или Гордијев чвор јавног мњења
Gost autor: srdjazlopogledja
U svojoj osnovi ovaj tekst je prvo objavljen kao komentar na blogu kolege Borisa Drenče.
Вишегодишња мучнина Србије у међународним односима, без икакве назнаке краја, стеже поводом троугла питања Косово - ЕУ - НАТО.
Да то није проста мука, већ мучнина, сведоче дневне реакције јавности поводом сва три питања. При томе, власти Србије не показују довољно демократског капацитета, ни довољно спремности, да пред сопственим јавним мњењем приступе са довољно разумности, приземности, а и способности да иједно од тих питања отворено, коначно реше у домену који се чини могућим. Дакле без заблуда, унапред очигледно лажних обећања, и без непотребног улепшавања.
Једно од најзанимљивијих особина „Гродијевог чвора" је успостављање везе између Косова, ЕУ и НАТО, чак и када то није експлицитно успостављено са друге стране, те остаје нејасно коме је у интересу повезивати ове теме у једно.
Асоцијације јавног мњења Србије на канапе „Гордијевог чвора"
ЕУ : благостање, новац, ред, условљавање;
КиМ: нација, прошлост, препрека, насиље;
НАТО: непријатељ, САД, рат, неправда.
Слика, која је створена о ЕУ, зачуђује. ЕУ се сагледава као каква мека социјализма, где новац стиже без рада, где је капитализам ствар прошлости, а као узор се најчешће истичу скандинавске земље, као земље јаке социјалне заштите. Нема ни говора о раду, улагању, ризику, судству које је и ефективно и брзо, о одговорности која се захтева од сваког појединца. Фино уређене улице, блистави тротоари, насмејана лица су чак надвадала и она условљавања која би недвосмислено унапредила живот житеља Србије, попут реформе правосуђа, изборног закона, децентрализације, док се исти захтеви доживљавају неозбиљно, па чак и злонамерно. Вести у вези са немирима у градовима европских земаља, поводом растављања држава благостања које су неодрживе, дубоко потресају српско јавно мњење толико сигурно опредељено у социјалну заштиту, да би по цену исте најпре жртвовало европске интеграције.
Косово и Метохија. Косово је срце Србије. И Косово и ЕУ. Или Косово, или ЕУ. Нити Косово, нити ЕУ (као ширење страха међ' популацијом).
Косово је национални понос, национални бедем, место где се брани Србија у целости, место где се, у име правде, стало насупрот целог западног света, место ултимативне жртве, света српска земља, отворена рана на срцу Србије, неправда света према Србима, место злочина, отпора шиптарској инвазији. Наше.
То је... Све. Противно залагању на истрајности поводом КиМ, мало тога се, такође, добро може написати. Косово као препрека напретку Србије, европским интеграцијама, mission impossible, Хашим Тачи и екипа као пријатељи, заштитници, потпуно добронамерне особе опредељене ка владавини права, „територијалном интегритету и суверенитету Косова", историјско право, изгубљено историјско право, суровост Слободана Милошевића, суровост контра, злочини, злочини контра, а и класичне тезе о великосрпској завери и антисрпској завери, које поново достижу врхунац популарности.
НАТО, илити светски полицајац, непријатељ, убица, окупатор, слуга САД, противник Русије, пљачкаш, противник „наших пријатеља" Гадафија, Садама и још неких пркосних Вођа. Најтежи аргумент је, алијанса која је напала Србију, по већинском расположењу неоправдано, ако икада постоји оправдање за напад, и алијанса захваљући којој је Косово изгубљено, отето, и која штити Шиптаре и њихове злочинце. Овај разлог изазива језу код свакога који је про-НАТО опредељен, јер је потребна добра доза пилула за слепило, како би се ова примедба заобишла.
Када се погледају ове асоцијације, да се приметити да ту има доста ирационалног, па и неодговорног. Неодговорно је формирати мњење на овај начин, јер је ово паклена атмосфера. Ту се прво мора разбијати магла око сваког појма, бити много приземан, видети своје место у свету, јер Србија не заузима претерано важно место у свету, нити је нешто битна, те уочити интересе, па у некој атмосфери разложне дискусије отворити расправу. Лакше рећи него урадити. Ирационалност надвладава.
Шта отежава расправу?
У суштини, претеже циљ-оправдава-средства аргументација, те је или "Косово-срце Србије", или је "ЕУ или Косово", "ЕУ по сваку цену" итд. Ту нема расправе, нити се расправа уопште жели, а камоли било каква аргументација. То није добро, јер се не постиже одговорност и зрелост у одлучивању, а уколико се тежи демократији, разумна атмосфера у јавном мњењу је неопходна. Доприноси се сагледавању Србије као каквог "дивљег човека" који у сваком тренутку може било шта да уради, што је катастрофално бреме прошлости, и један од разлога зашто се на РС увек гледа са подозрењем.
Битно је, поводом развијања јавног мњења, извршити замену асоцијација, које се тичу Србије:
ЕУ - демократија, капитализам, правна држава, владавина права;
КиМ - безбедносни ризик, социјална бомба, демографски ризик, терористичка база;
НАТО - колективна безбедност, западна заједница (САД+ЕУ), антитероризам, стабилност.
Сваки од ових појмова нема коначан карактер, то су отворени појмови, али за разлику од оних асоцијација које тренутно доминирају јавним мњењем, то јесу појмови о којима се може расправљати.
Нити један је "шаргарепа", нити "штап", већ нека врста "мотике". На жалост (или на срећу), може се лако десити да Србија остане и без Косова, и без ЕУ, и без НАТО-а. Но, на крају крајева, није најбитнија ствар остварити те циљеве, већ постићи капацитет за остварење тих циљева. Средство јесте циљ. У том светлу, битно је бити привредно одржив, одговоран члан међународне заједнице, који убудуће може међународној заједници пружити не само проблеме, већ и неку врсту ослонца, одговорности.
Косово, поводом "безбедносног ризика, социјалне бомбе, демографског ризика, терористичке базе".
Косово је социјална бомба, и оно никад неће бити "добар сусед", бар не у скоријој будућности. Оно није Црна Гора, БиХ, Хрватска, па чак ни Македонија, Албанија. Ту постоји, у односу на окружење, језива демографија, огроман број незапослених, слабо очекивање привредног раста, слабо образовање и стручност, лоша ЕУ перспектива, популација која навикнута на повлађивање, насилна, клановски распоређена, склона криминалу. Лако је замислити да ће оправдање за лошу перспективу тамошње вође тражити у Београду, Србима. Уместо напретка у квалитету живота, понудиће решење северног Косова, насилно, или даљи притисак на српску и осталу неалбанску заједницу. Тешко је замислити сигурност по потоње, без притиска ЕУ, Кфора, Еулекса, па и Србије. Могуће је, да ће у средњом року, поводом тешке социјалне ситуације, Косово постати велики безбедносни ризик по Србију, и остало окружење.
На властима је Србије, да покаже одговорност поводом сваког од ових питања, да без замагљивања и инсистирања на заблудама, обрати се сопственом становништву, са циљем да у јавном мњењу истисне ирационалност, и замени је разумним сагледавањем садашњости. Будућност можда није претерано светла, али је окретање главе на другу страну не чини светлијом. Напротив.