Anatomija jedne zavere

U svetlu ponovo raspaljene "debate" pro&contra NATO osećam nekako potrebu da "preštampam" jedan moj stari tekst, prvi put pripušten u sajber prostor, pre nego što sam dospeo na blog b92, na mom, sada nepostojećem, privatnom blogu, pa onda objavljenom ovde u doba "potpalublja" (septembra 2008.).

***

Šta je zajedničko sledećim naizgled nepovezanim događajima: vojni puč u Grčkoj 1967, otmica i ubistvo Alda Mora 1978, masakr na železničkoj stanici u Bolonji 1980, masakr na Oktoberfestu u Minhenu 1980, neuspešni atentat na papa Vojtilu 1981, potapanje Grinpisovog broda Rainbow Warior 1985. na Pacifiku?

Pa, "samo" to da su sva ta (ne)dela izvršili ili iza njih stoje ljudi povezani u network pod komandom CIA, MI6, DIA (Defence Inteligence Agency), Pentagona i NATO-a (najčešće tim redosledom). Što, da razjasnim, ne znači da su to uradile ta konkretna (ne)dela na zahtev ili pod komandom tih respektabilnih institucija, mada, s druge strane, ni to nije isključeno. Spisak (ne)dela je, naravno, mnogo duži i uključuje razne vrste aktivnosti od manipulacija izborima, vojnih pučeva, terorističkih akcija, kidnapovanja, politčkih ubistava, trgovine drogom do torture. Geografski su se (ne)dela dešavala po onome što se (samo)proglašavalo "slobodnim svetom", a vremenski tokom nekih 40 (+) godina -- od Drugog svetskog rata pa do 1990.

Teorija zavere? Na žalost, ne.

Knjiga NATO-ove tajne armije: Operacija Gladio i terorizam u Zapadnoj Evropi je doktorska disertacija švajcarskog istoričara Danijela Ganzera (Daniele Ganser) o fenomenu "stay-behind" armija u Evropi.

Šta su "stay-behind" armije? Tajne vojne jedinice oformljene posle Drugog svetskog rata u tek oslobođenim zemljama Zapadne Evrope na inicijativu MI6 i CIA sa ciljem da budu nosioci otpora u slučaju eventualne sovjetske invazije (kad se oformio NATO jedinice su ušle u njegov sistem). To je bio primarni cilj, koji je blizak pameti i rezultat je (lošeg) iskustva iz Drugog svetskog rata.

Međutim, postojao je i sekundarni cilj. Prema dokumentu italijanske vojne obaveštajne službe SIFAR (Servizio di Informazioni delle Forze Armate), koji je doveo do njihovog otkrića, one su bile predviđene za delovanje i u "vanrednim okolnostima". Šta se podrazumeva pod "vanrednim okolnostima" je nejasno iz samog dokumenta ali je otkrivanjem prakse (odnosno (ne)dela tih armija) postalo jasno – borba protiv unutrašnjeg neprijatelja.

Ko su unutrašnji neprijatelji? Komunisti i (često) socijalisti, u svakom slučaju levičari. Način borbe? Terorističke akcije, najčešće neselektivne, brutalne i spektakularne koje se odmah po dešavanju pripisuju "crvenima".

Ljudi regrutovani u tajne armije su birani po svojim političkim nazorima – što desnije to bolje, a često su to bili (bivši) fašisti, nacisti, ss-ovci i slična bratija. Trenirali su ih britanski SAS i američke Zelene beretke, po raznim lokacijama od Mediterana do Engleske. Naoružavali su ih takođe Ameri i/ili Britanci, a oružje, eksploziv i oprema za komunikaciju su sakrivani (zakopavani) po šumama i gorama diljem slobodne Evrope.

Sve to daleko od očiju parlamenata, često daleko od očiju vlada (u zavisnosti od njihovog polažaja u odnosu na bilo šta što miriše na levo) o javnosti da ne govorimo i sve to u demokratijama. Ukratko, to je bila najbolje čuvana (vojna) tajna skoro 45 godina.

