Mesto zločina: bračni krevet

Seksualno nasilje u braku obuhvata bilo koji seksualni kontakt koji žena ne želi i sa kojim nije saglasna; to može biti prisiljavanje na seksualni odnos, seksualno uznemiravanje i ucenjivanje, seksualno ponižavanje pred drugim osobama i silovanje.

Ovakva vrsta seksualnog nasilja u okviru porodice nesumnjivo postoji, ali se o njoj vrlo malo priča, što u medijima, što u doktorskim ordinacijama. Uglavnom je žrtva žena, ali oni ređi i uglavnom neprijavljeni slučajevi, ostaju muškarci koji su silovani od strane „nežnijeg" pola. Da li mišljenje da je žena, kao fizički slabija i emotivnija, uglavnom žrtva bračnog silovatelja prelazi granicu i postaje stereotip?

Istorijski gledano, nasilje nad ženama povezano je sa iskonskom podelom na ženu kao slabiju i muškarca kao jačeg. Tu se javlja linija nejednakosti između muškog i ženskog pola. S obzirom da je žena dugo vremena smatrana vlasništvom svog supruga, kome treba da služi i da se povinuje kao kakvom vladaru, nije ni čudo što se na silovanje u braku u Srbiji sve do 2002. godine gledalo kao na nemogući akt.
To nije bio zločin, nije se mogao kazniti i o tome je bilo sramota govoriti.

"Sve je to vezano za neku našu tradiciju. Život u braku u Srbiji uvek je bio pod nekim velom tajne, sakriven od ostalog sveta, jer se uvek smatralo da je sramota da bilo šta izađe u javnost. Taj tradicionalni moral i običaji dugo vremena, pa čak mislim i danas, i pored svih zakona, određuju tok događaja u bračnoj zajednici. U velikom delu Srbije brak funkcioniše po nekim tradicionalnim obrascima koji uopšte nemaju nikakve veze sa savremenim kretanjima", zapaža Žikica Simić, specijalista za medicinsku psihologiju.

Silovanje u braku je na našim prostorima prvi put kriminalizovano tek 2002. godine izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Porodični zakon donet je februara 2005. godine, a počinje da važi jula iste godine. Njime je zamenjen Zakon o braku i bračnim odnosima koji je bio prilično zastareo, jer je donet još 1980. godine. Suština donošenja novog zakona je da se njime uvedu pravni instituti koji nisu bili predviđeni postojećim zakonskim rešenjima, a između ostalog, njime se sankcioniše i silovanje u braku, bez obzira na to da li je brak zaključen ili se radi o vanbračnoj zajednici.

U Hrvatskoj se uveliko razmatra izmena kaznenog zakona, pri čemu bi se za bilo kakav seksualni odnos bez izričitog i obostranog pristanka uskoro moglo završiti u zatvoru. Ako je seksualno nasilje počinjeno nad bračnim ili intimnim partnerom, u budućnosti bi kazna za takav čin trebalo da bude teža nego kada se isto delo učini nekom nepoznatom ili osobi sa kojom napadač ima površan odnos. Tako bi se silovanje u braku, koje u Hrvatskoj do devedesetih uopšte nije bilo kažnjivo, izjednačilo sa silovanjem izvan sopstvenog doma, pa bi se pretvorilo u otežavajuću okolnost.

U Južnoafričkoj republici situacija je na ovom polju dramatična; nešto više od trećine muškaraca priznalo je silovanje. Devedeset odsto njih veruje da žena mora da sluša svog muža, a šezdeset odsto žena se sa time slaže. Čvrsti patrijarhat probija sve barijere i postaje ekstreman. Polovina tamošnjih muškara i žena smatra da je silovanje u braku moguće; oko 39 odsto muškaraca i 30 odsto žena tvrdi da žena ne može i ne sme da odbije seks sa svojim mužem. Zanimljivo je da 20 odsto muškaraca i 16 odsto žena smatra da su u nekim slučajevima silovanja žene to i htele. Kada se svi podaci uzmu u obzir, očigledna je tradicija po kojoj muškarci misle da je opravdano koristiti nasilje nad ženama, a sve veći broj žena to odobrava.

U Severnoj Australiji silovanje u braku inkriminisano je 1978. godine, u Škotskoj 1982. godine, Engleskoj 1991, a u svim državama SAD 1994. godine (iako je u nekim državama SAD postojao zakon koji sankcioniše silovanje u braku još kasnih sedamdesetih).

