Exit kamp

Sve je počelo 2004. godine. Tada su u Exit timu shvatili da je kamp sastavni deo modernog festivala, te da moraju nešto više da učine od jednostavnog odredjivanja ledine na kojoj se mogu postaviti šatori. Zvali su nas da, kao iskusni izviđači, organizatori kampova, preuzmemo ovaj posao. Te godine smo imali previše aktivnosti, bila je i plovidba niz Tisu, celo leto baš prepuno pa smo morali da otkažemo. No, već za sledeću godinu smo se na vreme dogovorili i krenuli sa kampom.

 

***

Kamp je zauzeo 6 hektara. Treba to obeležiti, isplanirati, pokositi, urediti… Bilo je tih problema sa Vodovodom, što je i normalno na neki način. Ovo je vodocrpno područje, grad se snabdeva vodom odavde. Poseban problem nam je stoga bio da odredimo čime da prskamo teren da ne bi izazvali probleme. Grad je malo zatezao, ali kad je trebalo zvao je ko treba koga treba i onda je sve bilo odobreno.

U kampu je 75 tuševa. Topla voda je na raspolaganju 24 časa. I to sve ulazi u cenu, za razliku od većih evropskih festivala gde se tuširanje naplaćuje.

Da bi bili sigurni da kamp neće izazvati neki belaj i da bi zadovoljili sve higijenske standarde, izvukli smo cev u dužini od 1,5 kilometara kroz koju se sve otpadne vode odvode daleko od kampa, pa samim tim i od tog vodocrpnog područja. 

Sve što vidiš od opreme je iznajmljeno. Sve se plaća. Postoje firme od koji se zakupljuju šatori, generatori, ograda, toaleti. Sve. Ove godine, na primer, postavljeno je oko 3 kilometara ograde! To ugovara centralni menadžment, a naše je da sve rasporedimo na najbolji mogući način.

Sve se uradi veoma brzo. Eto, ove godine tek 28. juna dobili smo konačnu odluku o tome gde će kamp biti podignut. Već 4. jula kamp je bio otvoren, potpuno opremljen i funkcionalan.

 

***

Na izviđačkim akcijama smo navikli na odredjeni red, na neke šeme koje se poštuju. Ovde kamp popunjavamo po sektorima. Pazimo da se šatori ravnomerno rasporede, da bude dovoljno prostora za sve.

2009-ta godina je bila ludačka. Najpre, podrška i mogućnosti koje smo imali su bili neverovatni. Dodelili su nam upravo ovaj teren na "Oficircu" na kojem je sada kamp. Kada smo došli da ga vidimo, shvatili smo da nema ničega, čak ni odgovarajuće mape. Oslonili smo se na stare izvidjače - jedan od njih je višestruki prvak države u orijentiringu. On se rastrčao i za pola dana uradio mapu celog prostora. To je ona koju vidite na ulasku u kamp. Onda smo onako po instinktu osmislili kamp. Imali smo na raspolaganju svu mehanizaciju i zaista smo napravili čudo. Kad, par dana pred Exit Dunav počne da nadolazi. Tim menadžera kaže da neće poplaviti, a mi vidimo da hoće. Šteta uloženog truda bila bi strašna. Mi se organizujemo - svako koga smo znali došao je na teren da pomogne. Na hiljade vreća smo napunili peskom i postavili bedem celom dužinom kampa visok četiri reda vreća. Džaba - Dunav naišao i voda počela da izlazi iz zemlje. Ceo trud i priprema kampa i pravljenja bedema ostao uzaludan. Tada se desila ona čuvena telefonska sednica Vlade na kojoj nam je odobreno da koristimo prostor u kasarni "Janko Čmelik", tu na tvrđavi. Za jednu noć smo sve instalacije pomerili na novu lokaciju.

 

***

Ove godine imamo oko 6.000 posetilaca u kampu. Broj i sastav svakako zavisi od programa festivala. Ovogodišnji postava muzičara je takva da su posetioci nešto stariji nego prethodne godine. Stoga će i prosek biti negde oko 21 godine.

Uvek je najviše Engleza. Ove godine oko 2.000. Primetićeš da kad čujep egleski to je onaj lokalni njihov. Novost je da imamo pu o Holanđana i da su Rumuni vrlo brojni. Imamo i dobar broj Rusa - ako oni raspričaju pozitivno o Exit-u i kampu, imaćemo mnoooogo više gostiju ubuduće.

Najbrojniji kamp imali smo 2007. godine - bilo je 13.000 posetilaca. Tada smo planove pravili za neku ustaljenu brojku. U toku noći smo doneli odluku da proširimo kamp, i to za 100%. Praktično, napravili smo za noć novi kamp za isti broj ljudi kao i onaj osnovni.

U toj bulumenti raznoraznih ljudi svašta se nađe. Ove godine imamo jednog koji se skinuo go i hladno ušetao među neke Engleze sa idejom da se malo druži sa njima. Imamo i jednog koji nosi neku uniformu sa sve redenicima punim praznih čaura. Svaki dan nosi drugi zastavu, ide okolo po kampu i peva.

