„MA PRIČAJTE VI PRIČU...“

Autor: Rodoljub Šabić

Od pre neki dan konačno je postao „vidljiv" tekst nacrta jednog zakona čija (pretpostavljena) sadržina je već duže vremena izazivala žučnu raspravu u javnosti. Reč je o Zakonu o izmenama i dopunama zakona o javnim nabavkama.
Tekst je objavljen na veb sajtu Ministarstva finansija i propraćen pozivom za učešće u javnoj raspravi svim zainteresovanim. Načelno (uz uslov da zaboravimo na nepotrebno dugo oklevanje), ovaj potez, poziv javnosti i stručnoj i opštoj da da doprinos kvalitetu zakona je za svaku pohvalu.
Naravno, ima mnogo uslova koji su potrebni da bi javna rasprava dala valjan rezultat. A svakako glavni, osnovni uslov za to je da bude ozbiljna, da predlagač zakona koji na nju poziva to ne čini pro forme, već da zaista želi da čuje mišljenja drugih o svim spornim pitanjima, da ta mišljenja odgovorno proceni i da potom, u skladu sa svojom odgovornošću, definitivno artikuliše zakonska rešenja.
Polazeći od toga bitna je, mada malo poznata, činjenica da su, iako na različite načine, „prisutne" tri verzije Nacrta zakona.
Prva verzija je ona koju je državni sekretar Ministarstva finansija prezentovao u Briselu 8. novembra, prema kojoj se Uprava za javne nabavke se transformiše u telo za centralizovano obavljanje javnih nabavki. Nju analiziraju EK i SIGMA i verovatno je da će tokom ove nedelje završiti analizu i poslati nam.
Druga verzija Nacrta je ona koju je Ministarstvo finansija poslalo Svetskoj banci 18. novembra. Po u njoj sadržanom rešenju Uprava za javne nabavke se ukida mesec dana od stupanja Zakona na snagu. Verovatno je da će analizu te verzije u Svetskoj banci takođe uskoro okončati i dati nam odgovarajuće mišljenje.
Treća verzija je ona, sa početka ovog posta, koja je par dana kasnije objavljena na sajtu Ministarstva finansija. Prema njoj Uprava bi postala organ u sastavu ministarstva. Iako predlagači takvo rešenje objašnjavaju "jačanjem kapaciteta", Upravi za javne nabavke nisu dodeljeni nikakvi novi poslovi i ovlašćenja, već su joj naprotiv oduzeti mnogi poslovi koje sada radi, a stepen samostalnosti je smanjen time što više nije posebna organizacija, već u sastavu Ministarstva finansija.
Istovremeno se formira i Uprava za centralizovane javne nabavke kao samostalan organ, i pored toga što postoji Uprava za zajedničke poslove republičkih organa koja već godinama sprovodi objedinjene i centralizovane nabavke za državne organe i koja će i dalje da postoji. To, razume se, otvara neka pitanja u vezi sa dupliranjem funkcija organa, odnosno (i)racionalizacijom državne uprave. Posebno zanimljivo pitanje je na čemu se zasniva ideja da Uprava za javne nabavke bude u sastavu Ministarstva finansija, a Uprava za centralizovano sprovođenje javnih nabavki samostalnа? Odnosno u čemu je uopšte, a pogotovo u antikorupcijskom kontekstu koji se naglašava, logika da se ukida samostalnost organa sa kontrolnim ovlašćenjima a daje samostalnost organu koji troši izuzeto velika sredstva?
Ljudi iz Ministarstva finansija, pokretači javne rasprave, koji su u 10-tak dana lansirali čak tri različite verzije Nacrta zakona i o njima zatražili mišljenje od različitih subjekata (EK, Svetska banka, naša javnost), morali bi biti svesni toga da javnosti duguju odgovore na neka pitanja. Koja je verzija za njih relevantna? Čije ih mišljenje zanima? Ili, zapravo, već „znaju" šta će da urade?
Odsustvo nedvosmislenih odgovora na ova pitanja baš nikako ne može doprineti tome da u očima stranih partnera delujemo ozbiljnije i odgovornije, naprotiv. Ali izvesno može doprineti tome da naša javnost ovu akciju prepozna kao "javnu raspravu" u stilu „ma pričajte Vi priču..." i da joj, konsekventno tome, da odgovarajući „doprinos". I jedno i drugo, na štetu svih nas.