Silovanje ili ne?
Viktimološko društvo Srbije radilo je istraživanja o nasilju u porodici u Srbiji 2001. godine i u Vojvodini prošle godine. Istraživanje je izvedeno na uzorku od 516 punoletnih žena na teritoriji APV, obuhvaćeno je 7 gradova i oko 40 sela u njihovoj okolini. One su tu govorile o svim vrstama nasilja, pa i o seksualnom nasilju u širem smislu. Na osnovu toga, iz Udruženja su ih svrstavali u neke kategorije, pa se među njima našlo i silovanje.

Dr Sanja Ćopić, istraživačica i predsednica Upravnog odbora Viktimološkog društva Srbije kaže da su tada dobili rezultate da je 9,1 odsto ispitanica bilo žrtva seksualnog nasilja u okviru svoje porodice. To, naravno, nisu prijavile organima reda, nego su se poverile istraživačicama. „Žene su nam priznale da su u najvećem broju slučajeva, čak preko 80 odsto, neki oblik seksualnog nasilja doživljavale od svojih partnera, bračnih i vanbračnih. Najviše njih je reklo da je doživelo seksualni odnos protiv svoje volje (59,6 %), a 10,6 % nam je reklo da su bile baš žrtve silovanja", ističe dr Sanja Ćopić.

Ovde se postavlja pitanje - gde je tu razlika? Iz Viktimološkog društva su se kategorije kreirale, kako su im žrtve govorile. Međutim, prema krivičnom zakonu, da bi postojalo krivično delo silovanja, žrtva mora da pruža otpor. „Ako žena ne pristaje, ali protiv svoje volje, ipak, ulazi u seksualni odnos, to se iz perspektive prava teško može kvalifikovati kao krivično delo silovanja zato što žena ne pruža otpor nasilniku bez obzira što je to njen muž ili partner", kaže dr Ćopić.

Ona kaže još da je, tokom istraživanja, 12,8 odsto žena reklo da su imale seksualni odnos koji im nije odgovarao ili koji ih je povređivao, pa se takođe postavlja pitanje: gde je razgraničenje u odnosu na silovanje?

Sa druge strane, specijalista za medicinsku psihologiju, Žikica Simić, ističe mogućnost još većeg nasilja sa tragičnim posledicama ukoliko žrtva pruži otpor, jer je agresor uglavnom nasilnik koji ne preza ni od čega da bi dobio ono što želi.

„Seks i grad" momenat
Pored rigidne tradicije, ono što otežava da se silovanje u braku, ne samo u Srbiji, već i šire, shvati kao zločinački akt, sigurno je i momenat modernosti koji vuče stereotip o ženama koje uživaju u agresivnom seksualnom odnosu. Rečenice „žene kažu NE, a ustvari misle DA" i „dužnost žene je da pruža seks" probijaju se kroz našu kulturu preko pornografskih medija i modernog načina života. I skoro da postaju sasvim normalna stvar. Takve poruke mogu makar malo da utiču na muškarce da ignorišu žensko opiranje, pa se jači pol brani time da žene „šalju pogrešne signale".

Grubo upražnjavanje seksualnih radnji često i ginekolozima otežava da razaznaju željene od neželjenih odnosa. „Silovanje može da se pretpostavi na osnovu eventualnih povreda genitalija i okolnog predela. Međutim, te povrede često mogu da budu odraz malo grubljih, željenih seksualnih igara", ističe Vesna Mladenović, specijalistkinja ginekologije i akušerstva.

Ipak, kada ginekolog uoči ozbiljnije povrede na ženi, dužan je da postupi po lekarskoj etici, zaobilazeći donekle lekarsko pravilo o diskreciji, jer kada je život osobe u pitanju, stupa na snagu ona „da je gledati zlo, a ne preduzimati ništa, isto što i činiti zlo". „Osoba koja prijavi silovanje, najpre prijavljuje prvo policiji, a zatim u pratnji službenih lica dolazi na pregled. Ako bi osoba došla pravo u bolnicu sa težim povredama i navela silovanje kao razlog, slučaj bismo morali da prijavimo", kaže Vesna Mladenović.

Istog je mišljenja i Dobrivoje Mladenović, psiholog i porodični terapeut: „Svaki razgovor između klijenta i psihologa/porodičnog psihoterapeuta je tajna, osim kada je nečiji život ili zdravlje ugroženo".

Strah jači od prijave

Neosporno je da se silovanje u braku dešava iza ulaznih vrata nekih srpskih porodica, ali je teško doći do podataka o tome. Zašto? Odgovor možemo naći u tradiciji srpskog naroda i shvatanja porodice, ali i u strahu koji kod žrtve, u takvoj situaciji, lako nadjača želju za slobodom.