 

***

Najveći problem svih ovih godina i neverovatna tragedija je pogibija jedne devojke 2008. godine, kada se odlomila grana drveta zbog jakog vetra i ubila je. To je nešto što se ne može predvideti. Mi smo imali redovnu kontrolu stabala i sve je trebalo da bude bez problema, ali na žalost nesreća ne bira kada i gde će da udari.

Imamo nekoliko varijanti obezbeđenja. Najpre su tu stjuarti. Oni su baš "friendli" varijanta. Daju podršku u svemu što može biti potrebno: podižu šator ako se posetioci ne mogu snaći, bude one koji zaspu na sunc, šta sve ne. Osnovu reda i mira obezbeđuje privatno obezbeđenje.

Policija je tu u kampu više preventivno. Ovogodišnja ekipa je iz Lačarka, Sremci. Srećom nemaju mnogo posla, ali kažu da su kad treba "vrlo efikasni". Sa policajcima nikada nismo imali problema. Jedino je pre neku godinu bila čudna situacija. Policajci stalno gladni, redovno traže još i još sendviča. Mi im dajemo - šta ćemo. Kad su otišli, nadjemo u njihovom kontejneru frižider krcat sendvičima. Štekovali, pa nisu stigli da pojedu.

O svakom incidentu, ma o svemu što se desi u kampu piše se izveštaj. Sve se dokumentuje i ostaje zapisano - za svaki slučaj.

Droge uglavnom nema. Mislim, ne može se nikada isključiti mogućnost da se unese, ali je ima mnogo više izvan kampa. Samim tim što se u kamp ulazi za narukvicom, dilerima je onemogućen pristup. Pored toga, dva puta dnevno dolaze policijski psi koji njuškaju oko šatora i pronalaze drogu ako je ima.

Krade se, koliko i u životu uopšte. Sporadično. Ne kradu samo naši - ove godine uhvatismo Engleza koji je krao od svojih. Mi smo obezbedili šator u koji mogu da se ostave vredne stvari i mnogi to koriste.

Seksa ima koliko god… I to onog otvorenog. Toplo u šatoru, pa ljudi jednostavno izađu napolje i obave posao na svežem vazduhu. Mi delimo kondome, da se barem nekako zaštite.

(objavljeno na njuz.net)

 

***

Dolazi dosta novinara. Medjutim, oni samo traže nešto problematično, da objave neku čudnu vest. Pogotovo ovi novosadski. Pre neki dan jedan posetilac je prebijen u Dinavskom parku, preko Dunava, a oni nakarikali da je to bilo u kampu. Jedan dijabetičar je pošao na tvrdjavu i nisu ga pustili sa špricevima. Mislim: sve ekipe hitne pomoći su opremljene špricevima i dijabetisom, ali je u dnevniku osvanulo da je tom momku uskraćena neophodna nega.

Imamo izuzetno dobru zdravstvenu službu. Eto, danas smo imali jednu operaciju slepog creva. Na sve su spremni.

 

***

Kamp je izuzetna prilika za mlade iz Srbije da upoznaju svoje vršnjake iz celog sveta, da saznaju puno, da se druže, da osete nešto posebno. Pazi, da se uopšte ne ode na tvrđavu - kamp je sjajno mesto. Za samo 25 evra može se boraviti nedelju dana u sjajnom medjunarodnom okruženju, sa svim logističkim potrebama, sa plažom, dve bine na kojima je program, odličnom atmosferom, prilikom da se samostalno organizuje hrana… Nažalost, po podacima za prošlu godinu od 7.000 posetilaca kampa bilo je samo 300 iz Srbije. Prava je šteta što ih mnogo više ne iskoristi ovakvu šansu.

Postoje predrasude da su stranci obesni, da se razbacuju parama, napijaju i rade svašta. To apsolutno nije tačno. Stranci poštuju red - probleme imamo uglavnom sa našima.

Ove godine postojala je ponuda da ako se kupe četiri karte za festival peta je besplatna. Mnogi su se tako organizovali, najviše preko fejsbuka. Ima tu jedan momam koji je šampion. Uspeo je, pored ostalog, da tako dovede petoro njih sa Novog Zelanda!

 

***

Od Exit-a svako želi da zaradi. Opet, predrasuda je da stranci dolaze i razbacuju se parama. Istina je da se na tako velikom festivalu obrne velika suma novca (eto, na primer, iz bankomata se tokom festivala podigne novca u vrednosti od oko 300.000 evra), ali posetioci iz inostranstva su mladi ljudi koji i nemaju oreviše. Čak i Englezi dolaze ne samo na festival nego onda nastave na more, u Grčku ili Hrvatsku, pa moraju da štede ne bi li imali i za tamo.

Imaju i oni predrasude. Najviše oko kvaliteta hrane. Sumnjičavi su da li je moguće održavati potreban kvalitet na ovoj vrućini. Zato se najbolje prodaje ceđeno voće.

