Krštenje, čemu?

                                     Moje je stanovište: naoružana neutralnost (Kjerkegor/Kierkegaard)

Kažu da je jednog popularnog političara mlađe generacije (ne mislim, dakle, na D. Mićunovića) lično krstio - mitropolit Amfilohije.

Ne znam da li mu to pomaže.

S druge strane, sigurno znam da uvaženom blogokolegi K. (koji sa uživanjem ovih dana ubira jeftine poene sprdanjem s „navodnim popom" iz  mog prethodnog bloga i pružanjem utočišta onima koje mene blate i unižavaju), ne bi pomoglo ni da ga krsti lično - patrijarh Irinej, uz svesrdnu asistenciju glasovitih vladika Filareta i Pahomija. No go so.

A to što kod K. mene neki pljuju, ja shvatam, kako bi rekao Selimovićev Nurudin, da se ne  može čovek skloniti od svake nevolje i neizvesnosti.

Ako ostavimo šalu po strani, želim ukazati da je pojam „krštenja" prisutan u mnogim jezicima (kao i u umetnostima) sa - više značenja. Drugim rečima, ima veoma različitih krštenja. Tako je jedan naš veliki književnik  pisao:

U načelu, krštenje je svečani obred uspostavljanja svete veze između krštenog i nečeg u čije se ime krsti, i kao takvo, znači uvek prijem u neku zajednicu, ma šta ona predstavljala. U hrišćanstvu ono je sećanje na Jordan i renoviranje saveza s Bogom preko njegovog Sina. Kod primitivnih plemena to je ceremonija prihvatanja u komunu stranca, ili mladića u redove ratnika, spojeno, kao kod izvesnih Indijanaca, ispitom hrabrosti i izdržljivosti pod mukama. Rimljani su navlačili mušku togu u ceremoniji koja je bila ravna građanskom krštenju. Ulazak u tajna društva takođe je vezan za neku, mahom ceremonijalnu formu krštenja, pa bilo da je reč o studentskim bratstvima, masonskim ložama, terorističkim organizacijama, satanističkim kružocima ili kakvoj drugoj uniji uverenja i dela.

Postoji i „krštenje" kao prvo iskustvo, u tom smislu život je tek niz - krštenja.

Doživljavate „vatreno krštenje" u ratu kad čujete prvi metak koji još nije namenjen vama, drugi put kad izbliza vidite tuđu smrt, treći kad je prvi put, licem u lice, nekom donesete, a poslednji kad osetite svoju. Polno vas krsti prostitutka ili prilika i odvažnost. Krsti vas i  prvi poljubac i prva batina. Prvo poniženje i prvo osećanje nadmoći.

Ima, najzad, i treće vrsta „krštenja" koja kao da ujedinjuje prethodne. Ona je i običaj, ponekad ritualni; i iskustvo, kasnije rutinsko. Tako vas kad prelazite polutar, po ugledu na gusare, krste potapanjem u vodu. Tako vas primaju u mučeničku zajednicu učenika povodom  okrutne šale, od kojih su najokrutnije u najcivilizovanijim engleskim privatnim školama. Tako vas, ako ste pisac, javno krste prvom kritikom vašeg dela.

I u zatvoru se prolazi kroz obred „krštenja". I ne jedan. Dva puta. Prvi ceremonijal obavlja nad vama islednik, drugi - zatvorenici.

Prošao sam kroz oba, a da mi je njihova lepota izmakla (Anti-uspomene, 1948-1953). 

-----------------------------

Kakva su vaša iskustva s krštenjem/krštenjima?  Kad ovo pitam, prvenstveno mislim na  „prva iskustva koja se pamte". A svako od nas je, verujem, povremeno imao neko svoje „vatreno" ili obično - krštenje!

Evo dva krštenja:

P. S.

Čini mi se da  Pekić, kao pisac, hroničar i vizionar, nije dovoljno  zastupljen u javnosti i medijima, da u poslednje vreme nema širokih i temeljnih osvetljavanja njegovog stvaralaštva u esejima, kritikama i člancima. Nema, recimo, ni dobre Pekićeve biografije na način kako se pišu biografije velikih pisaca na Zapadu. Naravno, ja polazim od toga da „nije već sve rečeno o Pekiću", da su potrebna nova iščitavanja  i analize njegovih dela i života. Pritom imam u vidu da je Pekićevo stvaralštvo, za koje su mnogi kompetentni kritičari već rekli da ima mnogoznačenjske slojevitosti, prilično teško shvatiti bez studiozne analize.

Drugim rečima, smatram da je potrebno da se Pekićevom delu, delu njegovog ličnog i generacijskog iskustva, odnosno vremena u kome je živeo, obezbedi novo viđenje u koraku s današnjim vremenom, bez suzdržljivosti u isticanju nekih njegovih vizionarskih  i poetskih odrednica.

Čitajmo Pekića!