O decentralizaciji, mesnim zajednicama i drugim pojavama

Moja prva i jedina črnomeljska zima u vojsci bila je oštra. To je valjda zbog geografskog položaja Bele krajine, postojbine srpske nacionalne manjine u Socijalističkoj Republici Sloveniji. Neka je vetrometina, tako da stalno prži užasno hladan vazduh koji je bez pardona prolazio kroz moj šinjel, žaket, džemper s V izrezom, košulju, majicu, pantalone, dugačke gaće, rukavice, kapu i podkapu, tog decembarskog jutra oko pola 7 na čistini ispred kasarne i pored njenog zida kraj koga sam pokušavao da nađem zavetrinu, tu odmah ispod termometra koji je ponosno pokazivao minus 27 stepeni C.

Toliko je bilo hladno da su nam dozvolili da radimo fiskulturu umesto goli do pola, u džemperima. To mi nije bilo teško. Mogao sam da trčim kao konj, što je posledica moje urođene sklonosti ka sportovima u kojima do izražaja dolazi brzina, telesna snaga, okretnost i precizan šut.

Posle jutarnje fiskulture na mokru sam majicu, košulju i džemper s V izrezom, obukao vojničku jaketu i šinjel koji je u mom slučaju imao zavidnu, mada ne naročito korisnu dužinu, preko koga, na posletku, ide kaiš sa oprtačima i fišeklije.

Potom je jedna omanja delegacija nas vojnika čete za dekontaminaciju odeće i obuće poslata u magacin. Iz njega smo doneli nekoliko sanduka municije namenjenih gađanju koje je tog dana trebalo da se održi na nekom od okolnih proplanaka pokrivenih zaleđenim snegom.

Kada smo sanduke spustili gde nam je zapoveđeno neki su primetili isto što i ja – da ne mogu da saviju ruke. Zgusnula se zglobna tekućina u laktovima i to po istom principu po kome se od zime zgusnula i nafta u kamionima kojima je trebalo da odemo na gađanje, pa je cela stvar odložena do daljnjeg.

Toga dana, pošto se on iznenada ukazao neradnim, moje tumaranje kasarnom u potrazi za naloženom peći prekinula je zapovest da se javim svom pretpostavljenom poručniku.

To je bio čovek koji se jednom prilikom ljutnuo što smo mu vojnik Šokac i ja, prilikom svog dežustva očistili čizme koje smo prljave zatekli u njegovoj kancelariji. Nama se učinilo prirodnim da u okviru pospremanja prostorije uklonimo blato i sa ostavljenih čizama. Šokcu sam objasnio da kritika ne treba da ga brine jer je poručnikova reakcija nešto što se u literaturi pojavljuje pod odrednicom «lažna skromnost» i da će naš starešina u dubini duše visoko ceniti ako mu čizme uvek očistimo, pa mu je Šokac sledeći put imalinom namazao i đonove.

Javim se ja kod poručnika. Čekam šta će se desiti zagledan u njegove ganc čiste čizme. On mi kaže da zna da sam tražio da odem na par dana kući. Bila je istina, to jesam tražio. Istina je bila i da je prošlo puno vremena pa sam tu mogućnost smetnuo s uma. Kaže poručnik onda da zna za razlog koji sam naveo za to kratko odsustvo, da zna da imam samohranu majku i da treba da je obiđem pred zimu. Klimao sam glavom. To za obilazak samohrane majke bila je istina, mada, evo sad moram da priznam, moja želja da odem kući nije imala veze s njom.  A šta je bio pravi razlog – više nisam siguran. Da li sam želeo nekog da vidim? Da se osetim slobodnim na kratko? Ko će ga znati, realnu potrebu nisam imao, ali želju da kući odem jesam.

Međutim, nastavio je poručnik, kao što je i meni samom poznato, traženo kratko odsustvo nisam dobio ja, već Atanacković iz Leskovca i još jedan. To mi je zaista bilo poznato pa sam klimao glavom, i dalje, sa razumevanjem.

«Ali se sada sreća osmehnula i tebi Krstiću!», kazao je poručnik, «Jedan je vojnik iz naše čete oslobođen daljeg služenja vojnog roka iz razloga medicinske prirode, a ti si određen da ga eskortuješ kući.»

«Zašto je oslobođen?» pitao sam zabrinuto.

Poručnik me je par sekundi skenirao svojim pronicljivim pogledom: «Zato što je pokazivao znake duševnog poremećaja.» Tu je napravio pauzu. «I zato što je, hm, imao hm, sklonost ka muškima.»

Pomenuti vojnik je spavao dva kreveta od mene i nisam kod njega nikada primetio znake duševnog poremećaja više izražene nego kod sebe. Za sklonost ka muškima takođe nisam znao, ali mi je bilo glupo da se dalje raspitujem.

Tako sam ja već sutra izjutra krenuo da deklarisanog duševno poremećenog otpratim do kuće, u jedno selo u okolini Kruševca. Sa kapije sam vraćen jer sam na put krenuo u čizmama, a pravilo je da vojnik iz kasarne izlazi sa očiščenim cipelama, bez obzira što je sneg napadao 2 metra.

«Boli te kurac, ideš kući!» rekao sam mu kad smo se smestili u voz do Zagreba.

«Aha!» rekao je on.

