Izuzetnost (III) - engleski jezik, za sada

                                                                                        Never make fun of someone who speaks broken English. It means they know another language

U prethodna dva dela ove serijice o izuzetnosti pisao sam o ličnostima - o Marini Abramović i Alanu Tjuringu. O Marini sam govorio sa istinskim oduševljenjem pravog fana, jer ona je najveća živa umetnica performansa na svetu, a drago mi je i što potiče sa naših prostora. Što se Tjuringa tiče, on je bio genijalni matematičar/otac kompjuteristike i ratni heroj krajem prve polovine prošlog veka; sve je s njim bilo u redu dok ga nije, kao što sam već govorio, nemilosrdna majka Engleska primorala da se ubije u 42. godini, jer je naknadno otkriveno da pripada onima sa tzv. manjinskom seksualnom orijentacijom, što je u to vreme bilo oštro kažnjivo. Nisam Tjuringov fan (nikad se nisam posebno palio na matematiku i fiziku), ali me je, u jednom momentu, zaintrigirala njegova malerozna sudbina. (Mora da je, jadnik, u poslednjim svojim trenucima, pevušio onu tužnu pesmicu: No one can outrun their destiny).  

S druge strane, ja volim Englesku, mada ponekad sam sebi pomalo ličim na Flobera (Flaubert) iz mlađih dana, kada je jednom zapisao: „Ja sam kao neki čovek koji nađe ružnu ženu, pa se u nju zaljubi"; to me, eto, tera da ovom prilikom pišem o nekim aspektima izuzetnosti - engleskog jezika.

Engleski je, voleli mi to ili ne, po mnogo čemu - izuzetan jezik. Sticajem raznih okolnosti, postao je svetski (međunarodni, globalni) jezik, odnosno lingua franca (opšteprihvaćen jezik za sporazumevanje u jednom dobu). Eksperti tvrde da je taj jezik i dalje u usponu, bez presedana u lingvističkoj istoriji sveta, i ja prvenstveno u tome vidim njegovu - izuzetnost.

Bez obzira što engleski nije najlepši jezik na svetu, a ni najmilozvučniji niti najlakši, svakome ko danas iole drži do sebe, neophodno je (makar i delimično) poznavanje tog jezika, naročito u oblastima trgovine, tehnologije i geopolitike. S tim se slažu i oni koji, s pravom, sa određenom dozom prezira gledaju na današnju "englesku planetarnu konfekciju".  

A kako je bilo u prošlosti?

Postoji anegdota iz XVI veka vezana za imperatora Karla V (1500-1558), jednog od najvećih zapadnoevropskih vladara svih vremena, po kojoj je on izjavio ‘da se Bogu obraća na latinskom, damama na francuskom, muzičarima na italijanskom, vojnicima na španskom, slugama na nemačkom, a svom konju na - engleskom jeziku'. Nju često potežu oni koji žele da ukažu kako je jedan jezik, koji je nekada dugo smatran necivilizovanim (uncultivated), danas polipski zaposeo ceo svet. Čudna vremena su došla!

Reda radi, izneću, ipak, nekoliko kraćih opaski o samom jeziku; kasnije ću se, opet kratko, vratiti Ostlerovoj knjizi i jednoj ideji iz nje koja me je posebno zaintrigirala - kompjuterskom prevođenju.

1. A dok razmišljam o tome kako da nastavim ovo pisanje, setim se (možete li pogoditi koga?) - dr Isidore Sekulić. Da podsetim: posedujući enciklopedijsko znanje iz raznih oblasti (uključujući i matematiku, jer je po vokaciji bila i matematičarka) i govoreći više stranih jezika (francuski, engleski, nemački, ruski, italijanski i norveški, kao i latinski i grčki), ona je jednom prilikom rekla o francuskom i engleskom: „Zna se, u svoj Evropi, pa i dalje, Francuzi pišu najbolje, najbolje u smislu svakoga reda i kvaliteta, najlogičnije, najpovezanije, u najboljem smislu. Od alineje do alineje sve je jasno, logično, i sve, da se poslužimo rečima Mopasana, sve puno nerava (Maupassant: La langue française est claire, logique, nerveuse - Francuski jezik je jasan, logičan, pun nerava)... Engleski jezik, kao i engleski narod, sabijen je u kraj krajička Evrope, poseban je, ostrvski, odsečen, usamljen fonetički, gramatički, stilistički, usamljen po efektima jezičke ekspresije, i počešće i čudan; ali kad dođe do poezije, jezik taj je jedinstveno liričan, moćno ekspresivan sa dva svoja korena: latinskim i saksonskim. Engleski jezik ima osobenu rečeničku i kolokvijalnu strukturu, osobene gramatičke kategorije (trgnete se: u tom gramatički tobože prostom jeziku ima šest infinitiva), osobitu sonornost, upravo sonornosti, jer engleski vokal, to je čitava hromatična skala". Slažem se sa Isidorom.

