Knjigama

Lažu  da nije zdravo spavati u sobi u kojoj stoje knjige. Kao skupljaju prašinu, pa to utiče na naše udišuće-izdišuće sisteme i ostale cevke. Lažu. Ja ne spavam u sobi u kojoj stoje knjige. Ja spavam u sobi u kojoj žive knjige, a ja im dođem kao višak u formi moljca. Sticajem emotivno prostornih okolnosti, u toj sobi spava i Žmu, a svoje mesto uspeva da izbori i kućna fauna. Knjige stoje svuda, ali najmanje na polici na kojoj za sve njih odavno mesta nema, zbog čega jedna drugu pridržavaju, podmeću se i odguruju od ruba daske, sa strahom vireći odozgo. Većinski ostatak njihovog roda je svuda, po prozorskoj polici, na pisaćem stolu, baškari se po komodi, krije pod krevetom, ali i trudi da zauzme njegovu funkcionalnu površinu.

Zbog čega Žmu, strpljivo i bez roptanja, znajući da i tako od toga haska ne bi imao, razgrne knjige, one otvorene ptičijih krila pažljivo preseli na drugo mesto i tek onda, uz dodatno proveravanje legne da spava. Prosto, da ne bi legao u neku čudnu priču i urekao san. Što naravno još uvek ne znači da se neće probuditi gledajući u ćoše knjige, jer ja ne mogu da zaspim dok ne pročitam bar nekoliko strana. Tako da se vrlo često dešava da ja počnem da čitam knjigu, a onda knjiga nastavi da čita mene. U mraku.

Da bi se nekako rešio ormana sa knjigama koji je zajedno sa mnom, dežurnom ispred njegovih vrata, pravio gužvu u hodniku, Žmu mi je velikodušno organizovao pravljenje novog, boljeg i prostornijeg smeštaja za knjige. Što je bar na mah izgledalo kao rešenje. Dok se nije ispostavilo da u njemu nema ni približno mesta za postojeći broj stanara. Zbog čega za sada jedan deo njih živi u novogradnji u dva reda, dok se ostali slobodno kreću po ostatku stana. Doduše, ne zalazeći u kuhinju koja je rezervisana za kuvarske knjige, na kojima još i nekako mogu da preživim flečicu izazvanu njihovim poslanstvom.

A kad smo već kod flečica, jedine koje podnosim su okeraste, staračke pege papira. Ne dozvoljavam ni ušiju savijanje na knjigama. Ne volim ni pisanje po istima, kako po marginama, tako i šire. Pravo da vam kažem, još uvek me srce boli kad i svoje knjige potpisujem. Bilo bi zgodno kad bi postojao neki uvodni papir u svakoj knjizi, da se po njemu piše, manje bi bilo grehotnije.

Ali zato volim miris knjiga. Od novih koje mirišu na vruća slova i svež papir, do starih sa lakim mirisom memle i prestarelog, osušenog papira. Zbog toga biblioteke imaju neponovljiv, očaravajući miris, koji obećava. Koji ni jedna elektronska knjiga neće imati. Kao što ne može da se čita bez struje. Ni bez signala. Niti može da se podmetne pod obraz, kad se umoriš od čitanja. A još teže će ostati na nekom tavanu i sačekati srećnog dobitnika. Strpljivo.

Da...kažu da ljudi sve manje čitaju. Manje no što su ranije čitali, pretpostavljam. Sumnjam. Ljudi nikada nisu čitali, još manje čitali dovoljno. Inače ne bi pisci umirali bedni i tuberkulozni. Ne bi živeli na crti. Onoj povučenoj kredom. Kažu da danas ima više onih koji pišu knjige od onih koji ih čitaju. Ni sa tim se ne bih složila. Uvek je bilo puno onih koji su knjige pisali. Možda skoro zaista više od onih koji bi trebalo da ih pročitaju. Jedino što ih je cediljka vremena propustila u zaborav. Za njima su ostala nepoznata imena, nad nepoznatim naslovima knjiga, koje se igrom slučajnosti pojave u antikvarnicama. Poput zbirke »Neretvanskih pripovedaka«, nikadčulaimepisca, štampanih pre ravno sto godina. Imala sam tu čast da joj prva rasečem, nedotaknute od izlaska iz štamparije, stranice. I bez obzira kakve su, da ih udomim.

Što se mene tiče, ima nade sve dok ima onih koji pišu knjige. A, čitaoci će se već naći. Makar ih bilo i premalo. Makar i kasnili. Jedino tako ćemo prevariti zaborav. Zapisanom rečju. Knjigom.

Srećan vam Dan knjige. Namerno malo pre isteka dana. Da bi potrajao duže, jer knjige su vredne i sveg ostalog godišnjeg kusura.

I sve nešto mislim...meni bi bile dovoljne vatra i knjiga.