Radio Mileva

Iliti, Lični sudar se nerazumevanjem genetike... 

 Htedoh ovo da napišem kao komentar na blog kolege Nsarskog, http://blog.b92.net/text/18268/Genetika-za-pocetnike-I---zasto-se-zlo-ne-moze-iskoreniti/ ali, kao što neko lepo reče - kad imaš sopstveno dvorište, pozovi društvo da se igra u njemu...

Daklem.

Kao što je već poznato moja „treća-sreća" je naša Princeza. Koja je, za razliku od mene i Žmua, koji smo smeđokosi i smeđooki, rođena plavokosa i plavooka. Doduše, nas dvoje se zbog toga nismo previše iznenadili, pošto oboje imamo plavooke u neposrednim precima (počev od kompletne familije moga oca), ali komšiluk...

Znate kakvi su naši dragi komšiluci - moraju da se raspituju i kad treba i kad ne treba.

I tako, rodila se Princeza, posle par meseci stiglo proleće, ponosni tata izveo dete u šetnju i, normalno, naleteo na jednu od radoznalih koja ga je, opet sasvim normalno, pitala odkud njemu tako tamnom tako svetlooko, svetlokoso i svetlokožo dete. A Žmu ko Žmu, pošto ga je mrzilo da objašnjava, lakonski odvratio da je valjda povukla na našu kumu (takođe plavooku i plavokosu) koja je stanovala u istoj zgradi sprat ispod nas.

Kad se vratio kući, čak nam je, sav ponosan, ispričao kako je, eto, našao način da otkači dosadne zapitkivače. Kuma i ja se nasmejale, i tako...

Gorepomenuta kuma je, a ovo je bitno za priču, u tom trenutku bila srećno razvedena, sa jednim žeMskim detetom (vršnjakinjom Prestolonaslednika), koja je, naravno, stalno bivala kod nas. A i inače, kuma i ja smo često „uskakale" jedna drugoj, dogovarajući se da jedna kuva, ili da druga pričuva klince, i tako...

Jednom je, tako, nama crkao bojler, pa dok smo pronašli deo (ovo se dešavalo devedesetih), bilo je potpuno normalno da se kupamo dole, kod kume. Drugi put je, opet, njoj crkla veš mašina, pa smo veš prali kod nas, i tako...

I tako smo mi srećno živele potpuno nesvesne ideja u komšiluku sve dok me, jednog lepog dana, nije zaustavila jedna radoznala starija komšinica i upitala me, mrtva-'ladna, čiju to bebu šetam?

U prvom trenutku bila sam skoro uvređena, ali pošto je dotična bila poznata po „dužem jeziku", nonšalantno joj odgovorih da je to beba moga muža...

- Ma ne pitam te ko je otac! - odvrati ona - Vidi se, ima isto lice ko on. Pitam te, ko joj je majka? Ti, il' komšinica sa prvog sprata? -

- Pobogu, kakvo vam je to pitanje? Pa koju ste od nas videli trudnu?

- Od kud znam. Obe ste mršave, a bila zima, nosile ste one debele jakne! Sem toga, obe je šetate, obe čuvate svu decu i mala ni malo ne liči na tebe! A priča se po komšiluku da je onaj tvoj priznao kako liči na nju! Šta se bečiš? Ko joj je majka?

Nisam se bečila, nego sam se jedva uzdržavala da ne puknem od smeha...