Farbaj me nežno

  Kada stigne opšte obožavano godišnje doba, od milja zvano leto, i svojim pregrejanim prstima stisne ubogog ljudskog stvora cedeći ga kao sunđer, zajedno sa njim dolazi i vreme kazne božije. Nije bitno kog boga i da li u njega verujete ili ne, jer su sigurno iz svih božijih manifesta i statuta izbrisane reči najveće kazne koju su bogovi smislili za čovekove nestašluke. »I krečićete bar svake druge godine!«, zapovedio je jedan od bogova izbacujući Adama i Evu iz  okrečenog raja. Adam je otišao da kupi jarca, a Eva je počela da pokriva stvari najlonima i lepi zaštitne trake po drveću. Tako se sve do dana današnjeg krečenjem muči i zlopati siroti Homo sapiens, pokušavajući da za sobom ostavi što manje nereda i što više živaca.

   Kako svima, tako i nama je krečenje jedno od prokletstava koje se izbeći ne može, ali se može odlagati u očajničkoj nadi da ćemo jedno jutro otvoriti oči i umesto grebova, sitnih flečica i ostalih vizuelnih uspomena koje ostavljamo po zidovima, ugledati iste kako se sijaju devičanskom belinom netaknutih alpskih vrhova. Al uzalud behu sve nade naše, uzalud se nadasmo...i džabe pesma i pevanje. Mada, odlaganje i žmirenje na jedno i po oko nam je odlično išlo. Zidove smo ignorisali do te mere da smo skoro dosegli fakirsku fazu u kojoj bi mogli kroz njih da prolazimo, da se nije ničim izazvana javila Princeza i iznela svoje ekscentrične molerske želje. Lako je njoj, na moru je bila, ujutru spava sve dok bešika Ikara Varvarina ne dosegne dimenzije cepelina, noću baza naokolo...i od silne muke životne još joj je na pamet palo krečenje. U to ime je svog oca, koliko odmah, saterala u radnje stručnog karaktera, odakle su se vratili šlepera punog neophodimih za krečenje stvari. Usput je mlada dama naučila napamet reklamu za čarobno lako neflekajuće i pre svega u treptaju oka brzo krečenje magičnim špricajućim aparatom, koji do sada ropski posao malanja pretvara u čistu dekadenciju i životni san. Da ne bi predugo čekala da joj stigne pomenuti aparat užasno povoljne cene, Princeza je još jedared upregla oca i sa njim otišla u jednu od radnji koje se bave direktnom prodajom čarobnih vangli i magičnih preparata za olakšavanje života i novčanika. Odatle su se doneli čarobnu spravu kojom se za zanemarljiv broj minuta okreče kako vaša soba, tako i ostatak stana, ceo sprat i obližnja kongresna dvorana. Pošto se snabdela visoko stručnim molerskim aparaturama i pomoćnim momentima, Princeza je stigla i do osnovnog sredstva – boje. Fizički, mentalno i finansijski isceđeni Žmu je još jedared čučnuo na plavooko treptanje njegove mezimice i odvukao se u jednu od gigamegahipopipo radnji za sve one imaju više od dve leve ruke za brigu o kući i okućnici. Odatle je uskoro domileo vukući dve kante, jer je Princeza u međuvremenu odlučila i soba njene braće treba da bude prijatno iznenađena krečenjem,  u plavo, al' tek u drugom činu...

  Treba li uopšte da pominjem da je Princeza odbila krečenje u belo. Zato što je to tako prozaično, bezveze, nemaštovito, fuj i nepadajojnapamet. U to ime je Princeza napravila neočekivani izbor i izabrala – roze. Mal' nisam od šoka pala u kantu iz koje se bestidno rozila farba koju su joj, po njenim uputstvima iz devojačkih snova, izmešala stručna krečerska lica. Naravno da nismo smeli ni da pisnemo. Tako srećno je gledala u šokantni sadržaj kante da nam je svima bilo jasno da je jedina prihvatljiva reakcija oduševljenje praćeno usklicima: »Bravo! Predivno! Čarobno!«.

