoji neki ozbiljan ralog za to... - zaključi Un po malo bojažljivo.
- Da, izgleda da to je to! Ipak, očekivala sam nešto malo neobičnije i mnogo raskošnije - skoro razočarano će Tamnokosa.