Stvar je pukla 1990. u Italiji kada je posle šestogodišnje istrage terorističkog nedela iz 1972. sudija Feliče Kason (Felice Casson) otkrio postojanje tajne armije pod kodnim imenom Gladio (mač) i njenu povezanosti sa desničarskim terorizmom i NATO-om. Tadašnjem italijanskom premijeru Đuliju Andreotiju nije preostalo ništa nego da javno prizna to postojanje i da usput doda da te armije postoje u svim zemljama Zapadne Evrope.

Kada su Francuzi probali kontrolu štete pričom da su oni to daaaaavno rasformirali Andreoti je maliciozno otkrio par detalja o francuskim u tom trenutku itekako postojećim "gladijatorima".

Skandali u vezi tajnih armija su kružili Evropom 90-tih. Otkrilo se mnogo prljavog veša ali se javnosti pružilo nešto što je daleko od cele i pune istine. Hladni rat je bio završen te su gladijatori raspušteni ili "raspušteni" (to ne možemo znati), neki bunkeri sa oružjem su pronađeni neki su sasvim sigurno ostali nedirnuti. Samo tri od osamnaest država su imale parlamentarne istrage čiji rezultati su stavljeni na uvid javnosti (Italija, Belgija i Švajcarska).

Dobar deo doktorske disertacije gospodina Ganzera se čita kao političko-špijunski triler, uostalom od istog materijala se potonji i prave. Problem je u tome što ovo nije beletristika. U ovoj knjizi on obrađuje samo 14 NATO zemalja u kojima su tajne armije operisale, mada je otkriveno da su formirane i bile operativne i u neutralnim zemljama – Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj i Finskoj. O tome će tek napisati knjigu.

Zemlje obrađene u knjizi su: Velika Britanija, SAD, Italija, Francuska, Španija, Portugal, Belgija, Holandija, Luksemburg, Danska, Norveška , Nemačka, Grčka i Turska.

Samo je uporni (prirodno) trilingualni Švajcarac (ukupno govori 5 jezika), ne slušajući savete prijatelja i kolega, mogao da se prihvati zadatka da istraži konspiraciju koja se proteže po celom onom što se (samo)naziva "slobodni svet", a koja je toliko prljava da niko ne bi ni da priča o njoj kamoli da objavi ili pruži pristup dokumentima. Zbog pomenute prljavštine i interesa još živućih aktera primarnih izvora je relativno malo. No, sasvim dovoljno da se složi priča s obzirom na obilje sekundarnih. Ovo je prva knjiga koja povezuje skoro sve činioce network-a i bez obzira na mahom neuspešno lupanje glavom o zid ćutnje kojim su se okružili CIA, MI6, Pentagon i NATO, Genzer daje dosta čvrstu konstrukciju mozaika koji će se, nadajmo se, vremenom upotpuniti.

Jedno poglavlje, sa sve prepiskom autora i zvaničnice CIA, je posvećeno tom zidu ćutanja. Prvo su pokušali da ga 'olade (on se pozivao na FOIA -- Freedom of Information Act), pa kad su videli da Švajcarac ipak nešto zna o FOIA, te da mu je zahtev legitiman odgovorili su mu da je 315 na spisku odobrenih zahteva i da će ga obavestiti kad stigne na red. Taj odgovor je dobio februara 2001. Knjiga je objavljena januara 2005, a da on nije stigao na red.

Jednoumlje u koloru

Koliko je gledajući iz političko-špijunskog (trilerskog) ugla, štivo zanimljivo, toliko je sa druge strane, kad se razmišlja o posledicama te najbolje čuvane tajne, zapravo depresivno.

Kakav drugačiji efekat može da ima čitanje (u vreme nastanka tajnih) dokumenata o tome da se participacija komunista i/ili socijalista u vlasti ne sme dozvoliti ni po koju cenu i bez obzira na narodnu volju i izborne rezultate; kada se čita da su vlade evropskih zemalja pristupajući NATO-u potpisivale tajne bilateralne protokole sa SAD u kome se obavezuju na borbu protiv komunizma preko tajnih građanskih kadrova (eufemizam za gladijatore).