„Kod žrtava postoji strah od eskalacije nasilja. Ako nisu na sigurnom, njima može da preti još veće nasilje", smatra dr Ćopić i dodaje: „Tu su i problemi egzistencijalne prirode - ako žena nema gde da ode, ona nema alternativu. Javlja se i sramota i jedan drugi strah - da joj se neće verovati, naročito ako je slučaj da je nasilnik društveno vrlo fina, poštena i prihvaćena osoba. Ponekad postoji i vera u to da će se on popraviti, naročito u situaciji kada je reč o dugotrajnom nasilju kada se smenjuju periodi toplo-hladno".

Ovde se posebno ističe momenat u kome se na okruženje gleda kao na čaršiju, gde priče kruže, a niko ne bi voleo da bude deo njih, makar ne u negativnom kontekstu. Seksualno nasilje u Srbiji je još uvek jedna od tabu tema koja se pokreće tek silom prilika. Tako se stvara zid između zakona i počinioca ovog nedela, pa je teško uopšte ustanoviti koliko je to retka ili česta pojava.

Iz Viktimološkog društva pominju čak i da neke žene silovanje u braku ne percipiraju kao nasilje, a kamoli ga prijavljuju. Tačnije, postoje one koje shvataju da je seks moranje i bračna obaveza, čak i kada im nije do toga. Iz ovog Društva, međutim, kažu da nije takva situacija samo kod nas, već i u zemljama u regionu.
„Žene se retko odvaže da prijave svog muža zbog toga što su, pre svega, ekonomski zavisne od njega. Tako je u 70 odsto brakova. U slučaju da žena prijavi muža, ona se plaši osvete, napuštanja, odvajanja od dece i izbacivanja iz kuće što bi je dovelo u još goru situaciju. Zato ona bira da trpi i ćuti, pa se polako gubi u toj nekoj svojoj tragičnoj situaciji", smatra psiholog Simić.

Psihološkinja Jasmina Ljubović iz Savetovališta za pravnu i psihosocijalnu podršku ženama navodi nekoliko razloga za neprijavljivanje silovanja u braku: „Nekada je to strah, nekada sramota, nekad ljubav prema nasilniku i želja da će se promeniti. Nekada misle da su one krive i da su same izazvale to nasilje, a dešava se i da ne veruju institucijama i misle da ne mogu da dokažu nasilje".

Nekada i sama prijava ove vrste nasilja, pa čak i ako to dođe do suda i čak se i presudi, ne mora da znači kraj problema za žrtvu. „Seksualno nasilje se u tim slučajevima ne tretira kao delo nasilja u porodici, već kao krivično delo silovanja, kao neki oblik seksualnog delikta", kaže dr Sanja Ćopić. Ona ukazuje i na problem uslovne slobode za nasilnika, jer je tada žrtva u potencijalnoj opasnosti. Zato je potrebno da se problem trajno reši.

„U Porodičnom zakoniku postoje mere zaštite od nasilnika u porodici koje, kada bi se primenjivale na pravi način i u potpunosti, mnogo bi doprinele sigurnosti i zaštiti žrtve. Ako ona nema gde da ode, ako nema podšku najužeg okruženja, nema rešeno egzistencijalno pitanje, ona će pre trpeti nasilnika i ostati sa njim. U tom smislu, kaznenim merama država može mnogo više da pomogne".

Profil agresora
Psiholog Žikica Simić je tokom svoje karijere imao prilike da radi uglavnom sa počiniocima silovanja u braku. „To je čovek povećane agresivnosti, ima mali prag tolerancije, mora svoje potrebe da zadovolji odmah, bez ikakvog čekanja", kaže on i ističe da je i alkohol važna komponenta u celoj priči, a možda i neko razočaranje koje agresor trpi u svim oblastima života, pa se onda to nekako fokusira na porodicu koja postaje poligon za ispoljavanje nagomilane agresije. Simić navodi i da ovaj globalni profil silovatelja nije vezan za socijalne nivoe; ima ih u najvišim, kao što ih ima i u najnižim ekonomskim krugovima.

