Road Trip

 Ma kakve devedesete - osamdesete su zakon!

Tričetiriput godišnje firma organizuje važne sastanke za dva-tri tuceta svojih ljudi iz celog sveta. Ali, pošto su današnje firme svesne i brižne i vode računa o sveukupnoj dobrobiti svojih ljudi, ti se sastanci obično organizuju na mestima gde se posle rada može i opustiti i uživati. Tako firma lako ustanovi ko posle celodnevnog rada može i celonoćno da banči ali i da se, posle lumperajke do 5, u 8 uredno pojavi izbrijan, svež i načasupažljiv...

Ovooktobarsko interaktovanje beše zakazano u Štutgartu, i to zato što se tamo održava najveći švapski a drugi po veličini nemački (a samim tim i svetski) festival piva. Manje-više k'o Oktoberfest ali nedelju dana kasnije.

Kolegi L-u i meni padne na pamet da bismo baš mogli i da idemo kolima. Da se vozamo i usput se siti ispričamo, nikad ne stižemo. U firmi su se poprilično začudili što ćemo kolima na toliki put od 1200km, štodas'akamokadjeavionombržeilakše,  ali mi izmislismo neke sastanke u Ljubljani i Minhenu zbog kojih nam je mnogo zgodnije kolima. Čak smo i kolegi iz Pešte ponudili da pokupimo i njega ali on je sa indignacijom odbio. Nama su sećanja na vožnje kolima iz 80-ih dobro zezanje, njemu verovatno patnja u peglici i sa pasošem samo do granica Lagera.

Bilo je... kao pre rata. Krenuli smo rano ujutru (žene su od nas iovako davno digle ruke pa im nekako lakše kad smo zajedno) naoružani sa dva iPoda. Kola imaju frižider ali, avaj, sad su neka druga vremena i pili smo samo cocacolu. Autoput k'o autoput, voziš a Zagreb nikad bliži, do Ljubljane sada kao nekad do Slavonskog Broda. I kad smo već mislili gde bismo mogli da skrenemo s pravog puta - pred Jesenicama nas dočeka elektronska tabla sa obaveštenjem da se radi u tunelu Karavanke i da su zastoji do jednog sata.

Ih, što nam je leglo! Učas odlučismo da idemo okolo preko Korenskog sedla, kao nekad. U Gozd Martuljku stanemo kod Jožice na najbolju čorbu od pečuraka na svetu i okolini (domaćih, šumskih, jutrom branih) . Onda kaže L da nikad nije bio na Planici te umesto desno na Podkoren skrenusmo levo prema skakaonicama. E onda nam je sinulo da bismo baš mogli da popijemo kafu u Italiji, kadsmovećtu, te tako produžismo za Tarvisio/Trbiž na najpraviji espresso što postoji. A kad smo već tu da svratimo i do samoposluge i snabdemo se pravim pestom, parmezanom, proseccom... Utom se setimo i svojih zakonitih, upadnemo u radnju sa torbama i sličnim ženamamilim drangulijama. Žabari k'o žabari - prodavačica nam iz taka da 20% popusta na iovako već vrlo povoljne cene te mi srećni i zadovoljni produžismo za Nemačku.

U Austriji malo susnežice pa malo snega ali šta je to za nas. Konačno dođe i Nemačka, majka svih vozača i Autobahn uglavnom bez ograničenja brzine. L je terao 170 bez straha od presretača (u ex-YU i Austriji smo strogo nameštali tempomat na dozvoljenu brzinu +10 km/h jer toliko tolerrišu). Utom ga preteče jedna nacifrana tetka koja je izgledala kao gimnazijska profesorka iz bolje kuće, u pasatu V6 boje trule višnje. Tu ja krenem da omalovažavam L-ovu muškost i vozačko umeće, preteče on tetku, malo kasnije tetka opet nas... i tako 7 puta. Pičimo 200 po autobahnu i ganjamo se sa nepoznatom Švabicom, piči Boubakr Traore iz sve snage, stavimo ipak Eroiku u čast Savezne Republike... navigacija nađe najkraći i najbrži put do hotela, ostavimo kola i krećemo na pivski ugođaj.

Kad smo ovima našima rekli da smo prošli u jednom danu 6 zemalja malo su nas belo gledali, posebno Ameri koji razumeju šta je Road Trip ama - 6 zemalja u jednom danu im nikako ne ide u glavu.