Naime, da ne bi bilo zabune, moramo to staviti u (istorijski) kontekst. Posle Drugog svetskog rata u mnogim zemljama, pre svega Italiji, Grčkoj i Francuskoj, komunisti (i uopšte levičari) su uživali najveće poštovanje i podršku naroda jer su pokreti otpora fašizmu, nacizmu i okupaciji, bili mahom ispunjeni njihovim redovima. Sasvim prirodno je bilo očekivati njihove uspehe na (demokratskim) izborima.

U knjizi se ređa red dokumenata pa red prakse -- manipulacije, a kad "zatreba" brutalni terorizam. "Manipulacija izbora i tajno finansiranje demohrišćana je bila tako efektna," ponosno piše Vilijam Kolbi (direktor CIA 1973 - 1976), u svojim memoarima o izborima u Italiji 1948, "da često italijanski primaoci naše pomoći nisu bili sigurni odakle ona dolazi." Zatim dodaje: "Nema govora o tome da se može negirati da je ovo mešanje bilo protivzakonito. Po zakonima većine zemalja, baš kao i po američkom zakonu, stranoj vladi je striktno zabranjeno da se meša u unutrašnje poslove drugih zemalja." [Zato su 1980-tih osnovali lavirint nevladinih organizacija]

Teško je odrediti šta je strašnije da li manipulacije ili dokumenta iz kojih se vidi spremnost američke vlade da vojno interveniše u zemljama Zapadne Evrope sa ili bez pristanka vlada tih zemalja.

'U slučaju nereda u koji mogu ozbiljno uticati na SAD trupe ili njihovu misiju, kao što su vojni ustanci ili veliki ustanci protiv vlade zemlje domaćina [vojska SAD] mora učiniti sve u njenoj moći da uguši takve nemire, upotrebljavajući sopstvene resurse.' Dokumenat pruža specifične reference na Zapadnu Evropu, a detaljne glede Norveške, Grčke, Turske, Zapadne Nemačke, Francuske, Italije, Holandije, Belgije, Luksemburga i Danske, Sjedinjene države su se plašile da se, zbog masovnih anti-ratnih demonstracija u vezi Vijetnama, vlade ili stanovnici Zapadne Evrope, uključujući Norvešku, mogu okrenuti protiv njih i ugroziti operativnost snaga SAD i NATO-a. Potpisan od strane američkog generala J.P. Mekonelija (J.P. McConnel), zamenika komandanta američkih snaga u Evropi dokument nastavlja da objašnjava kako u specijalnim okolnostima bi SAD intervenisao u evropskoj NATO zemlji čak i bez pristanka nacionalne vlade domaćina: 'Ako te inicijative nisu dovoljne ili u slučaju da vlada zatraži asistenciju ili ako Komandant snaga SAD sam dođe do zaključka da vlada nije u stanju da uguši takve nemire, onda trupe SAD mogu pribeći merama koje Komandant snaga SAD smatra potrebnim na njihovu sopstvenu inicijativu ili u saradnji sa vladom u pitanju. [strana 185]

Kao što se vidi iz citiranog dokumenta sa kraja 60-tih događaji diljem Jevrope (deca cveća, Vijetnam, anti-ratni protesti i naravno sva dešavanja 1968.) su činili Vašington nervoznim. Međutim, u svetlu tog dokumenta, jako je teško ne zapitati se šta je zapravo (bila) suštinska (dakle, prinicipijelna, ne kozmetička) razlika između diktata iz Kremlja i diktata iz Bele kuće? Ja bih rekao samo stepen iskrenosti. [Dok je tovariš Brežnjev posle praškog proleća (mada je to bilo jasno i ranije) objašnjavao da zemlje Istočne Evrope imaju malkice ograničen suverenitet, dotle je Vašington blebetao o slobodnom svetu.]

