Očajna domaćica

 Peglam pre neki dan, nemam  sliku, imam ton sa dva TV i Savinog MP3  na maksimumu,  čujem  urlike sa TV, taj Mišković je zlo, to mora da se stavi pod kontrolu, i taj RTS kakav je to javni servis, pa to je sramota......Izbor meta liči na LDP, al naglasak mi sumnjiv, pogledam ono urla Velja  Ilić, čovek koji je deo vladajuće koalicije a ovako priča i nastupa, ko da je okorela opozicija bez odgovornosti za greške vlasti koje su, nesumnjivo,  i Tijanić i Mišković. Pogledam sliku bolje, vidim Bubala u prvom redu pored Velje, pomislim al su umontirali ovo, od kad li je taj snimak, sećam se Bubalo menjao zakone zarad Milke, vraga, NS-Velja konvecija u Novom Sadu,  snimak od pre neki dan. Urla Velja, koga je podržao Ugljanin,  šta će da uradi u „Raškoj oblasti“....Isti je na kladionicama  već dobar treći, ne Ugljanin, Velja.  

Danas vidim Vlasi ( političke stranke etničke zajednice ne Azem)  podržali Tomu Nikolića. Pre neki dan čitam, Albanci sa juga Srbije će da bojkotuje izbore, nije im po volji politika vodećih kandidata, nije ni meni, al one can not have it all,  eto im Čeda, eto im Pastor, šta je loše u njihovim platofrmama za Albance sa juga Srbije?  

A i onaj Šreder, sutradan pošto je prestao da bude kancelar otišao da radi za Ruse.  

Kad uzmem i to u obzir sa jedne strane, i količinu radikalskih zakupljnih termina sa druge i to  da su na Dorćolu samo  Tomini bilbordi, nekako mi se sve pomarači. Pa mi se čini  da se  Tadiću   još ima progledati kroz prste onoliko ako se hoće ostvariti cilj. Sad, šta je kome cilj to mi je sve manje jasno. Pročitah na blogu da mu se spočitava i to što u kampanji propagira socijal-demokratsku platformu svoje stranke.  ( Tadić govvori..stvari za koje je odgovorna Vlada u kojoj njegova DS ima većinu („bolji zdravstveni sistem“, „nova radna mesta“, „briga o deci“, „borba protiv korupcije“ (!?), „borba za pravedan poredak“). E to mu nikad oprostiti neću. Nenadoknadiva šteta po Srbiju. Onu gore opisanu, a S. Samardžića u Poligrafu ni spomenula nisam. 

 Kuvarice manje zbori, da ti i ručak ne zagori. Ko dečije majce dok si u Veljinu animaciju –sa kalendara u čanče sa olovkama- blenula.

Šta je kome cilj, kratkoročni, srednjoročni, dugoročni....Ili želja. I kako ovi izbori mogu da pomognu da se do ostvarenja ili ispunjenja dođe. Ja bih Srbiju u EU i NATO. Sa Rusima može da se trguje onoliko, kulturna razmena i sve to, pravoslavlju svaka čast, al politički sistem i inistitucije ipak malo da više liče na američke i evropske. A teško da se to sa 5-10%, ovo  drugo želim LDP na lokalu u maju minimum, može ostvariti. I šta sad, da napravim Kineski zid između nekog ko nije Đinđić i nekog za koga ne znam tačno da je ubio Đinđiđića i završim u Belorusiji. Ne. Skoro svaka kombinacija koja nekako vodi ka cilju Srbija u EU i jednom u NATO,u ovakvoj Srbiji 2008. mi je OK. Tadić sa potpisanim SAA, puna kapa u Srbiji 2008, od Beograda do Kopaonika VIA Ćićevac, Brus i Brzeće.

 Nisu mi isto Toma i Boris, nit mi je isto Srbija sa Tomom i Srbija sa Tadićem ko predsednikom. Nekako ne mogu da zamislim prijem kod Hrvata gde mi svi kažu kako su prijatno iznenadjeni Tominim gestom izvinjenja ko letos kad je bilo to oko Tadića. Taj general Delić i Ponoš su mi takođe vrlo, vrlo različiti. Ne mogu da zamislim sa Tomom na čelu tu gardu Ohaja koja sarađuje sa VS.   I nije mi samo Boris kriv sto je Toma jak niti što je Koštunica premijer. Ima nešto i u promeni okolnosti i u stavu međunarodne zajednice što, takođe, sluđuje javno mnjenje u Srbiji.  Čak i one zapadne kojoj bih volela da Srbija što pre priđe što povezanije. I kad se njena uloga  realnije sagleda, Tadić i priča o potrebi saradnje sa Hagom, i Jeremić koji kaže Hag je i naša moralna  obaveza, i razumemo mi zašto Kosovo više neće biti pod Srbijom,  mi zvuče  OK. U odnosu na Tomu i Co. I Amere. Neke.  I braću Kačinski. Čitam danima u radiklaskoj Pravdi kako je RS izgubila sve atribute državnosti pod sadašnjim rukovodstvom, bla, bla, bla...Izgleda da će Dodik dobiti SAA, što je znak da Tadić ipak diže ruke od cepanja Bosne, ili da ni Koštunica u ovoj  vladi nije svemoguć, malo li je na ovu nemaštinu.   

