Pogled na kosovsko pitanje iz Nemačke

aleksanadar

ako mu ne bude teško.

Ево, написаћу, и пре него што чујем интервју.

Око Ђинђића се ствара мит. То је једна врста окретања прошлости, каква се ни Ђинђићу не би, верујем, допала (ако би могао "са оне стране" да нам нешто саопшти). С једне стране, сувише је кратко био на власти, а са друге, превелики су задаци били пред њим. А о ономе што је он могао остварити - можемо само нагађати или претпостављати. А није добро нагађати.

Уз све то, убиство Ђинђића је било ужасан догађај, политичка експлозија, катастрофа. Али, нажалост, то је сада део историје.

freehand

Али, Драго, Ђинђић није далеко одмакао на путу решавања косовског питања. Тако да, ипак, не знамо довољно о његовим замислима и плановима. Све што знамо јесте да је он говорио да је време скупо, да га немамо довољно и да смо већ довољно времена изгубили. Те да, према томе, треба да деламо брзо.

Evo malo za trenutke dokolice... Nije baš prva ruka, jbg, i činjenica da se ekspertima i magovima veruje više nego očima i ušima, ali - koliko da se vidi kakve sve predrasude Veliki Drago mora da razbija!
Čoveče, ovo deluje kao da ga ni sam Đinđić nije lsušao?! Takva neodgovornost...



A rado bih i komentar kolege Aleksandra pročitao, ako mu ne bude teško.

aleksanadar

Ево, чуо сам први део интервјуа - да ти удовољим.

Изненадило ме је да Ђинђићу нису били приоритет Караџић и Младић, у оно време. Баш као ни онима после њега. (Е, видиш, у томе је ствар: требало је одмах прогутати највећу жабу, како Ђинђић рече у некој другој прилици).

Али, ствар је у томе да се лако заборавља како је било - ето, и мени се то дешава. А ето и одговора зашто толико каснимо.

Иначе, кажу да се у то време (када је овај интервју направљен) Младић шетао по Београду како је хтео.

Вероватно си хтео да чујеш нешто друго од мене, на другу тему. Да ли треба да чујем и преостала три дела интервуја?

Иначе, кажу да се у то време (када је овај интервју направљен) Младић шетао по Београду како је хтео.

Naročito da obratiš pažnju na "Kosovo".

Зоран Ђинђић
... нама у Београду дати право да и о својим интересима говоримо на један и одлучан, отворен, али и ефикасан начин. Да не будемо увек на магарећој клупи и кад се прича о националним интересима, онда Америка може да има национални интерес у Ираку, али Србија не може да има национални интерес на Косову. Како? Па зато што није заслужила. Па, заслужили смо. Заслужили смо да се наш национални интерес уважава.

Та Резолуција Савета безбедности је, отприлике, просто, једноставно речено, Србији узела атрибуте суверености на Косову, а то је законодавна, судска и извршна власт и питања безбедности. И - теорија је била, отприлике, ми ћемо то да задржавамо негде, у неком депоу, док се односи не среде...

...и онда ћемо да видимо како да поделимо то између Приштине и Београда. Сигурно не као што је било раније - да је то сад једна провинција у оквиру Србије, али не и у смислу да Косово буде независно.

И сви су пристали на ту Резолуцију. И ми смо пристали. Рекли смо: то је у реду.

Међутим, шта се онда, у међувремену, дешава? Они су отворили тај депо, тај трезор, и почели су те атрибуте да преносе на локалне структуре. И ако ви погледате сада законодавну делатност, она се потпуно суверено обавља у парламенту Приштине. Сви закони се доносе - не закони који су примерени аутономији, него закони који су примерени државности. Погледајте извршну власт. Они имају владу која је потпуно аутономна у односу на Србију. Ако погледате судску, ако погледате безбедност...

Читав тај процес иде у правцу да једног тренутка сви атрибути државности ће бити пренети на локалне албанске структуре, а онда ће међународна заједница да каже: е, сад да видимо како ће Београд и Приштина да сарађују. Створили смо два потпуно независна правна, економска и политичка система, е сад их ви хармонизујте. Ако не можете, ево вам пет година па се договарајте. Десет, педесет. Али сте за то време изван европских интеграција.

Е, тако не може.

Оног тренутка када смо ми схватили да се, на једној страни, прича о одлагању крајњег статуса, до једног тренутка када ће то моћи да се мирно уради... За то време се дижу стандарди, одређени критерију се тамо спроводе на Косову и Метохији, враћају се неки нормални, свакодневни односи итд. А иза паравана се ствара држава.

И онда сам ја, прва фаза, подигао прашину и дигао панику око тога, јер ви у свету не можете ништа да урадите ако не произведете кризу. Ако нема кризе, нико се вама не бави. Ја сам створио кризу. Рекао сам: хоћемо да се тај статус одмах зна. Они кажу: није време. Како није? Па, што онда решавате свакодневно, ако није време? Зашто онда дајете парламенту Косова и Метохије да одлучује о питањима економског система, што је у надлежности централне државе? Зашто преносите на Косовски заштитни корпус надлежности базбедности? Зашто утврђујете граничне прелазе према Албанији, а не питате Београд? Па, добро, као, то... Није добро. То не може да буде добро.

