KOLIKO VREDI BITI No.1?

Autor: Rodoljub Šabić

Pre par dana, 28. septembra, na Međunarodni dan prava javnosti da zna, objavljeni su rezultati međunarodnog istraživanja o slobodi pristupa informacijama od javnog značaja koji su, sticajem okolnosti, gotovo u potpunosti promakli pažnji naših medija. A svakako su je zasluživali, jer su ti rezultati u konkurenciji 89 opserviranih država sveta svrstali Srbiju na 1. mesto!!
Istraživanje i analizu su zajednički uradili Access Info Evropa (Španija) i Centar za pravo i demokratiju (Kanada). I mi smo prvi, sa 135 bodova. Da odmah razjasnimo, reč je o pozitivnim, ne o negativnim bodovima. Na drugom mestu je država koja je u međunarodnim razmerama prepoznata kao izuzetno dobar primer ostvarivanja i unapređenja slobode pristupa informacijama, Slovenija sa 130 bodova. A šta broj naših «osvojenih» bodova konkretno znači govori broj bodova npr. jedne Finske (105), ili „starih demokratija», poput Velike Britanije (95) ili Francuske (70).
Ali, hajde da one koji ne znaju u čemu je stvar, ne držim dalje u neverici. Postoji objašnjenje. Istraživanje se odnosilo samo na nacionalne zakonske okvire za pristup informacijama, a ne na praksu. Dakle, relevantni kriterijumi su bili npr. formalnosti i rokove za ostvarivanje prava,(ne)postojanje tzv. testa proporcionalnosti, vrste i kvalitet mehanizama za zaštitu prava, način uređivanja sadržine i domašaja prava, (ne)postojanje tzv. apsolutnih izuzetaka od prava slobodnog pristupa itd.
Naš zakon sadrži test proporcionalnosti, jemči javnosti zaštitu prava ne samo od strane nezavisnog organa (Poverenika) nego i pravo tužbe protiv njegovog negativnog rešenja. Predviđa i izuzetno širok krug nosilaca obaveza, jer za razliku od brojnih drugih zemalja u taj krug svrstava i pravosudne organe, pa čak i organe državne bezbednosti. Naš zakon ne poznaje ni jedan apsolutni izuzetak, čak ni oznaka „državna tajna" sama po sebi nije dovoljna za uskraćivanje prava na pristup, jer zakon traži da taj formalni osnov bude propraćen materijalnim, realnim razlogom. Konačno, sadrži i popriličan broj kaznenih odredbi rezervisanih za prekršioce zakona.
To su razlozi zbog kojih su ga istraživači (predvođeni Tobijem Mendelom i Helen Derbišajr) sa ozbiljnim međunarodnim autoritetom na ovom polju tretirali kao No.1. Jesu li ga precenili? Teško je to reći. I sam sam više puta, u raznim prilikama, uključujući i međunarodne skupove govorio da, sa stanovišta osnovnih principa, Srbija ima zaista veoma liberalan, demokratski zakon, doduše ukazujuči pri tom i na neke evidentne nedostatke.
Koliko stvarno vredi ovo No.1? U svakom slučaju vredi, ako ništa drugo, ono kao razlog za podsećanje na par bitnih stvari u vezi sa sve jačim, iritirajućim precenjivanjem značaja usvajanja «lepih», »evropskih» zakona.
Jer, ne bi smeli zaboravljati na to da budući da te zakone donosimo relativno kasno, «logično» se kao i u većini drugih, sličnih zemalja u njih, što voljno što pod pritiskom međunarodne javnosti, unosi značajan broj novih, najsavremenijih demokratskih standarda. Time je objašnjivo to da su „lepi", a i zašto su u gornjem delu tabele, uz par izuzetaka kao što su npr. već pomenute Slovenija ili Finska, mahom »nove demokratije".
Imamo mi još mnogo «lepih» zakona čija primena se suočava i sa mnogo više problema nego što je to slučaj sa Zakonom o pristupu informacijama. Zato je, generalno, vrednost ovog No.1 što bi snažan kontrast između njega sa jedne i mnoštva problema u ostvarivanju prava i ogromnog, rastućeg broja žalbi Povereniku za informacije sa druge strane, prosto morao da i one koji nekritički glorifikuju usvajanje «lepih» i «modernih» zakona samo po sebi, podseti da u nedopustivoj meri «zaboravljaju» na nešto što je aksiom u funkcionisanju uređene države. Na to da kad donosi nove zakone i u pravni poredak unosi nova prava i obaveze koje su sa njima u korelaciji, država nesporno najveću obavezu stvara sebi - obavezu da ta ostvarivanje tih prava jemči u realnom, a ne u papirnom svetu. I na to da šanse da jedna država zasluži ili opravda epitete „uređene" i „pravne" zavise isključivo od odnosa prema toj obavezi.