Posmatrao sam ga i razmišljao. Do Beograda cela noć. Do Kruševca i njegovog sela po ovom snegu bar još pola dana...pa isto toliko nazad! A ja imam 3 dana odsustva! Pa gde je tu odsustvo?! Da odem ja s njim do Beograda i pustim ga samog kući, a kažem da sam ga otpratio do kraja? Ne mogu, jer moram njegovu uniformu da vratim u kasarnu. Razmišljao sam grčevito. Moj saputnik nije bio krupan čovek, pa napravim plan koji će mi uštedeti čitav jedan dan.

Kad smo stigli u Zagreb, ostavim vojnika u staničnom bifeu i odem do Svačićevog trga, tu odmah blizu štajge, gde je stanovao Hrvoje Horvatić filmski reditelj, moj prijatelj i čovek normalnog, znači nevelikog telesnog gabarita. Dočeka me Hrvojeva majka i obavesti da on nije doma. Ja se predstavim, opišem u kakvoj sam situaciji i dodam da mi treba jedna civilna preobuka za mog druga vojnika koju bih vratio potom. Gospođa Horvatić kaže da nema problema i ubrzo mi upakuje odeću. Ja se zadovoljan vratim na kolodvor.

U kupeu se moj proteže presvuče u Hrvojeve stvari. Bile su mu pasent. Naročito mu se dopadne Hrvojeva jakna od meke braon kože. Sve njegove vojničke stvari naguram u jednu torbu koju ću da vratim sa sobom. Neko vreme nakon toga iskazivao je oduševljenje što ide kući. Potom je padao u depresiju. Pitao me je kakav će mu život biti sada kad svet čuje da je oslobođen vojske! Pitao me je kako će da se oženi! Pokušavao sam da mu dam neki mogući odgovor. Predlagao sam mu da kaže da je izbačen iz vojske zbog nasilničkog ponašanja. Posmatrao sam tog sitnog i očajnog mladića shvatajući nerealnost svog predloga. Onda sam dremao. On je ulazio u dijalog sa ostalim putnicima u kupeu, prepirao se sa njima, često izlazio u hodnik i glasno negodovao. S vremena na vreme izlazio sam za njim da proverim da se nije bacio iz voza i da konstatujem da je sneg kroz koji se brzi voz Zagreb – Beograd probijao sve veći i veći.

U Beogradu se mi lepo rukujemo i rastanemo. On mi obeća da će mi se javiti telefonom čim stigne kući. Nema telefon ali će se javiti već nekako. Ja odjurim samohranoj majci.

Taj jedan dan koliko mi je ostalo od odsustva potrošim najpre u isčekivanju poziva koji bi me oslobodio brige da se čovek koga sam dobio na revers zaista pojavio na vratima svoje kuće posle čega bih ja bio neko ko je ispunio naređenje, ili se negde usput samoubio zbog čega mi sleduje preki vojni sud i dugogodišnje robijanje u nekom kazamatu. Ovaj se naravno nije javljao. Onda sam ja nekako uspeo da nađem telefon kancelarije seoske mesne zajednice (koje će ako ima boga ponovo dobiti svoje značajno mestu u budućoj decentralizaciji vlasti), pa mi službenik MZ ode, proveri i javi da je vojnik taj i taj ipak živ i zdrav stigao kući. (Kad smo već kod decentralizacije vlasti koja treba da kapilarnim putem bude rasčlanjena na sitna crevca do nivoa MZ, neka mi bude dozvoljeno - ja se lično zalažem da se tu ne stane – već da se ide na davanje većih ovlašćenja kućnim savetima pa i domaćinstvima, svakom pojedinačno, jer je to jedini način da narod, ma gde bio lociran, zaista uzme vlast u svoje ruke.)

Ostatak svog odsustva proveo sam u srdačnom razgovoru punom topline sa svojom majkom, cirka 30 minuta, i potom u hladnom i konfuznom razgovoru sa svojom tadašnjom devojkom u trajanju od 1h i 30 min, posle koga sam se u stanju priličnog duševnog poremećaja oteturao do stanice i ukrcao u voz za nazad.

U Zagreb sam stigao sa zakašnjenjem od 3 sata uzrokovanim snežnim nanosima. Voz za Črnomelj je davno već otišao. Ušao sam su onaj za Karlovac. Kad sam tamo stigao bila je noć. Pitao sam nekog vojnika na stanici gde je kasarna i otpešačio do nje. Tu sam se javio dežurnom starijem vodniku prve klase, rekao da sam zakasnio na voz zbog nepovoljnih meteoroloških uslova, i da sam samim tim zakasnio u svoju kasarnu. Pitao sam da li mogu tu da prespavam i da li bi on bio tako ljubazan da javi u Črnomelj da se vojnik Krstić javio u karlovačku kasarnu. Stariji vodnik je bio ljubazan i ispunio mi obe molbe. Prespavao sam u veoma toploj prostoriji specifičnog dekakentnog mirisa koji odlikuje sve vojne ustanove. Rano izjutra dežurni vojnik me je probudio da stignem na voz za Črnomelj.

U njemu sretnem Ištvana zvanog Bracika iz Odžaka, desetara iz mog bataljona, i zajedno sa njim se dovezem na odredište. Svratimo i u pekaru na burek. Pričali smo orkestru tamburica koga je on bio član i mogućnostima koje tamburica kao takva ima u svetu džeza.

Kada sam stigao u kasarnu izgledalo mi je kao da sam se vratio kući.