U svakom slučaju terorizam i gubitak ljudskih života je najstrašniji i čini mi se da je zemlja u kojoj živim najviše platila ulazak u to kolo [da ironija bude veća leve ideje ovde nikad nisu imale ozbiljnih korena. Politika napetosti se koristila, baš kao što se i danas pokušava koristiti da bi se jedan, u svakom slučaju manjinski, segment društva održao na vlasti.]. Slede Grčka, Italija, Belgija pa sve ostale.

Da li uopšte treba objašnjavati šta sve to znači glede demokratije?

Ne bi li demokratija trebala da bude (slobodna) utakmica ideja i ideologija?

'Ako je demokratija sistem pravila i procedura koji definišu parametre u okviru kojih političke akcije mogu da se preduzimaju, šta se dešava kada paralelno uz taj sistem postoji drugi, čija su pravila misteriozna, procedure nepoznate, moć ogromna i koji je u mogućnosti da se zaštiti protiv formalnih institucija demokratije zidom tajnovitosti?', postavljali su parlamentarci očigledno pitanje i oštro kritikovali ovu 'opasnu stranu ekstra-parlamentarne akvitnosti'.[strana 74]

Činjenice da superiornost ideje nije ono što je tzv. Zapadnoj civilizaciji donelo pobedu u hladnom, vrućem ili bilo kakvom ratu je svestan i jedan od arhitekata ove današnje globalne politike napetosti kojoj se tepa "rat protiv terorizma". Govorim o rahmetli Semjuelu Hantingtonu i njegovom notornom "sudaru civilizacija" u kome on sasvim iskreno zapaža: "Zapad nije osvojio svet superiornošću ideja, sistema vrednosti ili religije, nego superiornošću u primeni organizovanog nasilja. Zapadnjaci često zaboravljaju ovu činjenicu, ne-zapadnjaci nikad."

Iz Ganzerovog rada vidimo da je to nasilje primenjivano na sopstvenoj populaciji ne bi li se odredio dozvoljeni okvir demokratije. Najcrnje je što su proponenti tog nasilja bili ljudi čija ideologija je takođe (barem deklarativno) neprihvatljiva u demokratskim društvima, a vrlo često i ratni zločinci iz Drugog svetskog rata, koji su uživali imunitet zahvaljući svom "patrijotskom" delovanju.

***

Nema nikakvog dokaza da su ove tajne vojne strukture razmontirane, kaže se pri kraju dokumentarca History Channel-a iz novembra 2009. (must see), koji sam danas odgledao na Genzerovom sajtu, ali postoji i na Youtube-u, a istoričar Kristofer Simpson dodaje, "legat 'stay-behind' armija je da su taktike koje su stvorile 'stay-behind' još u upotrebi i nastavlja se njihovo korišćenje danas. One su Standardne Operativne Procedure. Ljudi koji plaćaju cenu su občni ljudi... globalno..."

***************************************

Beleška na margini

Možda me utisak vara, ali čini mi se da su ti evropski skandali prošli uglavnom ispod radarskog snopa šire javnosti Zapadnog Balkana iz razloga koje ne treba posebno objašnjavati. Međutim, u Evropi ta tema ne umire tako lako. Proveravajući danas Genzerov sajt videh da je pre nepunih dva meseca TV kanal France 5 emitovao svoj dokumentarac na temu NATO-ovih tajnih armija i terora koje su sprovodile nad sopstvenim stanovništvom.

U svakom slučaju Ignac Placer, preživeli svedok smrti svoje dvoje dece u bombaškom napadu na Oktoberfest, Minhen1980 (13 mrtvih preko 200 povređenih), Albert Van Den Ablel, kome je porodica ubijena u jednom od Brabantskih masakra (Belgija, 1982-1985. ukupno 28 mrtvih i 20 povređenih) i XYZ drugih lično pogođenih neće zaboraviti. Oni se i danas pitaju, "zašto?". [Šta reći o 8000 (osam hiljada) nerešenih političkih ubistava od 1980. u zemlji u kojoj živim?]

Uzgred, istrage najvećeg broja terorističkih nedela u Evropi tog perioda nisu dovele do pronalaženja i/ili kažnjavanja počinilaca.

I onda mi neko priča o "upristojavanju"...

M'rš bre!!!