PRIVATNOST NA RADNOM MESTU – ZAR TO POSTOJI?

Autor: Rodoljub Šabić

Moj poslodavac zahteva da ima uvid u moju elektronsku poštu. Kaže da na to, kao vlasnik kompjutera ima pravo i da to važi za kompletnu prepisku, dakle da se odnosi i na mejlove privatne prirode koje ponekad primam na poslu. Da li je on u pravu?

Ovo pitanje koje mi je e-mailom (sa privatne adrese) uputila NN podsetilo me je na jednu kontraverznu činjenicu.

Statistički podaci kod nas, za razliku od drugih zemalja, ne potvrđuju da je oblast radnih odnosa oblast u kojoj postoji mnoštvo problema u vezi sa ostvarivanjem prava na privatnost odnosno na zaštitu podataka o ličnosti. Ali, veoma skroman broj evidentiranih „slučajeva" ni slučajno ne govore da problema nema, već samo da za njih „ne znamo". Kontrola elektronske pošte, telefonskih poziva, nadzor nad Internetom, praćenje zaposlenih preko GPS uređaja ili mobilnih telefona, obrada zdravstvenih podataka o zaposlenim, video nadzor, neadekvatno čuvanje i obezbeđivanje zbirki podataka o zaposlenima neminovno izazivaju takve probleme. Uvek i svuda, pa razume se i kod nas, bili toga svesni ili ne.

Zato je uputno podsetiti se na bar neka, u demokratskom svetu, nezaobilazna pravila.
Za početak na najnačelnije pravilo o dopuštenosti obrade podataka o ličnosti utvrđeno i u ZZPL (čl. 8.). Obrada podataka dozvoljena je samo pod jednim od dva uslova - ili ako je predviđena zakonom ili uz pristanak lica o čijim podacima se radi.

Kad je obrada podataka predviđena zakonom stvari su (ili bi bar trebale da budu) manje više jasne pa zato „pristanak" zaposlenog zaslužuje posebnu pažnju.

Prvo, s obzirom na formu. Pogrešna je pretpostavka da on može da se podrazumeva ili da se daje konkludentnim radnjama ili prećutno. Osim izuzetno, pristanak se daje pismeno ili usmeno na zapisnik (čl. 10. ZZPL). Drugo, odnos poslodavca i zaposlenog je odnos subjekata bitno različite snage. Prvi je u prilici da obezbedi „pristanak" drugog i onda kada ga (ako bi potpuno slobodno odlučivao) ne bi dao. O mogućnosti takve „iznude" mora se voditi računa. Zato se pristanak može odnositi samo na obradu podataka o ličnosti koja je zaista potrebna, neophodna za ostvarivanje ciljeva iz ugovora o radu. Npr. iako poslodavac ima pravo na obradu podataka o npr. zdravstvenom stanju zaposlenog (npr. obaveštenje lekara o privremenoj sprečenosti za rad zaposlenog odnosno o bolovanju), to ne znači da ima pravo na uvid u dijagnozu, u labaratorijske i slične nalaze itd.

I u vezi sa nadzorom elektronske pošte važi isto to. Poslodavac može od zaposlenog tražiti uvid u e-mailove u okviru službe korespondencije ali Inbox i Outbox su zbirke podataka o ličnosti i poslodavac nema pravo uvida u privatnu elektronsku poštu zaposlenog (nalozi otvoreni na yahoo, g-mail i sl.). Kao što poslodavac (nosilac pretplate službenih telefona) može dobiti izvod telefonskih poziva, ali to ne znači da je dopušteno da vrši obradu podataka trećih lica utvrđujući kome telefonski brojevi iz izvoda pripadaju.
Za nadzor, odnosno kontrolu poslodavca nad zaposlenim bitan je što veći stepen izvesnosti - unapred utvrđena, poznata i prihvaćena pravila.

A zaposleni i na radnom mestu zadržavaju pravo na privatnost, razume se, srazmerno svrsi i cilju posla koji obavljaju odnosno poslodavca za koga rade. U tu privatnost se zadire samo kad je neophodno i u meri koja je neophodna za ostvarivanje legitimnih ciljeva.

Možemo li učiniti da i kod nas to postane nesporo?

U zemlji u kojoj smo bili suočeni čak i s tim da je ginekološka ordinacija gradske bolnice u jednom ovećem gradu bila pod konstantnim tajnim video nadzorom, (uz neverovatno objašnjenje da je to „način da se zaposleni lekari spreče da kvare skupu medicinsku opremu i pacijente preusmeravaju u privatne klinike u kojima rade"!!), to sigurno neće ići lako. Ali još sigurnije - mora ići.