Festival bijaše vašar k'o vašar - al ne baš! Prvo, stvarno je impresivno. 7-8 velikih šatora za po 5000 ljudi,

Ali je i organizovano k'o kod Nemaca.  Sve funkcioniše, rezervacije, tračice oko ruke, sve savršeno. Voliš u sredinu bliže muzici, voliš u separe, volj' ti u deo gde se pije vino (mis'm koj će ti vono na festivalu piva, al' ajde).

Hrana vašarska, kolenice, pola pileta, kobasice... pivo isključivo na litarske krigle, konobarice u dindrlicama lete okolo sa poslužavnicima veličine sobnih vrata i sve se smeškaju... (evo nisam našao sliku konobarice)

Muzika je... k'o 80-ih na hotelskim terasama (i to ako imate sreću da niste rezervisali polka trubače - mis'm 4 sata Braće Avsenik je i za najveće kranjske manijake valjda ipak previše). Šlageri, svi skaču, vriskaju, narod se veseli, džebga.

E, baš je ui tome glavna razlika između nemačkog i srpskog vašara. I tamo je šizenje, i tamo svi viču, pevaju, vrište, i tamo su tekstovi pesama idiotski, i tamo se svi penju na klupe i stolove, i tamo se klinci opiju i obeute toliko da ne znaju za sebe i odnose ih na trežnjenje - al' ima jedna bitna razlika:

Niko nije nadrkan, namrgođen, nasilan. Došli ljudi da se provedu i provesele, pogledaš nekoga on se nasmeje, nema "š' me, bre, gledaš?" Očešeš se o nekoga u gužvi "izvin'te", "ne, izvin'te vi". Svi raspoloženi, niko nije došao da se bije, svađa, prazni frustracije. Jedan naš glupavi kolega iz neke midwest vukojebine koju ne možeš isterati iz njega ni posle 20 godina belosvetske karijere malo pod uticajem piva počeo da guši neke devojčice. One nije da se baš bune, on lepuškast, sa onim tupavim američkim osmehiom iz reklama i sa svima za 5 minuta najbolji prijatelj... Ipak ga niko nije patosirao, momci su ga na najfiniji mogući način i sa osmehom preusmerili na drugi kraj sale... E, to je ta razlika. I u svom tom šizenju u šatorima, ako neko padne i ne može više fino ga iznesu redari, ako nije agresivan dočeka ga spoljno obezbeđenje i odvede/odnese do zida za trežnjenje, ako je malo prpošan Polizei ga očas turi u maricu i odvede na trežnjenje o trošku države... ali inače se ne mešaju ni u šta, nikog ne diraju, ne legitimišu, ne reketiraju šatre i ne piju pivo. Ej, policija fina, bre! Kome treba ima i hitna pomoć, očas na pumpanje želuca.

Odosmo i sutradan, taman pre novih megaturbogiga količina piva da isprobanmo kojekakve sprave koje te vrte, bacaju, tresu, klate, vibriraju, okreću, obrću, prevrću i rade tio ostale gadosti. Gledam one mašinerije od po nekoliko stotina tona i znam, milion % znam, da je sve ispravno, provereno, da niko nije zabušavao kad je šrafio one hiljade bolcnova nit' krao hidrauličko ulje ni štedeo na podmazivanju. Nemačka, brale.

Tako se i naradismo i naopuštasmo, još obiđosmo i Mercedesov muzej (mnogo dobro!).

Svi odleteše a nas dvojica se odvezosmo. Sasvim lagano, ujutru kišica, doručkujemo i pravimo plan. Baš bismo mogli do Hajdelberga. Ma nećemo, mnogo je unaokolo al' da svratimo do Konstanca pa u Cepelinov muzej u Fridrihshafenu na Bodenskom jezeru i posle taman da overimo Švajcarsku i vratimo se preko Tirola, austrijsku vinjetu imamo. Vidimo da ćemo tu da zaglavimo previše, treba se vratiti u Beograd do ponoći, otprilike. Rešimo da ipak idemo do Tibingena pa u Nojšvanštajn i onda da se istočno od Minhena uključimo na autoput i damo gas do Trbiža, na italijansku picu... pa u Beograd kad stignemo. Usput u nekoj samoposluzi kupujemo zalihe nemačkog piva k'o da ćemo da veslamo preko Atlantika. Onda opet usput vidimo Lego outlet. Ej, LEGO OUTLET, šta sve danas ima. Stajemo, gledamo, padamo na dupe čega sve ima. biramo, kupujemo...

