Secas li se Bebi Dol?

Malo, malo, pa nam se gospodin Emir pojavi u medijima sa svojim umetnicko-prosvetiteljskim poduhvatima, kako na filmskom, tako i na muzickom planu, a u poslednje vreme, bogami, i plajvaza se hvata, pa imamo i pisanu rec sto nam gromada dariva. Sad, reci cete, evo ga jos jedan koji mora da je izasao iz sinjela Pescanika (ili neceg mnogo goreg, ako ima ista gore), anonimus koji se namerio na naseg Nemanju. A nema takvog kao Nemanja na svetu celom, samo kojekakve bubasvabe, propalice, i strani placenici se usudjuju da ga uzmu u usta i opanjkavaju, tj. pljuju na pravdi boga, danas sigurno najveceg sina nasih naroda i narodnosti. Ali, ja se necu obazirati na takva etiketiranja i zadrzacu se samo na Emirovoj filmskoj inkarnaciji, jer su ostale ionako, uglavnom, suptilno fingirane, i kao takve ih suptilno zaobilazim.

A u cemu je u stvari stvar? Sta to svrbi Kustu kad se tako mahnito cese i drapa vec godinama? Uzroke treba traziti u njegovom kalifornijskom hadziluku...

Covek u Holivudu jednostavno nije uspeo. Omanuo je. Promasio. Flopirao. Nije njega zaveo niti slobizam, niti sustinski veruje u neophodnost otpora globalnoj globalizaciji, nego ga pokrece izvorna, cista, bazicna, licna, totalno subjektivna mrznja prema americkom filmskom establismentu, jer nije iz prvog (i nazalost, jedinog) holivudskog pokusaja uspeo da se probije do ljubakanja na crvenom tepihu kodakovog teatra. Onda je okrenuo pilu naopako i poceo da mrzi. Ali, slaba vajda od mrznje jednog coveka. Trebalo je od licne frustracije napraviti paravan kvazi-ideologije. Simbioticki je uvek lakse podneti bol. A i lepo je kad mu titraju na francuskom. Bolje ista nego nista. Medjutim, zlatnu statuu tesko da ce ikada primiti. Napisan govor ce ostati u nekoj fioci, u nekoj sobi, u nekoj od brvnara. Verovatno sad moli boga da je slucajno nikad i ne dobije, nedajboze za najbolji film sa ne-engleskog govornog podrucja. Ne bi da ponovo prolazi kroz sumnju.

Nisi ti, Emire nas dragi, razumeo Holivud. Nisi razumeo ni svet, generalno. Da bi postojala "alternativa" mora da postoji mainstream. Da bi postojao pravi umetnicki izraz, moraju da postoje i sund i "sund". Sve je to samo druga strana jedne te iste medalje. Ne razumes i dalje da sahranjujuci Die Hard, sahranjujes i sopstvenog Oca na Sluzbenom Putu. Jednostavno, pupcana vrpca koja sve nas hrani je jedinstvena. Holivud i Kan su apsolutno svesni da jedini smisao obostranog postojanja odrzava protivteza koju jedni drugima pruzaju. Nisu Amerikanci stvarno budale, niti su Francuzi zaista prepotentni, ali ti licno to ni kada je trebalo, a ni danas nisi sposoban (ili neces?) da shvatis i prihvatis. I zato ces ostati znacajan samo kao beskrajno veliki talenat, ne i beskrajno veliki reziser.

Za razliku od, na primer, Hickoka (vidis s kim te ja, cak, poredim, u stvari!), koji je otisao u Holivud ne da se bije sa njima, niti da im se ulizuje, a najmanje da im pokazuje kako su u krivu. Ne! Hickok je otisao tamo da vredno radi (vidi pod: broj snimljenih filmova), da spozna prvo sebe, a potom, i tek onda, njih. Alfred je prvo promenio sebe, a zatim logicno i Holivud, pa i svet. Ti si otisao tamo kao mlado june, narogusen i napaljen. Zanemario si taktiku i napravio si ocajan film, i onda kada su ti to rekli, ti si se naljutio. Zavrsio si da njima, preko nas, prodajes paorske fore, i glumis seljackog djilkosa koji pije pivo ispred zadruge sumadijskog sela po ceo dan, koga kao fol nista na svetu niti interesuje, niti ga bilo sta pogadja, a u sustini bezi od samog sebe jer iz lenjosti, inata, malogradjanstine i megalomanske sujete nije se pridigao i nastavio da se bori, vec je odustao i bacio peskir u ring odmah posle prvog nokdauna.

Secam se kraja leta '99, kada sam u jednom malom gradicu na juznoj obali Engleske, u simpaticnom arty-farty bioskopu prvi put odgledao "Crnu Macku...". Film me je pozitivno iznenadio svojim kvalitetom i svojom emocijom. Bilo mi je drago sto se Kusturica posle ocajnog Undergrounda vratio neiskvarenom pravljenju filmova i napravio jedno delo koje je "objektivna engleska publika" fantasticno primila i pozdravila, nagradila spontanim aplauzom na kraju obicne subotnje projekcije, cak se i smejala na pravim mestima. Posle je dosao Zivot je Cudo, koji je takodje odrzao solidan nivo. Da li se to Emir vraca pravljenju dobrih filmova? Ipak ne, kako ce se ispostaviti. Bar za sada...

Uvek mi je zao kada vidim da se talenat tako olako protraci. Kako kombinacija nekontrolisanog besa i prenaduvanog ega, loseg drustva i drzavne zloupotrebe, od velikih umetnika naprave izandjale kopije i profuckane karijere. U sustini, nije uopste bitno sta Kusturica misli ideoloski, koga je politicki podrzavao ili podrzava, koliko je naroda, vera, drzava menjao, koga pljuje, sa kime se ljubi, kojem drustvenom jatu leti, koliko ordena su mu prikacili na rever... Jedino sto nakon svega ostaje je cinjenica da je sopstveni narod (i u sirem i u uzem smislu) uskratio sopstvenog kapitalnog dela koje je, posto je mogao, morao da napravi. Umesto toga dozvolio je da ga nesposobnost obuzdavanja posledica sopstvenih razocaranja (koja, inace, svi imamo u svojim zivotima) zbog samo jednog, i to prvog poraza, u kombinaciji sa prihvatanjem najgorih mogucih saveta odvedu u profesionalni corsokak. Fascinacija i skoro idolopoklonstvo koje dobija od dela (vrlo verovatno vecine) naroda, ne znaci mu apsolutno nista osim kao blagi analgetik, jer ne postoji trenutak kada u dubini svoje duse vise ne oseca taj holivudski oziljak.

Na kraju, da u stvari nije tako duboko i tako nesrecno (jer je ljubav neuzvracena) zaljubljen u Ameriku i americki san, mozda bi sebi u svom rezervatu namenio neku drugu ulogu, umesto role usamljenog americkog rendzera kome je jos jedino ostalo da se obracunava samo sa svojom senkom, i to samo tacno u podne...