A Španac Salvador de Madariaga, koji je pisao na engleskom i francuskom podjednako kao i na svom maternjem jeziku, u studiji „Englezi, Francuzi i Španci" (Englishmen, Frenchmen, Spaniards: An Essay in Comparative Psychology), tvrdi da je jezik - ključ kojim se otključava kultura jednog naroda; tako on smatra da su engleski „fair play", francuski „le droit" i španski „el honor" ključevi za te tri kulture. (Valjda znajući za to, i moj drugar Dušan, kada se vraćamo kući sa posla pa svratimo u tavernu na piće - a on obožava francuska vina - ume da mi kaže, na engleskom: „The way we speak and write shapes the way we think". A onda, valjda radi ravnoteže, odmah citira Svetislava Basaru: "Jezik je taj koji određuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske domete". Ne znam kada je Basara to izjavio, ali se i sa njim, Dušanom, složim, pa se kucnemo: À ta santé!). Dalje, Madariaga ukazuje da je engleski jezik - jezik „čoveka od akcije", te posebno ističe njegovu prednost što je pretežno jednosložan (a to je mene veoma zanimalo, priznajem, jer ne volim dugačke reči). „Čovek od akcije", piše Madariaga, „živi u sadašnjosti, a sadašnjost je trenutak u kojem nema prostora za više od jednog sloga... U engleskom reč 'room' je jednosložna, a reči s više od jednog sloga zovu se ponekad 'rečničke reči', tj. reči za intelektualce, za knjiške ljude, za osobenjake, skoro za sve one koji - nisu Englezi". (Naravno, u engleskom ima i dugačkih reči, pa ću, kurioziteta radi, pomenuti da se za jednu od najdužih smatra: ANTI­DIS­ESTABLISH­MENT­ARIAN­ISM = the belief which opposes removing the tie between church and state).

Zanimljivo je i ukazivanje lingvista da neke engleske kratke reči, posebno glagoli, same po sebi umnogome slikovito objašnjavaju svoje značenje, i to bolje nego što je slučaj u nekim drugim jezicima, kao što su: SPLASH (pljusnuti), SMASH (smrviti), OOZ (curiti), SQUEAK (ciktati), SLUSH (šljapiti), COO (gugutati), GLIDE (kliziti), HUM (gunđati), BUZZ (zujati), HOWL (zavijati), WHIRL (vrteti se) itd. Zar jednosložna reč SWEET (sladak) nije lepa, kao i KISS (poljubac)? A pitam se ko bi mogao predložiti, bolje od Engleza, bezuslovniju prepreku od - STOP.

Međutim, imajući u vidu ono što Isidora gore pomenu - da je engleski počešće i čudan, ne mogu zaobići činjenicu koju svi znamo - da izgovor nije previše u saglasnosti sa pisanjem, što mnogima (uključujući tu i same Engleze) predstavlja priličnu teškoću. Stručnjaci bi rekli da je ortografija istorijska a ne fonološka, pa se otuda izgovor i pisanje značajno razlikuju. Primera radi, pomenuću famoznu grupu slova OUGH, koja se može izgovoriti, believe it or not, na vrlo mnogo načina; ja znam za šest primera u kojima se ta čudna skupina slova svaki put drukčije izgovara (thought, enough, through, though, cough, bough), dok neki čiji je duh sitničaviji od mog tvrde da čak ima takvih petnaestak načina. Čemu? A sigurno je da mnogi od vas znaju za onu šaljivu pitalicu: ako se 'gh' izgovara kao 'f' u reči "cough", ‘o' kao ‘i' u reči "women",  a ‘ti' kao ‘š' u reči "motion", moglo bi se shvatiti da reč "Ghoti," treba izgovoriti - "fish"!