Vozili se mi baš' k'o klinci osamdesetih (samo mnogo bolja kola, udobnija, nova, nema šanse da se pokvare...). Uživali u vožnji i muzici, dan savršen, sunčan kad nam dođe stanemo na kafu, baš nas briga. Prolazno vreme odlično, nešto iza 1730 evo nas skoro na bivšoj nemačko-austrijskoj granici. Taman stižemo na vreme na picu u Italiju, još ćemo stići i u Zagrebu da popijemo piće u povratku sa drugom.

Odjednom, ljuta mašina stara 3 meseca izgubi snagu i neće preko 120. Ide do 3000 okretaja i ni makac. Stanemo, otvorimo haubu, motor pokriven poklopcem, ništa ne vidiš. Ulja ima, sve čisto, ništa se ne vidi i ne čuje. Konstatujem da ima skoro 20 godina da nisam otvorio haubu sem da sipam vodu za brisače. Gledamo se, ne znamo šta je. Temperatura normalna, ulja ima. Na leru vrti do kraja, u vožnji neće. Bemliga. Računamo koliko nam sa 120 treba do Beograda i nije loše, jedino će da otpadne pica. Krećemo... i tek što smo prešli granicu upali se lampica sa sličicom motora. E džebga. Pogledamo knjižicu, sve u nadi, al' kaže 'marš u servis'. Garancija internacionalna, servis u Salcburgu ima...

Servis veličine Ušća a opremljen k'o svemirski brod. Vlasnik Georg Papas. Svaka čast Grku do čega je stigao. Dođe Ovlašćeni Čika, pogleda, kaže 'došli ste na kraj radnog vremena, ne sme da se vozi, ostavite kola, ajte u hotel, sutra ćemo da vidimo'. Džebga.

Hotel 300 metara od servisa, sve pored samog aerodroma, soba ima. Javljamo ženama - i ne čude se preterano. Pitaju 'a hoćete sutra sigurno da dođete?'. Ne znamo. Da se tušnemo pa na večeru, lakše se pati punog stomaka.

Pitamo u hotelu gde staje bus za centar, kažu 'odmah preko puta, kod tržnog centra'. Čekamo bus i vidimo da je tržni centar ogroman outlet. Blenemo u izloge, L vidi odlične ženske čizme. Da uđemo. Oni taman zatvaraju, 1900, ali vidimo da ima svakakvih radnji. Rešimo da sutra svratimo. Ako budu kola gotova, super. Ako ne - tek ćemo onda imati vremena. Pored outleta još gomila koječega, da vidimo može li se tu večerati, da ne idemo do grada. Nađemo super mongolski restoran, odlična klopa, eat all you can za 22€, riba, škampi, kozice, sipe... bar nešto da nam dan ne bude na kraju truba. E onda kao klinci iz restorana siđemo na bilijar. Sala za bilijar u kojoj može da se puši! Kraj dana uz bilijar i pivo.

Servis radi od 8.15, rekli pozvaće nas, ne zovu. Da mi ipak odemo da vidimo. Mi kod Papasa - naša limuzina stoji pred vratima sveže oprana. Ako je oprana valjda je i popravljena? 'Ništa strašno, spalo crevo sa turbopunjača, sve je u redu'. 34€ sa sve pranjem 'ali to možete u Beogradu da naplatite'. Nego šta ćemo, i hotel.

Zadovoljni odlazimo u outlet, kupujemo ženama koješta (stvarnio povoljne cene), sebi ponešto. L-ova žena naručuje UGG čizme.L, koji je učio nemački 8 godina ali ne govori jer je perfekcionista (a ja ga puštam da se muči govoreći sa Nemcima engleski, ko ga šiša, kad mogu ja nek priča i on) pita 'do you have UGG boots?' Hugo Boss? Third shop on the left.I tako 2-3 puta dok se ne ustanovi da nema. Ja snimam neke čizme koje se meni sviđaju i šaljem ženi sliku da vidim sviđaju li se i njoj. Bingo!

E, ali sad se L-ovica napalila na UGG čizme. Surfujemo UGG, nema uopšte u Salcburgu radnje. Ima u Beljaku al' u centru, pešačka zona, još da se akamo sa parkingom. E, ima i u Emporijumu u Ljubljani, to nam je usput. Ali prvo da prošetamo centrom Salcburga. Dan lep, idila, kleiner brauner na suncu. Konačno krećemo, dan k'o iz filmova, Alpi rastu na sve strane, krave pod ručnom pasu po ošišanim livadama... Navigacija upozorava da su i dalje radovi u tunelu. Kojim ćemo putem? Idemo na Ljubelj. Usput svratimo u Borovje (Ferlach) da L-u pokažem čuvene lovačke puške koje se tamo tradicionalno rade. Prodavac nam nudi probu, da idemo na glinene golubove. Gledamo na sat, iovako nam se smeši kuća debelo iza ponoći. S tugom odbijamo. Pevanje i podvriskivanje smo već imali, pucanje ćemo da preskočimo.

