Na foliranje se čovek lako navikne

Milan Nikolić

Prostakluk je naš brend. Na prvom mestu. Nije ovo nikakav drugosrbijanski tekst, kako je nekad govorila moja baba - izem ti to sad. U prevodu - koga je briga, u sosu smo do guše. Moj neki utisak je da nemamo više ni viziju oko koje bismo mogli da se delimo, prebrojavamo, oštrimo jezike. Danas imam neku potrebu da govorim o foliranju. To je jako interesantna stvar i, na žalost, veoma prisutna. Šta je foliranje? Projektovanje lažne slike. Kako se bira ta slika? U skladu sa sopstvenim afinitetima, u kontekstu foliranja - u skladu sa sopstvenim željama, frustracijama, nesigurnostima, kompleksima. Folirant nikada nije samopouzdan, jer da jeste ne bi nosio tu etiketu koja pre ili kasnije uvek izviri napolje  koliko god da se gura u rukav ili u nogavice. Dakle, ukoliko se ova wannabe slika ne prodaje nekom prema kome pamet nije bila naročito darežljiva, folirant se vrlo brzo razotkriva kao lažnjak. Bez da mu se gleda u dekleraciju.

Dovoljno je samo da se namesti situcija, a situacija je sve, kao što dobro znate. Primera radi - prilikom prvog susreta sa folirantom u tzv.poslovnoj komunikaciji (obučno je reč o surogatu iste - dakle, o foliranju) sve pršti i cakli se od vorkšopova, brejnstorminga, kojekakvih difoltova, tu du listi (baš smešno kad se transkribuje, ali potpuno imanentno foliranju ovog tipa), o estimejtovima da ne govorim. Svaki čas će da bane SIO, koji će da vas primi na brif ne propuštajući priliku da vam odredi dedlajn za to zbog čega ste brifovani. Ukoliko imate sreće možda skoknete i na neki timbilding u romantično seoce, na planinu ili jadransku obalu. Savršena prilika da se ubacite u film i počnete i sami da se razbacujete idejama za stori bord i brend avernes. Mislim, ne bi tu bilo ništa loše samo da je autentično, ali dok si rekao keks - dođe situacija. Recimo, naplata za urađeno. Neretko svi ti zlehudi zavisnici od blekberija i on lajn komunikacije, postaju čudno nemi i neuhvatljivi. Ni domaću psovku da čujete od njih, a kamoli frazu na engleskom obogaćenu nekom varijantom balkanskih naglasaka. Taman pomislite možda im je upravo stigao suši pa se muče sa priborom ili imaju apointment pa su zbog toga of, ali vreme vas demantuje. Posebno ukoliko se ispostavi da ignorišu mejlove koje im šaljete, sms-ove, pa i mms-ove na kojima im slikovito dočaravate da ćete se ubiti. Znači, kad ljuštura ma koliko da je na njoj brižljivo rađeno sklizne dole, sve se završi kao u prosečnom balkanskom vicu. Lažna prefinjenost u sekundi pokaže svoje prostačko lice.

Postoji još mnogo situacija kao poručenih za ljubitelje uloge našla se vila u čem' nije bila. Razumljivo budući da je to bonton naučen iz slikovnice, a stil građen na brzim priručnicima. Bez obzira na sve savete koje im je dao lajf kouč, stilista, predavačica iz škole za dame ili stilski preosvešćena urednica popularne franšize, koja je, po nepisanom pravilu se uvek  tako ispostavi, do juče jela sardinu sa volonterima u nekoj memljivoj kancelariji spremajući nju išju samo što ga tada tako nije zvala.

Ahilova peta foliranata je isključivo ego. Da, da tak krhki konstrukt čija visina nikada nije srazmerna čvrstoći temelja. Zbog toga se tako lako ruši. U slučaju virtuelnog foliranja, što je sasvim poseban žanr, dovoljan je najbezazlniji kontakt sa realnošću pa da se sve razleti kao posle cunamija. Virtulena polja snova  beleže dnevnu hiprprodukciju nedodirljivih, najpoželjnijih, savršeno srećnih i ostvarenih. Internet je uspeo ono što televizija nikada nije mogla da ostvari do kraja.