Значи, прва фаза је стварање у светском јавном мнењу расположења да се та тема покрене. Друга фаза је да ми изађемо са неким својим идејама како то питање може да буде решено. И моја, врло једноставна, идеја је - федерализација. Прва фаза, федерализација Косова и Метохије, тиме што ће Срби на Косову и Метохији бити признати као конститутивни народ, који ће имати своје институције у оквиру заједничких институција.

А ми би онда, као Србија, пустили време Косову да профункционише, ако може.

Ако не може, идемо даље. Ако Албанци не желе да Србе третирају као равноправне, као једну националну заједницу, а не националну мањину, онда да видимо шта...

Морамо врло отворено... Као кад имате гангрену, као кад имате болест. Врло отворено да говоримо о томе. Свет није расположен за то. Ја сам веома задовољан што сам видео да су у Србији људи много расположенији него што сам ја очекивао. То јесте једна контроверзна, врућа тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контроверзне теме. Не да подилазе јавном мнењу, него да указују на проблеме. Да кажу: ту имамо проблем. Дефицит спољнотрговински, то нам је проблем. Не можемо да се понашамо као да ништа није спорно, јер ћемо за две-три године да уђемо у велику дубиозу. Косово нам је проблем. Не можемо да затварамо очи пред реалношћу. И тако даље.

Међутим, следи друго, важније питање - шта је наш национални интерес?

Неко би, рецимо, рекао да је то: Косово. Опет - шта то значи? Да ли то значи: Косово је део Србије, и на њему треба спроводити законе Србије, на њему треба да буду српска војска, полиција... и тако редом. Међутим, није довољно то мислити и говорити, него ваља спровести у дело, је ли тако? А ако је то тако, онда нам нема друге него да се наоружамо и кренемо пут југа! (Међутим, изгледа да нема таквих који на то помишљају. Скоро да нема.)

Не рекох ли ја да је управо та фамозна Резолуција била тај папир који је омогућио да се граде институције тзв. независне државе Косово? Ево, драго ми је да је и Ђинђић то исто констатовао.

(Узгред, да приметим. Када се Коштуница и ДСС позивају на Резолуцију 1244, они мисле на онај део где стоји: "потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије". Међутим, у наставку реченице стоји: "потврђујући захтев из претходних резолуција за значајном аутономијом и знатном самоуправом за Косово", а касније стоји: "Промовисање успостављања значајне аутономије и самоуправе на Косову, до коначног решења, уз потпуно узимање у обзир Додатка 2 и договора из Рамбујеа (С/1999/648)." Ето, то стоји у тој фамозној Резолуцији, која наводно гарантује Србији право на Косово.

Дакле, сама Резолуција је донекле контроверзна. Очигледно, на терену су се спроводиле само оне одредбе које су ишле у корист албанске, а на штету српске стране.)

Ђиниђић мање-више добро описије шта се дешавало. Али, има један елемент који прећуткује. НАТО бомбардовање, а затим Резолуција СБ и оно што је прати (повлачење војске и институција Србије са Косова) - догодили су се са намером да буде створена независна држава Косово.

povratku vojske i policije potpuno legalno (u skladu sa 1244)

a da ne govorimo o nekoj vecoj akciji poput oluje (za koju niko nece reci da je bila nelegalna, zar ne?).

ni u sporazumima u rambujeu ne pise nista slicno na temu kosovske nezavisnosti. ili ces mi naci suprotni citat?

procitaj donji citat

dok to ne bude bilo moguce, dotle ostaje da se insistira na punom suverenitetu nad kosovom, povratku vojske i policije potpuno legalno (u skladu sa 1244), a da ne govorimo o nekoj vecoj akciji poput oluje (za koju niko nece reci da je bila nelegalna, zar ne?).

to bi naravno ukljucilo i puno ukljucivanje albanskog naroda u politicki zivot srbije.

ako to nije moguce, onda je vec naravno stvar trgovine sa onim sto jeste moguce.

Ovo je suština.

države se stiču i stvaraju vekovima i u moru krvi.

I niko na svetu se svoje teritorije nikad nije odrekao bez noža pod grlom.

Ok, nemamo izbora, to je put kojim moramo - ali 10 mld $ + SEver, + autonbomija za enklave + eksteritorijalnost za manastire.

Прочитао сам - не знам чији је. Али, Ђинђић је много боље објаснио значење Резолуције.

Видим да аутор цитата више пута понавља ово "привремено", а ти то подвлачиш. Међутим, мислим да НАТО-пакт неће ускоро напустити Косово, што ће знатно релатизовати ово "привремено".

djindjic je mnogo bolje objasnio rezoluciju od sudija msp.

Јесте, тачно тако.

Е, баш лепо што си тако весео.

А кажи ми - ко је писао ту Резолуцију? Руси? Кинези?

Кажи ми и ово: ако по Резолуцији Косово не може бити независно, како је онда оно - независно. А јесте независно.

veruj mi cinim ti uslugu.