Na kraju, da pomenem još i Henrija Milera, onog 'bezobraznog' američkog pisca;  povremeno ga čitam, a nikako da stignem da pročitam sva njegova dela. U „Jarčevoj obratnici" (Henry Miller: Tropic of Cancer) on na jednom mestu konstatuje: „Noću sam pokušavao čitati Danteov ‘Inferno', ali na engleskom, a engleski nije jezik za katoličko delo". Hm. Naravno da engleski NIJE pogodan za katoličko delo, a ja bih mogao dodati da nije ni za - pravoslavno. Pogledajte, recimo, engleski prevod „Braće Karamazova" (Братья Карамазовы), pa ćete sami brzo uvideti kako su mnogi opisi ruskih ljudi i naravi prilično neadekvatni i nekako - trapavi (Moj drugar Dušan, u blaženom stanju od francuskog vina, rekao bi: The translation is terrible and the Russian soul is beyond it). A o engleskom prevodu „Gorskog vijenca" da i ne govorim! S druge strane, moglo bi se reći i obrnuto - da je jedno delo kao što je „Fineganovo bdenje" (Finnegans Wake) moglo biti napisano samo na - engleskom, a da se pritom još pretenduje da je u pitanju svojevrsno remek-delo; na drugim jezicima to delo bi, čini se, izgledalo kao obična besmislica (utter nonsense), pa ga zato, koliko ja znam, skoro niko i ne prevodi.

2. A sada se vraćam lingvisti Ostleru (kažu da govori/poznaje 26 jezika i da je doktorirao, na sanskritu, na američkom MIT, pod mentorstvom čuvenog Noama Čomskog), koji ukazuje na neminovan kraj engleske dominacije. Izgleda da se i jezici, slično carstvima, podižu i padaju, tako da engleski neće biti izuzetak (ima onih koji kažu da će tome doprineti neminovno slabljenje angloameričke hegemonije, do kojeg će kad-tad doći). S tim u vezi, Ostler navodi da je tačno da se i dalje povećava broj onih koji koriste engleski kao opšteprihvaćeni jezik, ali se smanjuje broj onih kojima je engleski - maternji jezik (računa se da danas više od jedne milijarde ljudi širom planete govori engleski, dok je on maternji jezik za samo 330 miliona ljudi). Zna on da ljudi danas u svakom delu sveta (od Kineza do Argentinaca, od Zambijaca do Finaca, od Srba do Avganistanaca)  komuniciraju na engleskom kada su u nuždi, ali svako od njih, kada je sa svojom decom, priča na - svom maternjem jeziku. Pominju se neke zemlje (Tanzanija, Sri Lanka i druge) u kojima se nekada govorio engleski, a koje su se naknadno vratile svojim vernakularima. Zabrinuti Ostler smatra da nije dobro da sudbina engleskog bude u rukama onih kojima to nije maternji jezik, jer će oni jednom jednostavno dići ruke od - engleskog! Zbog toga tvrdi da će jednog lepog dana (negde, recimo, oko 2050. godine) engleski prestati da bude lingua franca. Zapravo, on polazi od toga da "u svetu u kome će digitalna tehnologija biti jeftina i lako dostupna" engleski (ni bilo koji drugi jezik) neće biti isključivo potreban za međunarodno komuniciranje.

Drugim rečima, Ostler ne predviđa da će neki drugi jezik preuzeti od engleskog tu dominirajuću ulogu, već, kako najavljuje u samom naslovu svoje knjige, očekuje hipotetičko ‘stvaranje novog Vavilona' - putem daljeg tehnološko-informatičkog napretka. Naime, zahvaljujući napredovanju kompjuterskog prevođenja, on veruje da će, kada vreme dođe, svako moći da priča i piše na bilo kom jeziku i svi će ga razumeti (Everyone will speak and write in whatever language they choose, and the world - given the necessary information technology - will understand). Samo od sebe postavlja se pitanje koliko je realističan ovaj Ostlerov tehno-optimizam? Doduše, sam Ostler priznaje da je razočaran što ni posle pedesetak godina intenzivnih istraživanja i eksplozije u snazi kompjutera, softver za prevođenje nije mnogo uznapredovao. Ali, kad-tad, do toga će doći.

