Nobelova nagrada za fiziku 2011. godine

Povodom dodele Nobelove nagrade za fiziku 2011. godine, rec ima alselone

Posle više godina ponovo je Nobelova nagrada iz fizike dodeljena za oblast kosmologije. Nagradu su podelila trojica naučnika Sol Perlmuter (Saul Perlmutter), Brajan Smit (Brian Smith) i Adam Ris (Adam Riess) za, kako je komitet objavio „the discovery of the accelerating expansion of the Universe through observations of distant supernovae” ili po naški za otkriće da se svemir ubrzano širi kroz praćenje udaljenih supernova. Trojica naučnika radeći u dva odvojena tima dokazali su hipotezu u koju ni sami u početku nisu verovali.

Ali, da krenemo iz počekta. Da se svemir širi to je svima manje – više poznato i o tome sam pisao kod domaćina više puta i o tome su blogeri diskutovali na raznim blogovima. Svemir se širi energijom Velikog praska. Suprotstavljena sila je sila gravitacije i ona teži da vrati Univerzum u praatom iz kog je nastao Veliki prasak. Međusobni odnos ove dve sile definiše naš kraj. Tu možemo definisati tri hipoteze: Jedna velika prazna rupa kada se raspadnu i poslednji atomi i poslednje crne rupe ili kako se to naziva Veliko hlađenje, Ponovno sažimanje usled količine tamne materije i tamne energije u jedan veliki i ponovni praatom i poslednja pretpostavka je Veliko kidanje usled rasta količine tamne materije.

Dosadašnja merenja su pokazala da se širenje svemira usporavalo u prošlosti (ili u daljini merenja, to dođe na isto) ali su ova trojica naučnika kroz radove (google scholar daje veliku količinu besplatnih radova) pokazali da se ipak širenje svemira ubrzava. Kako je to lepo rekao Nobelov komitet – ovo implicira ledenu smrt svega što poznajemo. Sama materija će se udaljavati i udaljavati toliko dok ne postane ravnomerna kaša osnovnih čestica. Surova entropija će pojesti svaku informaciju da je ikada, igde, išta postojalo. Recimo – sačuvajte zlatnu ploču sa zapisom o postanju ili hard disk sa istorijom ljudskog roda – na Kraju će ostati samo gomila udaljenih čestica. Na Kraju ako neko (ovde se naslanjam na prethodne blogove) prođe kroz belu ili crnu rupu u naš svemir, pomisliće kako ovde nikada ništa nije postojalo.

Jedno od “goriva” za ovo nezaustavljivo širenje svemira može da bude i Tamna materija i-ili Tamna energija, pojmovi koji nose naveću misterioznost u modernoj kosmologiji.  Dosadašnja merenja su pokazala da poznata količina materije nije dovolja da bi svemir izgledao onako kako ga mi vidimo danas. To nikako nije mali deo formule, smatra se da 90% materije koju svemir sadrži potpada pod pojam Tamne materije.

Milionima godina od danas ove sile dovešće do toga da svemir postane jedno tamno, hladno i usamljeno mesto. Ono što je posebno zanimljivo u celom dostignuću je i potvrda Ajnštajnove Kosmološke konstante za koju je on rekao da je njegova najveća zabluda. Koliki uticaj ova sila i materija imaju u našem svemiru može se videti na sledećoj slici – ili, još bolje rečeno, koliko je naše nepoznavanje Univerzuma može se videti na sledećoj slici:

Tamna Stvar se može podeliti na tri grupe: “obična” tamna materija, sačinjena od nama poznatih čestica, kao što su neutronske zvezde i crne rupe, previše mračne da bi smo ih videli, zatim su tu nepoznata tela sastavljenja od nepoznatih čestica i na kraju je tu Tamna energija koja nosi 40-50%.

Nismo dobili Higsov bozon ali smo dobili Ovo. Sve je moguće ponovo!