Ženska škola života

Kad nam se začećem  odredi pol i rodimo se kao devojčice ili dečaci, na to nemamo nikakav uticaj, isprepletu se geni naših roditelja i velika, prirodna igra slučajnosti odredi nam – pol.

 Jednom rođeni, a SAMO ZATO  što smo devojčice ili dečaci – društvo u kom se rađamo određuje nam uloge, različite, „skrojene“ kulturom, tradicijom, običajima, ponašanjem koje neko društvo smatra prihvatljivim i poželjnim. I gledajući razne ljudske zajednice, različite ama baš po svemu, od mesta gde na planeti žive, preko jezika i kolektivnog sećanja koje neguju, pa sve do stepena ukupnog razvoja, lako se uočava jedna sličnost, jedna univerzalija koja ima samo malo suštinskih razlika: muškarac odlučuje ŠTA je i KAKVA je uloga žene, muškarac odlučuje KAKO žena treba da se ponaša, šta sme i šta ne sme, čime sme da se bavi, čime ne sme, ponekad čak i kako treba da se oblači, a kako ne, ponekad čak s jasnom porukom da je žena „vlasništvo“ muškarca i da ceo njen život treba i mora da bude „u službi“ muškarca, porodice, brige o drugima.

U većini zajednica čak se smatra da je sasvim prihvatljivo ženu, kao fizički slabiju, tući i nasiljem „dovoditi u red“, ako joj slučajno padne na pamet da kaže „meni se ovakav život uopšte ne sviđa, hoću i ja moja prava, ja sam ljudsko biće, jednako kao i muškarac“. Dokaze je lako naći: svaki pojedinačni slučaj „ženskog otpora i zahteva“ imao je društvenu represiju kao odgovor, kad su htele pravo glasa hapšene su i streljane, kad su htele ženske škole trpele su odbacivanje okoline, kad su htele da biraju za koga (ili uopšte) da se udaju slane su u kaluđerice, kad su htele da odlučuju o rađanju stavljane su van crkava, kad su htele da se zaposle „vraćane“ su kuće, deci, kuvanju i mužu, a kad bi se i zaposlile, plaćane su manje i „šibane“ predrasudama o tome „kakve to uopšte žene“ i mogu da se zapošljavaju i bave svojom karijerom...i tako u nedogled.

 I nisu društvena pravila mnogo „blagonaklonija“ prema muškarcima, i modeli  njima namenjeni kao „prihvatljivo ponašanje“ proizvode često mnogo lične nesreće i osećanja društvene uskraćenosti, ali postoji jedna važna, neopisivo važna razlika – sva ta pravila i za žene i za muškarce – donosili su (mahom i skoro isključivo) muškarci, žene nikada (ili vrlo retko) nisu o tome odlučivale.

 I to je početna tačka za svaku od nas koja vidi, oseti, čuje, proživi iskustvo neravnopravnosti – taj se model mora menjati zajedno sa muškarcima, drugačije ne može, samo zajedno možemo razmotriti, pa onda odlučiti ŠTA, KAKO i ZAŠTO menjati u tradicionalnim ulogama koje su istorijski, kulturološki, religijski, zakonski, običajno, mentalitetski namenjeni i ženama i muškarcima.

 Pohađanje te svojevrsne  „ženske škole života“ (baš kao i „muške“, u sasvim drugom kontekstu)  je istovremeno i neprestano udaranje o predrasude i učenje kroz iskustva nama bliskih i dalekih žena i sticanje sopstvenih iskustava kroz pobede i poraze kad god se susretnemo sa očitom nepravdom koja nam se čini SAMO ZATO što smo – žene, nepravde koje se smatraju prihvatljivim za činiti ih ljudskim bićima – SAMO ZATO što su žene.

 I neke od nas, u nekom trenutku polaganja svih raznih ispita iz te „ženske škole života“ kažu „Ej, bre, čekaj malo?! Ne valja ovako, hajde da zajedno menjamo svo to štetno istorijsko nasleđe“

Istorija nas takođe uči da pravu, suštinsku revoluciju uvek čine – male stvari, naizgled male, skoro nevažne odluke o malim stvarima, svake od nas koja bi da nešto menja.

 Mi žene se najčešće bavimo time ŠTA drugi misle o nama, kao da postajemo same sebi važne kad DRUGI kažu da JESMO VAŽNE I NEOPHODNE, a možemo da odlučimo o jednoj maloj, svakodnevnoj promeni tako što ćemo se zapitati ŠTA mi mislimo same o sebi, o onome što nam se događa i što ne bismo volele da doživljavamo.

 Jer – omalovažavati te može samo onaj ili ona kome ili kojoj to omalovažavanje – dopustiš.

 Mala, svakodnevna, lična je odluka da mi budemo te koje će prekinuti lanac nepravdi koje smo same iskusile, lanac satkan od karika istorijskog muškog odlučivanja o nama i o svemu.

 Ako imaš ćerku, ne tepaj joj „sine“, obrati joj se sa „ćerko“, jer ona to – jeste.

 Ako ti svi u okolini kažu da nešto ne možeš  ili ne smeš, pitaj „ZAŠTO?“ i ne prihvataj „oduvek je tako bilo“ kao odgovor.

 Ako te neko na poslu omalovažava, progoni, maltretira, pitaj „jel postoji neki zakon protiv takvog ponašanja?“ i traži da se taj zakon primeni, to je tvoje i samo tvoje pravo.

 Ako ti kažu da ćutiš i trpiš nasilje pitaj „ako je nasilje tako dobro za žene, zašto je zakonom zabranjeno?“ i oglasi se, nađi podršku i pomoć.

 Ako ti kažu  da „ti to sve uopšte ne razumeš (samo zato što si žena)“, kaži im „ja najviše volim kad neko razume ŠTA ja NE RAZUMEM“.

 Ako te ubeđuju da si kriva i grešna što hoćeš da raspolažeš svojim telom, kaži im „to sam takođe ja, ja gospodarim svojim telom i imam pravo da upravljam svojim životom“.

 Ako ti priprete „da se nećeš dobro provesti“ ako zahtevaš svoja ženska ljudska prava, kaži im da je ispunjenje tvojih zahteva dobro i za njih i za tebe, jer – jeste.

 Ako ti kažu da su kućni i domaćički poslovi trivijalni i nevažni – ponudi im da zajedno sa svim drugim domaćicama ove planete stupimo u sedmodnevni štrajk, samo da vidimo kako će, bez tog nevažnog što svaki dan besplatno radimo – funkcionisati porodica, selo, grad, država....

 Ova planeta ljudskog roda „radi“ na besplatnom ženskom radu, na dobrovoljnoj ženskoj brizi o drugima. Radile smo to hiljadama godina, radićemo i dalje, samo što žene ove civilizacije imaju jedan zahtev – HOĆEMO I DA ODLUČUJEMO o tome KAKO će planeta ljudi ubuduće izgledati i NA ČEGA će sve raditi.

 Učini malu, sitnu, naizgled nevažnu promenu DANAS, ubedi sestru, prijateljicu, snahu, ćerku, koleginicu da učini ISTO i milioni naših malih odluka videće se kao jedna velika, nepovratna ženska odluka koja kaže: OVO smo naučile u ženskoj školi života i OVO su NEPRAVDE kojima ne treba učiti žene koje dolaze posle nas.

 Toliko je jednostavno.

p.s. Hvala ISC Srbija i Suzani Miličić na pozivu da se ovaj tekst objavi i na njihovoj blog-stranici

ISC Srbija - Inicijatica javnog zagovaranja građanskog društva