Ljubljana, Emporijum. Razmišljam da li da se javim Jelici. S njom nema šanse da krenemo pre nekog nedoba. A i nešto sumnjam da bi htela s nama da kupuje UGG čizme.

Otkako je L-ovica naručila UGG, L meni pokušava da objasni kakve su to čizme. Objašnjenja su muška i ja zaključujem da su to kratke čizme sa krznom iznutra pa prevrnutim na vrhu, otprilike baš iste kao one što je već kupio u Salcburgu. I on tako nekako objašnjava. Što će njegovoj ženi 2 para skoro istih čitzama ne pitamo ni on ni ja. Uostalom, one su braon a UGG je naručila crne. Konačno nalazimo u Emporijumu UGG i ja shvatam da su to ruske valjenke, otprilike obuća kakvu su nosili tenkisti na T-34. Odvratno. Pitam se koji je andrak L-ovici, inače vrlo lepa i skockana žena sa stilom. Za svaki slučaj zovem ženu da pitam da i njoj nisu neophodne UGG valjenke. Ni slučajno, užasno su ružne a i ne valjaju jer ne drže nogu, nisu ni malo anatomske. Dobro. Ali ako nađeš sive rukavice...

Kupi L UGG (u poslednjoj iteraciji postale su žućkaste, radili telefoni) za tričavih 219€. Da prođemo Emporijumom čisto da vidimo šta ima. Ugledamo prodavačicu prirodno plavu, tanku, guza kao aspirin, grudi k'o kajsije i kao ovce idemo za njom kroz celu radnju. Dođe ona do ženskog veša, tamo jedno 1000 kvadrata ne zna se šta je bolje i lepše. Pogledamo se ako krenemo ovde da gledamo nećemo kući pre jutra i tako pobegosmo iz Emporijuma.

Al' onda se setimo da od doručka ništa okusili nismo. Srećom, znam ja dobru kafanu u Domžalama, imaju odlične puževe. Jedemo skoro s nogu, pijemo vodu. Još nas u Zagrebu čeka T, javili smo mu da dolazimo. Taman seli u kola, zove me šef da pita što mu nešto nisam odmah ujutru pooslao. Kažem da su nam riknula kola i da smo još u Austriji. Nije video poziv al' vidim ga kako se krsti - a nije 'rišćanin.

U ZG T čeka u kafiću. Jedini niormalan među 1000 manijaka koji gledaju fudbal. Hrvatska treba nekog da pobedi a neko drugi da izgubi da se desi nešto dobro. Taman kad smo ušli pada 2:0, što je dobro. Malo kasnije daju Grci nekome drugom gol, što je loše i ceo kafić jebe kevu nekome, svako nekom drugom. Popismo kafu i utekosmo.

Autoput dosadan, malo magle, malo onako. L sprema govor za carinika ako bude hteo da mu carini one ruske valjenke. Mislim se ko će da gleda valjenke kad nam vidi gepek pun hrane i piva ima samo da nas pogleda k'o budale. Opet flešbek na 80-te i nošenje parmezana iz Italije. Pandurima na kućici stoji poziv na štrajk. Datum današnji. Pitam ja štrajkuju li ili ne. Kaže on štrajkuju. Kako štrajkuju? Puštaju svakog i ništa ne gledaju. Mašala. Štrajkuje i carinik, zabole ga za UGG.

Nekoliko minuta pre ponoći L-u se puši a ostao bez cigareta još u Hrvatskoj. Stajemo na pumpu, prastaru, negde iz vremena kad su napravili autoput. Unutra nadrkani čiča kaže 'ja zatvaram smenu'. 'Al' na vratima piše 0-24'. Kaže on 'piše i na tarabi...'. Uzmem Staropramen iz frižidera, računam 30 km do Beograda, može nam se po se jedno, otvaram piva i kažem mu 'sad možeš da naplatiš pivo i cigare ili ne moraš ako si već zaključio smenu'. Naplačuje, naravno. Stojimo pred pumpom, pušimo, pijemo ledeni Staropramen koji nije ništa lošiji od nemačkih piva i cerimo se k'o dva klinca.

Na celom putu samo su falile sisate autostoperke. 

Fest

Još

video

video 2