Naime, svi znamo da današnji nivo mašinskog prevođenja - ne zadovoljava. Neki put nas čak i zasmejava. Međutim, kako je očito da kompjuteri postaju "sve pametniji" (ja se ponekad uspavljujem sa mišlju: Never, never underestimate the future power and abilities of the computers; in twenty years they will be giving us...) svakako treba očekivati poboljšanje u toj oblasti, zar ne? Naime, inkontabilnost između jezika će se vremenom smanjivati, pa se neće prevoditi reči, nego veće celine, odnosno pažnja će biti usredsređena na ključna, najosetljivija mesta u tim celinama. Drugim rečima, ti prevodi bi trebalo da jednog lepog dana postanu sasvim dobri/čitki.  

Naravno, ima nekih, kako među lingvistima tako naročito među običnim svetom (Orvel je govorio da je radnička glasa konzervativnija od buržoazije!), koji se ne slažu sa Ostlerovim zaključkom da će engleski ikada biti - odbačen. A smatraju, dalje, da čak i kada pametni kompjuteri jednog dana budu idealno prevodili, to će moći da se koristi u zvaničnom kumuniciranju, ali će biti malo teže u ličnim kontaktima. Mene to ne brine.

Moje pitanje jeste: kako gledate na mogućnosti daljeg usavršavanja mašinskog prevođenja? Da li će, u dogledno vreme, biti moguće da se i jezičke finese i tananosti ispravno prevode putem kompjutera, a ne samo reč po reč? Primera radi, da li verujete da će onaj famozni stih iz naše narodne poezije o Marku Kraljeviću «Prođi me se, Marko, ne zameći kavge», kompjuter moći da prevodi na pravi način, ili će to uvek ispadati: «Pass, Marko, don't pick a quarrel», ili «Marko, pass by peacefully and do not get into a fight with me»! Ovo su prevodili (pravi, od krvi i mesa) prevodioci, ali se ja pitam da li će mašinsko prevođenje moći da jednom pruži adekvatniji prevod?! (Ne slažem se sa floskulom da je poezija teško prevodljiva, jer sam u tekstu već pomenuo da je teško dobro prevoditi i - romane kao što su Braća Karamazovi i Fineganovo bdenje). Da li zakeram sa ukazivanjem na muke sa prevođenjem?! Ne znam. A opet, mislim da nisu baš skroz u pravu oni koji a priori omalovažavaju mašinsko prevođenje, ako ne zbog drugog, a ono zato što i ljudi-prevodioci (ponekad) prave smešne greške prilikom prevođenja, čak i kada su kvalifikovani. To mi pada na pamet zato što sam se nasmejao kada sam nedavno čuo za jednu novinarsku/prevodilačku omašku: kada je skopska Nova Makedonija najavljivala lokalni TV program, ona je poznate reči iz starinske pesme Petra Preradovića "O jeziku, rode..."   prevela kao "Јазикот на штркот"; ispalo je, dakle, "Jezik rode", što bi se moglo shvatiti kao naslov nekog naučnog programa u kojem se govori kako se rode sporazumevaju - svojim jezikom. A radi se o tome da je pri prevodu previđen zarez ispred vokativa u stihu "O jeziku, rode, da ti pojem... ".

Toliko. Ponekad mi se učini da su, možda,u pravu oni koji misle da ne treba mnogo lupati glavu sa brojnim jezičkim problemima, a naročito se ne treba pitati da li je, na primer, potrebno govoriti (i) francuski, kada se možemo sporazumevati muzikom, kao što to kažu cure londonskog benda Girls Aloud, u jednom hitu od pre nekoliko leta:  "I can't speak French, so I let the funky music do the talking". Eh, ta fanki muzika!