Pazi šta se desilo te 2009. godine. Preselimo mi kamp u kasarni, kad preko noći nikne preko restoran. Otkud restoran kad je preko puta groblje? Onda shvatimo da je pogrebno preduzeće otvorilo kafanu samo zbog posetilaca kampa! Pitamo ih kako - a oni kažu: "registrovani smo za ishranu na daćama"! Samo da uzmu pare...

Poseban problem su taksisti. U normalnoj situaciji, taksi od kampa do centra košta oko 160 dinara. Sada neće da voze ispod 500, a ko zna kako prevare strance. Ima tu jedan baja u belom koji ugovara cene. Sav je zajapuren, i očigledno da on insistira da se ne vozi po normalnim tarifama. Ko zna koliko je on dobar od festivala. Probali smo pre par godina da se dogovorimo sa taksistima, dugo pregovarali o načinu kako da izvedemo da svi budu zadovoljni, ali oni su jednostavno par dana pred festival otkazali saradnju i vratili se hajdučiji. Nažalost, to niko ne može da reši na normalan način.

Ove godine smo, upravi i zbog njih, dogovorili sa gradskim saobraćajnim da pojačaju linije koje voze do festivala i kampa. Cena sedmodnevne karte je samo 580 dinara. Prošle godine, prodato je 14.000 karata. Sistem funkcionše, ali ponekad ljudi ne mogu da čekaju autobus i onda kreće taksistička mašinerija.

Organizovan je i prevoz do aerodroma Surčin - za 45 minuta i po 9 evra je sjajna ponuda koju posetioci svakako koriste. Još kad ne bi bilo problema sa beogradskim divljacima taksistima, sve bi bilo savršeno.

Kroz kamp ide vozić koji prevozi posetioce od ulaska sve do kraja. Prvih dana smo naplaćivali sibolične karte, ali smo posle par dana odustali. Zanimljivo je da ga vozi neki čiča koji je izuzetno strpljiv. Ej, bre, na 38 stepeni u hladu on šparta tamo-vamo ceo dan. Nije mu uopšte lako.

Zanimljivo je da u kampu nema suvenira. Niko se nije setio da to ponudi.

 

***

Exit je jedan veliki poslovni potez. Samo tako može da finkcioniše.

Mi imamo tri osnovna poslovna cilja: bezbednost, kvalitet usluge (pre svega smeštaja i osnovnih potreba) i rad volontera. Stranci su posebno zadovoljni higijenom. Prednost u odnosu na druge velike festivalske kampove je što je vreme uglavnom mnogo bolje. Nema kiše ni blata, pa je lakše organizovati se. Ove godine je strašna žega, ali kamp je u šumi i taj problem je mnogo manji nego da su na ledini kao u mnogim drugim kampovima.

Kamp drže izviđači. Prirodno, najviše ih je iz Srbije, sa svih strana, a ima ih iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Svako odradi po barem 7 smena, svaka po 8 sati. Jutro, dan, noć. Većina njih su studenti, nezaposleni. Ovo im dobro dodje da zarade za odmor na moru.

No, postoji nešto više. Biti deo Exit-a je velika stvar mladima u ovom regionu. Ne samo da se pokažu, nego i da nauče mnogo toga.

Tim je stvaran od proverenih ljudi. To je ključ uspeha: vođa ima poverenje u sve ljude koji su deo tima. Bez toga nema uspeha.

Najgore je tri dana pre i prvi dan samog kampa. Tada donosimo odluku za odlukom - sve se dešava minut za minutom. Tada, sve što je "na papiru" treba sprovesti u delo, na terenu. Tada nemamo pravo na grešku. Tu, valjda, dolazi do izražaja naše iskustvo sa mnogobrojnih velikih izviđačkih akcija i prethodnih godina kampa. Prvi odgovor na bilo koje pitanje je "ne može". Ako ponove pitanje, znači da je nešto važno pa onda uzimamo to pitanje u razmatranje. Moramo tako, inače bi pola vremena provodili u odgovorima na  nepotrebne stvari.

A uvek se nešto desi. Eto, pred ovaj kamp glavnom rukovodiocu crkao telefon. Nije to neka frka, kupio novi, ali se desilo da se nađe u situaciji da mora da obavi jednostavnu operaciju i da jednostavno to nije moguće na novom telefonu, sa sasvim drugačijim operativnim sistemom. Još mu usput crkao i motor!

Radimo "na majice". Dešava se da neki podizvođač odugovlači. pogotovo velika javna preduzeća. Njima to nije prioritet i ne moraju da budu toliko zainteresovani. Onda odnesemo par majica glavnim šefovima - i od sutra firma radi kao da im je to najvažniji projekat u istoriji. Čudo je to koliko par majica može da reši problema.

Retko idemo gore na tvrđavu. Umorni smo, radi se puno. Kad se pređemo pa cimnemo tri piva, ne znam gde smo - smlati nas čas posla.

 

@Blogtroter