Zatvorska kazna negde pomogne, a negde ne pomogne. „Ako je počinilac takvog dela psihički izvitoperena ličnost, patološka ličnost, opterećena nekom psihopatologijom ovog ili onog tipa, onda zatvorska kazna sama po sebi neće mnogo da pomogne. Ukoliko je, pak, počinilac takvog dela situaciono, bio je pijan ili pod uticajem opijata, onda jedna takva kazna možda i može da pomogne. Tokom služenja zatvorske kazne, psiholog ne treba da radi samo sa silovateljem, već i sa partnerom, ukoliko se planira zajednički život nakon izlaska iz zatvora. To je situacija sa dva člana: mužem i ženom. Treba rasvetliti pojedinačno šta i kako dalje", kaže Žikica Simić.

Ukoliko ste doživeli silovanje:
1. Idite na sigurno mesto
2. Pozovite policiju
3. Pozovite prijateljicu/prijatelja ili nekog iz porodice
4. Sačuvajte fizičke dokaze - ne tuširajte se i ne ispirajte polni organ
5. Sačuvajte odeću koju ste nosili u vreme napada
6. Ne pomerajte predmete u prostoru gde se napad dogodio
7. Idite u bolnicu
8. Potražite informacije, savet i pravnu pomoć

S. O. S.
Činjenica je da, ukoliko želi da izađe iz začaranog kruga, prvi korak mora da napravi žrtva. Za to treba puno hrabrosti i odbacivanje bilo kakvih spoljnih faktora koji bi je naveli da u tom momentu ne razmišlja o sebi i svojoj slobodi.

Iz Viktimološkog društva Srbije volonteri najpre stupaju u kontakt sa žrtvama preko telefona i pružaju im podršku. Ukoliko se pokaže potreba da se sa žrtvom obavi razgovor „lice u lice", onda se zakazuje sastanak u kancelariji. Oni žrtvi pokušavaju da pruže emotivnu podršku i da je kroz osnažujući razgovor navedu da nije sama, da nije jedina, da ima i drugih koji trpe razne vidove viktimizacije i da neko rešenje može da se nađe. Nikada ne nude gotova rešenja, niti savetuju, iz Društva daju informacije i predočavaju mogućnosti, a odluka koja se donosi uvek je na žrtvi. Ove usluge su besplatne, a anonimnost i sigurnost podataka je zagarantovana. Iz ove organizacije žrtvu dalje mogu da upute na druge institucije, pravne ili psihološke.
Druže sudija...

Kako kaže dr Sanja Ćopić iz Viktimološkog društva Srbije, mali postotak slučajeva silovanja u braku stigne na sud.

Kazna za osnovni oblik silovanja je između 2 i 10 godina zatvora, ali sudovima uvek ostaje mogućnost da na osnovu procene izreknu kaznu u ovom, prilično velikom intervalu. U nekim slučajevima je moguće zatvorsku kaznu zameniti uslovnom i izvršilac tada ostaje na slobodi. „Naša kaznena politika uopšte je takva da se kazne izriču bliže zatvorskom minimumu tj. kod donje granice", kaže ona.

Međutim, kao što je i rekao psiholog Simić, tako i dr Ćopić sumnja u delotvornost čak i duže zatvorske kazne, ukoliko u tim zatvorima nema odgovarajućih programa za nasilnike, pogotovo za silovatelje. Ona veruje da i kada nasilnik izađe na slobodu, sa njim je potrebno raditi, jer kod njega postoji problem koji ne može da se reši zatvorskom kaznom. „Potrebni su programni pomirenja između žrtve i počinioca. Žrtvama je važno da dobiju odgovore na neka pitanja, na primer, „zašto ja", „zašto si baš mene odabrao". Jedno je kada se u postupku utvrdi njegova odgovornost, ako se on sam apsolutno ne oseća krivim, a drugo je kada on prihvati odgovornost i zna da je učinio nešto, da je naneo neku povredu žrtvi i da sada treba to da ispravi, pa makar izvinjenjem", smatra dr Ćopić.

Ipak, rastezanje sudskog postupka i izricanje malih kazni može da bude i poruka žrtvama da ne prijavljuju nasilje. To su uglavnom postupci koji dugo traju, a pitanje je da li će nasilnik otići u zatvor jednu, dve ili tri godine. Žrtve dugo žive u strahu da će se nasilnik vratiti i ponoviti „agresiju u bračnom krevetu".

„Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i jedno prema drugome treba da postupaju u duhu bratstva".
(Opšta deklaracija o pravima čoveka usvojena na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 10. decembra 1948. godine)

Napisala: Martina Anđelković
Istraživali: Martina Anđelković, Aleksandra Bogdanović, Danijela Pejatović, Stefan Trifunović, Mirjana-Đurđa Stojnov i Sanja Zrnić

Fotografija - http://www.flickr.com/photos/patrickreza/