za mika, prvi snijeg u junu!

danas mi mikele na njegovom blogu

reče da ga je kupio vito nikolić, stihovima:

Dane ,djubre jedno , ne svice se tako ,
gubi se natrag pa pristojno svani...

i ja htedoh da mu pustim linak na blog koji sam napisala

ja mislim, u novembru 2008 kada je pao prvi sneg te godine.

link nisam uspela da nadjem jer mi stranica

na kojoj je taj blog baguje,

pa sam rešila da ga ponovim,

jer vito je divan, uzbudljiv i gorko vedar

i leti:)))

blog ponovo:

prvi snijeg

Rano jutro.

Tek sviće, a neobično svetlo.

Ustanem, pogledam kroz prozor,

kad ono: zabelelo.

Svake godine kad vidim prvi sneg

pomislim na divnog, usamljenog čoveka,

na sjajnog pesnika Vita Nikolića.

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изиђи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.
Соња, изиђи и изнеси само
мало њежности испод капута.

Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.
Соња, изиђи да скитамо,
ноћас је нестварно лијеп град.

Toliko autentične topline i

čovekoljublja, toliko suptilnog dara

da se pronadje prava reč se retko gde moze sresti.

Poezija Vita Nikolića nije bila vrednovana

u zvaničnim krugovima onako kako zasluzuje,

za razliku, skoro da nema čitaoca koji

ja znao njegove pesme a da ih nije voleo.

Čak i pre nego što je izašla prva zbirka,

on je bio strahovito popularan medju ljubiteljima poezije,

njegove pesme su čitane na knjizevnim večerima

i pesničkim susretima,

a narocito za kafanskim stolovima širom bivse domovine.

Često su drugi pesnici “pozajmljivali” njegove stihove.

Nije se mnogo ljutio.

evo jednog njegovog secanja:

Људи су моје пјесме учили напамет, неко би их и објавио, а неки моји стихови кружили су не само Југославијом. За један кажу да је можда инајпознатији слоган у свијету. То је онај графит који пишу по зидовима: "Зауставите планету, ја хоћу да сиђем!"

Међутим, он фигурира као стих Јакова Гробарова, а други стих из те пјесме ("Рођендан", написана 1957.године, објављена у збирци "Друмовања" 1962. године, прим. М.В.) приписују једном другом београдском пјеснику. Обојица су ми добри пријатељи и у разговору су ми објаснили како је до тога дошло. Јаков је, кажу, један мој стих "продао" за вечеру. Али, Момо Капор у једном тексту каже, поред осталог, да је Гробаров написао стих који је раван античкој поезији. Кад се неко одлучи да даје тако громогласне изјаве морао би да зна ко је тај стих написао. Но, нијесам се око тога спорио, јер сам то већ радио са једним другим који је више мојих стихова узео и који себе сматра великим пјесником.

Све ово помињем само као илустрацију једне димензије моје популарности, нарочито у том почетном периоду. Ја нијесам писао поезију да бих био славан писац. Желио сам, наравно, да та поезија буде прихваћена. Али, никад, заиста, нијесам осјећао да сам "славан", вeћ да су људи разумјели шта сам хтио да кажем. Мислим да је сваки живи човјек пјесник. Пјесник је у сваком људском створу. Ко није пјесник, тај је давно мртав. Али, само неки успију овладати душама својих ближњих.

РОЂЕНДАН

Рођендан ...
Двадесет и пета опомена
за дугујући живот.
Већ - двадесет и пета!
Како се лудо окреће ова матора планета,
као заљубљена шипарица
блесава од среће.

Окрећи се ти само, стара,
окрећи, окрећи ...
Што се тиче мене
- ја ћу само да зачепим уши,
па и послије стоте опомене,
бићу опет дужник равнодушни.

Али да платим
- не, никако!
Рађе
одлазим из овог гнијезда.

Хеј,
зауставите планету,
ја хоћу да изађем,
идем у вјечну скитњу између звијезда.

Шта?... Нећете?...
О, има и томе лијека,
јер иако нијесам Галилеј
ни Ђордано Бруно,
ја сам човјек једног свемоћног вијека,
па знам да he морати,
лијепим ил буном,
да падне тај јогунасти
што неда и стеже,
доста је само да неко врисне:
"Доље апсолутизам земљине теже!"