Naletim danas u Danasu na odgovor Florens Artman Vilijemu Montgomeriju  na njegov tekst "Karla odlazi, šteta koju je počinila ostaje", objavljenog u Danasu od  5-6. januara  2008.  Stavila sam ga celog na kraju posta, izuzetan tekst i odlična  analiza stava i ponašanja zapadne međunarodne zajednice,  koji je uveliko doprineo meinstrimizaciji Koštunice kod nas, skoro isto onoliko koliko je donja granica koji je podvukla-radikali ne-doprinela da se Toma uljudi.  I da ja pomislim, a ako ICTY voli  građansku Srbiju, mogao bi malo Šešelja da pusti iz Haga da ujebe Tomi kampanju. Možemo da ne vidimo ili da namerno previdimo, ali međunarodna zajednica je svojom neodlučnošću i promenom vrednosnog sistema od 98-99 naovamo solidno naterala  vodu na Samardžić-Koštunica vodenicu danas.  Čisto sumnjam da bi se u ovakvim okolnostima i Đinđić  Kosova tako lako odrekao. 

 I ne vredi, ne razumem nikako tu jasnu podelu  na Đinđićeve ubice i Đinđića. Od kad je ona, od izbora Tome za predsednika Skupštine kad je LDP lepo pozivao Tadića da podeli Srbiju na zdravim osnovama? Od onda kad smo se nadali da će Đelić a ne Koštunica biti premijer, kad se, pametno, nudila podrška za reformsku platformu? Ne razumem. Možda zato što mi  i sadašnji Tadić po retorici i načinu na koji pokušava negde da gurne Srbiju, pa čak i po širokom zahvatu u izboru saučesnika dragovoljnih i manje istih, više liči na Đinđića nego sada Čedomir Jovanović. Ili što mi čak i retorika Dobrice Ćosića iz devedesetih zvuči možda malo bolje ili isto ko  ona Nikole Samardžića iz istog perioda. Ja nikad Đinđića nisam  čula i videla ovako jasno  deklarisanog za građansku opciju i Srbiju bez balasta svega i svih koji su ovako ili onako zagovarali Veliku Srbiju, bez flertovanja i namigivanja nacošima,  ko sad Čedu. Nisam ni Čedu tada. Tad je to više radio GSS. A smatram, opet, da još po inerciji guramo ka zapadu, ma kako nesavršenom i licemernom kako ga je i Florans predstavila,  upravo zbog temelja koje je od 2000 naovamo ostavio Đinđić, sa sve likovima poput Perišića i Mihajlovića.  