  Narednih nekoliko dana se Princeza kotrljala po kauču, hipnotisala televizor, pokušavala da se upiše u Ginisovu knjigu rekorda kao prva osoba koja je bez prekida sa drugaricom pričala 59 sati 47 minuta i 975 sekundi. Ja sam za to vreme ponavljala mantru da mi ne pada na pamet da išta i ikoga farbam, da je meni čika doktor zabranio krečenje kao ekstremni sport i da neću ni prstom da mrdnem u cirkusu za koji neću ni kartu. A, onda je stigao vikend, vreme koje su mnogi od bogova iz prve rečenice proglasili neradnim danima. Princeza se probudila kao da je prethodnu noć spavala u trafo stanici. Iz hodnika su dopirali zvuci uvoda u propas' sveta. Početak kataklizme je potvrdilo i sastravljeno povlačenje Ikara Varvarina iz zone u kojoj obitava sa njegovom vlasnicom. Za dodatnu dramatizaciju se pobrinuo Žmu koji se, krenuvši autoritativno da zavede red, strmeknuo u kartonsku kutiju punu plastičnog nakita, šminke i stonih lampi. Bilo je očito da je Princeza pristupila pripremnim radnjama za krečenje. Uostalom, bilo je i krajnje vreme, jer je farba na balkonu već počela da rozi u živi organizam. Oko plave su već letele konfuzovane vinske muve u uzaludnim pokušajima da baš tu prebace reproduktivnu normu. Na čudesnom aparatu za minimalnominutažno krečenje je mačka Marica svila gnezdo i počela da leže prva jaja.

   Nakon što je polurasturila svoju sobu, iskoristivši Prestolonaslednika za visinske radove lepljenja selotejpa po plafonu, Princeza se bacila na čitanje drugog dela Biblije, koji je dobila uz magični molerski aparat, pod naslovom »Čovek i krečenje – Uputstvo za upotrebu«. Posle sedmog sata čitanja, Princeza je postala svesna sebe, ali konačno i činjenice da se na krečenje odlučujemo samo pod pritiskom više sile, a nikako ne iz zabave ili razonode radi. Doduše, prekasno...njena soba i sektor stana u kome je locirana je već izgledao kao je kroz njega protutnjala kaznena prethodnica Džingis Kana. Braća su emigrirala, mačke se posakrivale, samo je verni Ikar Varvarin, uz glupav zaljubljeni pogled kakav samo psi mogu da imaju, štrikao za svojom gazdaricom, spreman da je prati i u dobru i u krečenju. Sve dok se naša mezimica nije preobukla u dronje iz linije leto-leto 2011 Izbacila me poplava, pokrila lice maskom koja joj je omogućavala da bez problema diše na uši i uključila magičnu krečilicu u struju. Tada je Ikar Varvarin odstranjen sa licinog mesta, a Princeza ostavljena da u stvaralačkom zanosu brunda po sobi. Prilazili nismo, ja sam i tako rekla da mene u tom projektu biti neće, a Žmu jer ga je 'vatala sveta strava od zvukova koji dopirali iz ćerkine sobe, ali smo imali već dovoljno problema i bez toga. Probiti se do kuhinje je bilo ravno mukama ekspedicije kroz amazonska šumska prostranstva, puna gladnih i još gladnijih stvorova. Samo što su ovde na nas vrebale mišolovke svih stvari sa kojima je Princeza živela u sobi, smatrajući ih neophodnim za svoj opstanak. Od svezaka iz prvog razreda, praistorijskih ogrlica od školjki pravljenih u morskim aranžmanima njenog vrlo ranog angažmana u obdaništu, preko šminke dovoljne za dobrostojeće pozorište, patika za irski ples, neshvatljivog broja ogledala, knjiga, crteža, plakata,psećih glodalica i slatkiša, sve do gomila plišanih igračaka iz kojih su nas gledale grinje veličine barskih kornjača. Između silnih zareza u prethodnoj rečenici bilo je još toliko toga da bi se o tome dao napisati roman trilogija, čiji srećan kraj ne bi bio baš izvesan. Možda čak i umesto kraja ipak trebalo staviti tri tačke, ovako...

   Upravo posle tri takve grafičke pege koje govore o trajanju čiji kraj nije vidljiv i zbog kojih bi moglo da izgleda kao da je ova priča dobila male boginje, Princeza je ipak nekako završila svoj umetnički projekat. Šleperom je na đubre odvezen krš i lom sa kojim je ranije živela u sobnoj simbiozi. Grinje su odlučile da potraže novog domaćina. Na prozoru su prodisale čipkane zavese. Pasterov institut nije mogao da ravnopravno stane licem u lice sa čistoćom Princezine sobe.

   A da je roze...roze je. Silno roze. Toliko da svi iz njoj izgledamo kao zarumenjeni likovi iz ljubavnih romana koje je upravo strefila strelica maloletnog, debelog Amorčića. Mali Sin svaki put izašavši iz sestrine sobe ponavlja: »Kako je roze!«, a oči mu se od repriziranog inenađenja šire kao plitki plehani tanjiri. Jedini kome je sasvim svejedno je Ikar Varvarin. Što samo potvrđuje da su psi daltonisti. Inače bi primetio da se upisao u kolateralne štete Princezine molerske akcije. Rep mu je već danima roze-roze.