Popularne društvene mreže, na kojima milioni korisnika doslovno “žive”, moguće je posmatrati na mnogo različitih načina. Savršen eskapistički prostor, mogućnost brzog i jednostavnog preseljenja iz jedne realnosti u drugu koja svakome, bez razlike, ostavlja odrešene ruke da je uspostavi i iskreira u skladu sa svojim željama. Internet je, kao medij, u odnosu na televiziju uspostavio novi, viši nivo demokratije. Doslovno, to je besklasno društvo, društvo jednakih šansi. Za savršenu, naravno izmaštanu, samoprezentaciju potrebno je izabrati dobar avatar, što upegalnije fotografije do čega se relativno lako dolazi, budući da ni fotošop ni poznantva koja će omogućiti kontak sa nekim in fotografom više nisu privilegija. Zatim sledi prepis za rubruke tipa šta volite, šta jedete, šta gledate, šta slušate, na šta se ložite. Dođe mu isto kao da se upisujete u leksikon samo ne u svoje već u ume nekog drugog. Recimo, nekog iz epizode - šta ću biti kad porastem.

Ključni efekat je, između ostalog, i učinak tako stvorene slike o sebi. Njen refleks na odabrano virtuelno okruženje, povratna reakcija, intelektualna ili emotivna – od divljenja do odbijanja. Internet neguje ego. Daje mu tako mnogo neophodnog kiseonika. Dozvoljava mu da raste i razvija se svodeći eventualne frustracije i padove na najmanju moguću meru. Otuda tako mnogo ljubavi, flerta, podrške, prijateljstva, igre i polemike na ovom mestu. U izobilju ima onoga što stvarnom životu ozbiljno nedostaje.  Otuda tako mnogo lepih, samouverenih, pametnih, inteligentnih, samoostvarenih ljudi koji slobodno i bez straha plove virtuelnom verzijom sopstvenog života. Uostalom, kao što je napomenuto, svako bira identitet koji mu odgovara, počevši od vizuelnog, što se često doima i kao najvažnije, do svega ostalog.

Reakcija na svaki korak u osmišljavanju virtuelne verzije sebe samog je presudna. U tom svetu ne vredite ništa ukoliko ste sami. Značaj, taj lažni proces samoostvarenja, raste paralelno sa gradacijom naklonosti i odobravanja.  Ma koliko lako uzdignut, folirant za čas može biti zbrisan ukoliko krene sa pogrešnim scenarijom. Ili još gore, može biti, kao onomad u školskom dvorištu, ismevan i izrugivan. Tako je, doduše na sreću, onončan trend fotografisanja po javnim toaletima.

Za kraj, jedna anegdota. U nešto srećnija vremena za ovu profesiju kojom se bavim, negde početkom proleća 2008., sa grupom novinara krenuo sam na inauguracionu plovidbu broda Independence of The Seas. Pozvala nas je, tačnije probrala, turistička agencija koja radi ovu vrstu putovanja kako bismo promovisali to čudo od broda. Ideja stvaralaca ovog prekookenaskog džina bila je da celokupnu infrastrukturu sa kopna prebace na brod, pa je od prvog do četrnaestog sprata, tu bilo svega što ti duša ište, sadržaja i sadržaja, među kojima i onih u čijim čarima ni na kopnu ne uživaš. Mada, retko ko je među mojim saputnicima to bio spreman da prizna. Sve, ama baš sve je bilo deo njihovog lajfstajla od raskošnih butika, restorana, kockarnica do kolosalnih fitnes prostora, kapele za venčanja iznad pučine i, naravno, heliodroma. Sedeći tako u društvu sa dve novinarke gadljive na sve što nema planetarno popularno ime, pedigree i kubikažu, slušao sam kako se jedna drugoj jadaju. Tema te dirljive ispovesti mogla bi se nazvati - Muke sa lajfstajlom.

"Tokom devedesetih sam, verovala ili ne, aćeto balzamiko nabavljala iz Italije u balonima, jer nije bilo moguće drugačije", kaže prva. Druga, vremešnija, ali iskusnija u veštini demonstracije snobizma, blagonaklono se nasmešila svojoj sapatnici  u maniru razumem te dušo, onako nadahnuto ispaljuje misao : "Ako bi trebalo da poginem više bi volela da potonem u ovom brodu, nego da me udari trolejbus u Beogradu, pa zar ne?" Za stolom se našao i jedan bimboje, onako u'ranjen a priglup, nije novinar al' im'o sreće da se nađe u ekipi, za razliku od ove dve istinski uživalac životnih lepota bez da mari za pozu, koji je kao iz topa odgovorio na njeno zar ne - More, ja ne bi volio ni jedno ni drugo.

mada, kada se malo bolje razmisli, u čemu se mi to ne foliramo...sve nam je nekako folirantski, i politika i kultura i vrednosti i standardi, i kosovo i evropa...i mi smo neki fol građani sa nekim kao pravima i sve nam je to odavno jasno, ali na foliranje se čovek lako navikne nadajući se da će ukoliko traje dovoljno dugo možda i postati stvarnost...na to me juče podsetio i jedan spot sa folirantskog Javnog servisa...