Vi ste doprineli nerazumevanju i nepoverenju u Haški tribunal

Florans Artman
Gospodine Montgomeri, kao za svaku krivičnu instancu, osnovna svrha Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY) nije da pomogne proces pomirenja, već gonjenje i kažnjavanje zločinaca. U ovom slučaju, ratnih zločinaca odgovornih za krvave godine nasilja na Balkanu.
A u tome, priznajete da je ICTY prilično uspeo.
Prema Vama, međutim, taj uspeh nije doprineo pomirenju već produbljenju nezalečenih rana i pogoršanju međunacionalnih odnosa. Teza da je ICTY "glavni izvor, gorivo za nacionalizam i političku destabilizaciju u ovom regionu tokom protekle decenije" jeste, posle njegove navodne skupoće i predugog rada, već odavno glavno oružje protivnika međunarodnih krivičnih sudova. Klasična zamena teza svih koji se suštinski suprotstavljaju krivičnoj odgovornosti, koji žele pravdu a la carte, to jest prilagođavanje pravde političkim potrebama i interesima.
Prvi uslov pomirenja je utvrđivanje činjenica i kažnjavanje krivaca. A sve ove godine Tribunal ga uspešno ispunjava. Stoga, jeste legitimno očekivati od krivičnih instanci da doprinesu, zajedno sa ostalim instrumentima, procesu pomirenja. Ali baš zato je neophodno da pravda bude rukovođena pravnim, a ne političkim principima.
Vi se žalite, međutim, da je Sud izmakao kontroli svojih osnivača, da mu je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija dao previše slobode a premalo smernica. Zaboravljate da je Savet bezbednosti usvojio niz rezolucija koje su suzile Tribunalov mandat i obavezale ga da se fokusira na ličnosti najvišeg nivoa odgovornosti i zabranile mu posle 2003. da progoni one koji su povlačili obarač.
Hvalite Nirnberg i Tokio jer, za razliku od ICTY, nisu bili "opterećeni" savremenim pravnim standardima koji su svakako doprineli dužini procesa. Zaboravljate, međutim, spomenuti da su to bili vojni sudovi koji su sprovodili pobedničku pravdu i zanemarili prava odbrane.
Nezadovoljstvo radom ICTY ne temelji se na tome što ICTY nije završio "deset godina pošto su neprijateljstva bila okončana", ili što nije služio onu ekspeditivnu pravdu za koju se, izgleda, zalažete. Žrtve koje u većem broju traže produženje rada Tribunala nezadovoljne su, jer pravda nije "dovoljno "zadovoljena, pošto su mnogi ostali nekažnjeni. A veći deo elite i politički krugovi nezadovoljni su zbog toga što ICTY uopšte postoji. Oni se manje-više otvoreno zalažu za negiranje ili pravdanje nedavnih kao, uostalom, i davnašnjih zločina. Premalo je onih na javnoj sceni koji bi bili spremni da makar retroaktivno odbace politiku koja je podsticala masovna najsurovija zlodela kakva čovečanstvo osuđuje. Tokom protekle decenije vlasti su najčešće nagrađivale - a ne kažnjavale - propagatore mržnje, pa je to postala neka vrsta patriotskog dokazivanja, a svako kritičko propitivanje takve politike neprijateljski čin. Na štetu srpskog društva i celog regiona, to je i danas u velikoj meri tako.
Takav odnos ponavlja i produbljuje patnju preživelih i vređa žrtve zločinačkog progona i time sprečava pomirenje. Nije Tribunalova delatnost, već takav pristup, doveo "nove, krhke demokratske vlade u regionu" da se fokusiraju na negiranje navoda iz optužnica umesto na druge izazove tranzicije iz vlastite nacionalističke i autoritarne prošlosti u slobodno, demokratsko i odgovorno društvo.
Šta ste Vi ili Vaše kolege, Vaša vlada ili evropske vlade uradili da doprinesete pomirenju? Lično ste Vi tražili povlačenje optužnice protiv četiri generala optuženih za zločine protiv čovečnosti na Kosovu. Bili ste na prijemu sa optuženim policijskim generalom Sretenom Lukićem na kojem ste fotografisani. Grubo ste tražili od Karle del Ponte da ne zamara vladu Zorana Živkovića sa zahtevom za izručenje Mladića i ostalih tadašnjih begunaca da bi se nastavio proces koji je Đinđić započeo. Pokušali ste, gospodine Montgomeri, korigovati kurs Tribunala, niste samo pripovedali nego i aktivno izvršili mešanje u rad nezavisnog sudskog tela. Te činjenice, kao i ta fotografija koja je obišla svet, ostaju jasan dokaz vašeg odnosa prema pravu, pravnim obavezama, elementarnom moralu, ljudskom obziru i naravno ICTY-u.
Vi, kao i Vaše nekadašnje kolege, američke ili evropske, ohrabrili ste beogradske vlasti da ne ispunjavaju svoje obaveze i uveravali ih da se s jakim prijateljima uvek može izigrati Pravda, pa i međunarodna, i tako osigurati nekažnjivost.
