ZABRANA ili BANOVANJE

“Duško Dugouško je prvi put rekao “Šefe koji ti je vrag” u crtanom filmu Divlji zec iz 1940.”

“Banovanje je restrikcija za jednog korisnika da ponovo uđe na taj kanal. Banovanje je veoma jednostavno za shvatiti i glavna tema ovog dokumenta će biti baš to.”

Luis Kerol dobro je znao da je moral skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i šta je dobro a šta zlo. Luis Kerol odlično je znao da su osnovne vrednosti morala: dobro, ispravno i pravedno. Luis Kerol takođe je znao da je moral relativan jer nije, niti će ikada biti, isti u svim grupama i istorijskim periodima. Luis Kerol znao je mnogo o moralnim vrednostima, pa nas je na poseban način, kroz avanture devojčice Alise, koja je radoznala, nestašna ali pametna i trezvena - upoznavao sa pomerenom logikom sveta u koji je upala.

Ali Luis Kerol nije davao pouke na uobičajeno nametnut način. Nije se igrao moralom time što mu se podsmevao - igrao se nama! Ko ga je čitao, mogao je da nauči da isključivo od nas samih zavisi da li ćemo preko potrebna “pravila igre” prihvatiti kao ograničenja; na koji ćemo ih način poštovati i sa kim; ili ćemo pronaći neke nove puteve (opet bitno sa kim) na kojima naš život može da se pretvori u veličanstvenu igru. Luis Kerol pod tim, svakako, nije podrazumevao nemoralnu igru.

Luis Kerol dobro je znao da veličina nije bitna, te da je to stvar mode i predrasude, pa čak i ograničenja, kojima se najčešće bave malograđani. Te da je nekada dobro da budemo mali, a nekada veliki, da je to dobro za našu percepciju u svetu koji je sve više i više promenljiv. Luis Kerol bio je pametan pisac. On je predstavio izazove koji život čine zanimljivijim, ako umemo da se smanjimo ili povećamo. Ili da trčimo dovoljno brzo. Ili duplo brže, čak i ako se ništa ne promeni.

Jer, Luis Kerol znao je da se menjamo mi. To je i hteo. Inače ne bi trošio reči na nas, dosadne, čitaoce. Luis Kerol time je stavio moral na još veći pijedestal od onoga šta su nas učili: na nama je mnogo veća odgovornost. Jer na stvaranje ličnog digniteta, dakle dostojanstva, ugleda, uzvišenosti, vrednosti, časnosti, posebnosti - utiču mnogi faktori oko nas, ali očuvanje istih isključivo zavisi od nas samih.

E, dosta o Luisu Kerolu.

Dakle, negde baš u ovo vreme 2006. postala sam bloger b92. Da se našalim malo na svoj poslednji post – imala sam utisak da bi ovo moglo biti “mesto od istorijskog značaja”, pa sam od početka prolazila mnoge dečije bolesti, zajedno sa nekolicinom izuzetnih ljudi koje sam ovde upoznala. Uz sve šta se na blogu događalo, moram reći da ta nekolicina nije mala. Menjala se, prolazili su razni, neki se i vraćali, poneko je odustajao, periodično ili peeeeriodično.

Za ovih pet godina nikada nisam bila banovana. Takođe, nikada nikoga nisam banovala. I shodno tome, nikada nisam od moderatora tražila da neko bude banovan. Čak nisam brisala ni komentare. Bilo je i uvreda, veoma retko, ali ja ne nalazim da kaznom ljudi postaju bolji. Ne dozvoljavam samo puko vređanje neprisutnih lica u svojoj kući. Mene može da vređa ko hoće. I da banuje kad god poželi.

Međutim, nedavno je po prvi put jedna osoba banovana zbog ničim izazvanog agresivnog ponašanja prema meni. Ja, dakako, nisam odmah znala da je banovana. Nisam čak ni pročitala tu poslednju poruku, meni upućenu, koju je moderator odmah obrisao i potom odredio ban na 7 dana. Potom sam obaveštena o tom događaju, uz informaciju da bi osoba bila banovana trajno, da nije tako dugo na blogu, zbog nerazumenog nasrtanja, upornih uvreda i, rečju, nedoličnog trabunjanja. Nije mi bilo drago zbog tog bana.

Ne tako davno, ali ne i u vezi sa pomenutim događajem, dobila sam od jednog komentatora priznanje na PP, da ima čak četiri nika (napisao je i koji su), te da ja u stvari komuniciram sa jednim čovekom, misleći da su to četiri različite osobe. Prilično glup osećaj. Takvih je, zna se, mnogo od kada je bloga i interneta. Koliko sam mogla da saznam, u međuvremenu mu je ostao samo jedan nik. Ali šta to vredi kada svako može otvarati nove i nove... ? 

Ja držim do toga da je biti dobar posledica vrline a ne kazne ili straha od iste. Tako su me nekako vaspitali. Da li se banovanjem nešto postiže (na internetu kao i u realnom životu)? Šta znači ban na 7 dana i da li su ljudi bolji posle toga? Da li je bolji onaj koji banuje ili onaj koji je banovan? Ili, da li su ljudi bolji, ako se o njima ne zna nešto loše, ako su neuhvaćeni u lošem delu, ili su isti? Da li je važno da ne budu uhvaćeni pod svojim imenom? Manje su loši pod tuđim? Ili, da li su ljudi bolji ako stvaraju lažnu sliku o sebi, pod svojim imenom? Ili su jednako… isti?

Da li ikada kažemo: “Ne dopadam se sebi, ovakav.” Pa porastemo i krenemo nekim drugim, možda baš uzbudljivijim putem. Ili se smanjimo pa se promigoljimo negde na tren, budemo tako mali i nevidljivi da možemo proći kroz kišne kapi i – šta onda? Šta onda mislimo? Da smo jednako loši ili da smo Superheroji?