VRUĆA LETNJA TEMA - ELEKTRONSKE KOMUNIKACIJE

Autor: Rodoljub Šabić

Presretanje elektronskih komunikacija i pristup tzv. „zadržanim podacima" će i ovog leta biti aktuelna tema. Nekako, sticajem okolnosti, nekoliko zadnjih godina, uvek u leto, kad mu (zbog smanjenih mogućnosti da se u kvalitetnoj stručnoj javnoj raspravi otklone dileme i pronađu dobri odgovori na brojna otvorena pitanja) „vreme nije", predlagano je ili pokušavano usvajanje, za ovu delikatnu oblast, itekako važnih propisa.

U leto 2008. RATEL je doneo Pravilnik o tehničkim uslovima za kontrolu Interneta. Nakon „gužve" izazvane reakcijama Poverenika za informacije i Zaštitnika građana kojima se pridružio i dobar deo javnosti taj pravilnik je stavljen van snage.

U leto 2010. „gužvu" je izazvao Predlog zakona o elektronskim komunikacijama. Predlog je podnet na brzinu, bez ikakve javne rasrpave. I na proceduru i na sadržinu reagovali su ponovno Poverenik i Zaštitnik građana, opet podržani od široke javnosti. Zakon je, uz određena pobošljanja, ali i zadržavajući nedostatke na koje je ukazivano ipak usvojen. Zanimljivo je međutim da je predsednik Republike, potpisujući zakon izjavio da zbog "stvaranja baze podataka o elektronskim komunikacijama građana, koja će biti dostupna organima bezbednosti i unutrašnjih poslova bez odluke suda" on "deli zabrinutost sa nezavisnim državnim organima, zaštitnikom građana i poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, sa kojima je o toj temi razgovarao", te da je zbog toga, "posle donošenja ovog zakona, više nego opravdano preispitati i unaprediti odgovarajuće delove našeg pravnog sistema, kako bi se osigurala ravnoteža između prava na bezbednost građana i svih njihovih ostalih prava."

Ovakav ishod upućivao je na zaključak da bi ubuduće, u vezi sa uređivanjem pitanja presretanja elektronskih komunikacija slične letnje „gužve" mogle izostati.

U međuvremenu, na inicijativu zaista izuzetno velikog broja subjekata civilnog društva, Poverenik za informacije i Zaštitnik građana podneli su krajem septembra 2010. Predlog za ocenu ustavnosti ovog zakona i Zakona o VBA i VOA Ustavnom sudu Srbije.

U zakonima koji regulišu rad policije i BIA, nismo mogli identifikovati odredbu suprotnu Ustavu koja bi mogla biti osporena, jer svoju praksa policija i BIA i ne zasnivaju na nekoj izričitoj odredbi, već na tumačenju prema kome listinzi poziva, lokacija korisnika i drugi elementi komunikacije nisu obuhvaćeni pojmom komunikacije, pa time ni zaštićeni odredbom čl. 41. stav. 2. Ustava.

Nažalost, Ustavni sud iako je prošlo skoro godinu dana još nije odlučivao o tom Predlogu. Šteta. Jer evo, u leto 2011. eto Predloga Pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku pordšku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanja podataka o elektronskim komunikacijama koji je aktuelizira i čak dodatno zaoštrava pitanja zbog kojih su Poverenik i Zaštitnik građana podneli Ustavnom sudu Predlog za ocenu ustavnosti.

Osporili smo tada ustavnost pojedinih odredbi tih zakona zbog toga što one predviđaju mogućnost odstupanja od tajnosti sredstava komunikacije ne samo na osnovu sudske odluke, kako to izričito predviđa čl. 41. stav 2. Ustava Republike Srbije nego i bez odluke suda - kada je takva mogućnost propisana zakonom, odnosno na zahtev nadležnog državnog organa.

A Predlogom Pravilnika se ta mogućnost i dodatno proširuje. U tekstu Pravilnika „odluka suda" kao osnov za pristup tzv. „zadržanim podacima" čak ni kao termin ne postoji i isključivo se koristi neprecizan i višeznačan termin „nalog".

Mogućnost da praktično neograničeno, po sopstvenoj proceni koja ne podleže oceni suda, službe bezbednosti pristupaju podacima o tome ko sa kim komunicira, kada, u kom vremenskom periodu, kojom vrstom veze, kao i podacima o tome sa koje lokacije komunicira, predstavlja ozbiljno odstupanje od ustavne garancije nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja. Ustavna garancija se, osim na sadržinu komunikacije, svakako odnosi i na tzv. „zadržane podatke" koji predstavljaju integralni deo komunikacije što je, pored ostalog, potvrđeno presudama Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Glavni problem s Pravilnikom jeste neshvatljiv stav da se ustavna garancija iz čl. 41. ne odnosi na tzv. zadržane podatke, ali ne i jedini. Ima i drugih koji omogućavaju široka proizvoljna tumačenja i unose nesigurnost.

Tipičan primer je to da se Pravilnikom uvodi tajni nadzor lokacije korisnika i to čak sasvim nezavisno od toga da li on uopšte učestvuje u komunikaciji ili ne. Utvrđivanje lokacije korisnika u pojedinim situacijama, naravno, može biti korisno, ne samo zbog istrage ili nacionalne bezbednosti, već i radi zaštite života, kao što je to npr. u slučaju nestanka lica. Ali, ovo nije materija koja može da se uredi ovim pravilnikom, prvenstveno jer nedostaje pravni osnov, a pored toga jer je reč o obradi podataka o ličnosti, koja je materija zakona, a ne podzakonskih akata.
Predlog Pravilnika npr. ne sadrži nikakve odredbe o postojanju neizbrisivog traga o tome ko, kad i na osnovu čega je vršio nadzor ili pristupao podacima što dovodi u pitanje smisao, makar i aposteriorne, kontrole zakonitosti takvog nadzora. A činjenica da su te odredbe postojale u nekadašnjem Pravilniku RATEL-a izaziva ozbiljne dileme.

Ima još popriličan broj sličnih pitanja, da ne nabrajam dalje. Da bi bila apsolvirana na odgovoran način predložio sam Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva da produži rok trajanja javnih konsultacija o ovom aktu, da konsultacije podigne na rang javne rasprave i pozove na učešće u istoj predstavnike akademske zajednice, medija, civilnog društva i elektronskih operatora.

Hoće li? Ili ćemo se i sledećeg leta baviti istom „vrućom" temom?