Koliko dokaza o užasnim događajima iz devedesetih godina koji - u pravu ste - nemaju cenu, Vaša ili evropske vlade nisu dale ICTY-u? Pa i sama ta video traka na kojoj Milošević odaje priznanje članovima "Crvenih beretki" za njihove tajne usluge u Bosni i i Hrvatskoj, ostala je godinu dana u rukama Vaše administracije pre nego što je predata Haškom tužilaštvu, kojem ju je izvor namenio.
Prigovarate nepreciznosti optužnica protiv ličnosti najvišeg nivoa odgovornosti jer je širom Balkana komandna struktura na papiru bila radikalno različita od one u stvarnoj praksi. Zbog čega se niste lično borili da vaša država i druge velike sile, koje su pratile rat u bivšoj Jugoslaviji, predaju ključne dokumente za utvrđivanje stvarne komandne odgovornosti, kao što su saveznici uradili za potrebu suđenja za ratne zločine posle Drugog svetskog rata? Time biste omogućili da ICTY, kao ranije Nirnberg, brže ispuni svoj mandat.
Nije Haški tribunal prepreka pomirenju, već nespremnost da se uvaži i prihvati krivična, politička i moralna odgovornost, da se činjenice poštuju i na osnovu njih započne izgradnja poverenja među ranije sukobljenim grupama. Tu prepreku podižu i održavaju političke i druge društvene elite u regionu, a bogami i nekolicina aktivnih i penzionisanih diplomata koji učvršćuju svoje pozicije ili moć po cenu brisanja tuđe prošlosti i odricanja od sopstvenih, ali i univerzalnih principa i vrednosti.
Prema vašem mišljenju, gospodine Montgomeri, Tribunal u celini, a Del Ponte posebno, nisu doprineli pomirenju u regionu zbog toga što su od Srbije tražili izručenje Karadžića i Mladića. To, logično, ukazuje na to da su za Vas, kao i za veći deo elite u Srbije, Karadžić i Mladić najveća vrednost, jer sve može od Srbije da se traži osim njih dvojice.
Dok je Tribunal uspešno utvrđivao činjenice uprkos ozbiljnim preprekama - na primer zataškavanje dokaza od strane vlasti u regionu, pa i na Zapadu - u Srbiji se pozivalo u više navrata na ponavljanje zločina, uključujući pokolj u Srebrenici, to jest na zločin koji je konačnom presudom Tribunala označen kao genocid. U to vreme Vaša država, kao i države Evropske unije, malo su učinile da u Bosni doprinesu poništenju rezultata zločina sprovođenjem Aneksa 7 Dejtonskog sporazuma koji je predviđao povratak progonjenih u svoja mesta. One se, takođe, nisu potrudile da u državi najviše pogođenoj zločinima pokrenu zajednički školski program tako da omoguće novim generacijama da bar malo počnu deliti zajedničko sećanje na nedavnu krvavu istoriju.
Velike sile, koje su u Bosni imale najveće nadležnosti protekle decenije, dozvolile su da se razvija proces aparthejda, gde je 157 od 164 opštine etnički čisto (preko 90 odsto jedne etničke grupe), gde su u gradovima škole, domovi zdravlja i domovi kulture često odvojeni prema etničkim principima. Dok je pod Miloševićevom vladavinom legitimno osuđen aparthejd u školama na Kosovu devedesetih, u Bosni Zapad danas ponosno podržava sistem dve škole pod isti krov.
U Iraku Vaša vlada je podržavala Sud koji je stvoren kao antiteza Haškom tribunalu. Sve zamerke koje sada iznosite na račun ICTY ispravljene su po uspostavljanju specijalnog iračkog suda. Nažalost, do sada je taj sud bio daleko manje uspešan nego ICTY, izazvao je veće nezadovoljstvo u Iraku nego ICTY u bivšoj Jugoslaviji, a podela postupka protiv Sadama Huseina više je lišila pravde njegove žrtve nego jedinstven predmet protiv Slobodana Miloševića, iako je suđenje zaustavljeno njegovom smrću i to pred sam završetak.
Gospodine Montgomeri, zajedno s političkim elitama u regionu, posebno u Srbiji, sve ove godine sprečavali ste da činjenice o tome šta se dogodilo, zašto, kako i ko je kriv budu spoznate i shvaćene. Ohrabrujući kompromise, koji su značili odricanje od univerzalnih vrednosti i izbegavanje pravnih obaveza, podržavali ste one koji jesu, a ne Tribunal, onemogućavali razumevanje tih činjenica i njihovo prihvatanje. Time ste sprečavali i izgradnju novih odnosa koje će do juče sukobljene grupe videti kao odnose lišene pretnje, dakle odnose bez straha, u kojima se više niko neće osećati ugroženim, drugim rečima - proces pomirenja.
Umesto da nesebično pomognete proces pomirenja toliko važan za napredak celog regiona, vi ste zajedno doprineli nerazumevanju i nepoverenju u Haški tribunal, a time i u to što on radi i u činjenice koje je nepobitno utvrdio. Onda kažete da taj sud nije uspeo da pomiri ljude u regionu, nije uspeo ovo ili ono. U stvari, do pravde, odgovornosti za zločine i pomirenja nije Vama ni stalo. Del Ponte o kojoj govorite samo je izgovor za štetu koju, u stvari, VAMA predstavlja samo postojanje Tribunala. Autorka je bivša portparolka Tužilaštva Haškog tribunala