Уосталом,
већ су почела да кевћу
штенад по васиони.

Хеј,
зауставите планету!
Чујете ли - звоним ...

Nestvarno težak je bio početak života ovog čoveka.

Majka mu je umrla rano.

Sa ocem i bratom je izbegao iz Mostara u Nikšić,

Tu je pošao u školu 1941.

On, njegov brat i drug su na ulici pronašli

neeksplodiranu bombu. Vitov brat je odlučio da je baci

da neko ne bi stradao, bomba se odbila od nekog

drveta i eksplodirala, Vito je bio povredjen, a drug i brat

su poginuli, tu pred njim.

Oca su mu ubili Italijani 1943.

ДЈЕЧАК

Дјечак је убио ласту, а остали дјечаци су повикали:
- Умријеће ти мајка!... Ко убије ласту умријеће му мајка!...
- Ја немам мајку - рекао је Дјечак.
- Онда ће ти умријети отац.
- Немам оца.
- А брата, сестру?.,.
- Немам ни брата, ни сестру.
- Немаш баш никога?!
- Никога.
Дјечаци су се збунили. Каква несрећа може да снађе некога ко је већ толико несрећан?
Тишина је потрајала дуго, а онда се огласи Дјечак милујући своју жртву у којој више није било ни дана, ни сунца, ни цика...
- Жао ми је ласту - рекао је тихо.

 Usamljeni, siromašni decak se kasnije razboleo

od tuberkuloze.Proveo je godine u sanatorijumu Brezovik.

I često se kasnije vraćao tamo.

БОЛНИЧКИ ФРАГМЕНТИ

I

Заборавише ме, туго, друмови.
Одавно ни једног да наврати.
Бјелина ми вид умори.
Стигоше ме спори сати.

Све се свело у прозорско окно
комад неба и облак што плови.
Смрт ме гледа празнооко.
Недајте ме о друмови.

III

... Како сам некад лудовати знао
с прољећа, кад плану те кише бучне.
Једном сам дивно покисао,
она - топола, ја - бор разбарушен.

А сад не могу прозор да отворим,
да уђе то славље маја пијанога ...
Можда и данас негдје гори
љепота она босонога?

Киша, киша у трави, у лишћу
шуми драга опијајућ сном.
Оздравићу, сестро, оздравићу
да бих умро киснући ко кров!

Radio je kao reporter u podgorickoj Pobjedi,

pisao je tople ljudske price o putovanjima i predelima

i narocito drumovima koji su ga stalno nekud vukli..

ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри ко длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како и зашто и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

Ali, najvise je voleo svoj grad.Niksic.

Три велика друма утачу се у мој град... Онај са планина, дурмиторски, којим долазе угојена крда, мирис катуна и сњегови, друм херцеговачки, који доноси жеге, вино и Конављанке и друм пјешивачки, којим се прикрадају меке југовине, шапутаве кише, јесен и ... ратови.

Несрећан сам помало због та три друма долазећа: никад нијесам могао да будем на сваком од њих истовремено, па да одједном - три пута уђем у мој град, у ту велику бјелину широко расуту пољем, која тако неодољиво личи на срдачан осмијех пријатељског лица.

Меко сам онесрећен том наивном дјетињастом жељом што се увијек изнова јавља при сваком повратку, при сваком новом сусрету и која, ето, увијек остаје неостварена. И боли - тихо, срећно, као гимназијалска љубав.

Pesnicki opus Vita Nikolica nije veliki.

Četiri zbirke pesama, “Drumovanja”,”Sunce, hladno mi je”, “Stihovi”,

“Stari i novi stihovi”. Posle njegove smrti izdate su i

izabrane pesme pod nazivom “Posljednja pjesma”.

Bio je svestan toga da su mnoge

lepe pesme i priče, ostale ispricane

za kafanskim stolovima u beskrajnim noćima

koje je provodio sa svojim prijateljima, boemima.

Ako su.

Taj fini boemski svet dugo je čuvao dobri duh naših gradova.