ZAR I MNOGO MANJE NE BI BILO PREVIŠE?

Autor: Rodoljub Šabić

Državni organi su kod nas vrlo prisutni u medijima. To, razume se, nije nikakav problem, naprotiv, kad pažnju medija privlače svojim aktivnostima. Ali, svakako može da bude odnosno jeste problem kad tu pažnju privlače javnim novcem, kad za nju plaćaju.

Nedovoljno jasna, maglovita, ali ipak izvesna predstava o tome da za svoje prisustvo u medijima mnogi organi vlasti troše velike svote javnog novca, otvara bar nekoliko interesantnih pitanja. Ima li je i kakva je svrha oglašavanja državnih organa u medijima, na komercijalnoj osnovi? Šta su stvarni efekti te potrošnje? Koliko se zapravo novca troši?

U prilog potrebe za oglašavanjem državnih organa u medijima mogu se navesti oglasi za javne nabavke, konkursi za zapošljavanje i slične aktivnosti, po prirodi stvari, namenjene javnosti. Preciznije, formalno-pravno, reč je o pet aktivnosti, pobrojanih u čl. 86. Zakona o oglašavanju: „poruke za učešće na izboru ili refendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, humanitarne akcije, konkursi i ekonomske aktivnosti kao što su kupovine, otkupi itd."

Međutim, očigledno je da se veoma značajna sredstva troše za razne kampanje koje je, čak i u najširem kontekstu, veoma teško pa čak i nemoguće svrstati u neku od gore pomenutih aktivnosti. Kako npr. stvari stoje sa kampanjama „Očistimo Srbiju", „Start-up krediti", „Zavrni rukav" i sl...?

I bez preciznih podataka jasno je da iznos koji organi vlasti troše za medije nije beznačajan, čak ni za relacije zemalja mnogo bogatijih od naše. S tim u vezi zaista je važno znati šta su sve realni efekti utroška tih sredstava.

U traganju za odgovorom na to pitanje indikativno je da rezultati istraživanja koja se bave zastupljenošću pojedinih političara u medijima ukazuju na manje-više direktnu korelaciju te zastupljenosti i iznosa sredstava koje organi vlasti kojima ti političari rukovode izdvajaju za medije. Narodski rečeno - kol`ko para, tol`ko muzike. I pri tome nije reč samo o kvantitetu nego i o „kvalitetu", ne radi se samo o prostoru i broju priloga nego i o sadržini tekstova, o relativizovanju ili prenaglašavanju značaja nekih poteza, odnosno aktivnosti, već „prema potrebama".

Ne postoji apsolutno nikakav interes onih koji pune budžet da ovo plaćaju, naprotiv. U uslovima budžetskog deficita, kada se sve teže iznalaze sredstva i za finansiranje stvari koje su u nespornom interesu građana i privrede, pitanje koliko izdvajaju za nešto što nesporno nije u njihovom interesu, dobija na značaju. Kao što je već rečeno, nema preciznih podataka o tome koliko organi vlasti troše za promociju u medijima. Ipak, kao veoma indikativna može poslužiti procena iz Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, procena koja bi, vrlo verovatno mogla biti i veća ako bi se neko od nadležnih potrudio da utvrdi da li se, bolje rečeno koliko se troškova za medije krije iza „amorfnih" budžetskih pozicija poput „neimenovane specijalizovane usluge" ili „istraživanja" i sl. A Savet je, na osnovu podataka dobijenih od organa vlasti, procenio da se po različitim osnovama za medije troši približno 40 miliona eura ili preko 4 milijarde dinara!

Zar i u mnogo povoljnijim ekonomskim okolnostima, potrošnja i znatno manjeg iznosa, u ovakve svrhe ne bi morala biti alarmantna?