Dno ispod dna

Milan Nikolić

Sjajno

Zabavno

Zastrašujuće

Dosadno

Dokle više

Kreativno

Dno dna

Konačno

Ovo su ponuđene opcije kojima čitaoci na jednom portalu mogu da ocene tekstove i vesti koje čitaju pa samim tim i izveštaj o novoj ideji države da popovima dodeli penzije. Ja bih rekao – Kreativno. Tamo gde je sve što može biti tagovano pojmom politika postalo toliko besmisleno, destruktivno i tragično interesantno je posmatrati da li u užasu, jadu, ludilu, ruganju, propadanju, može da se grabi još dalje. Dublje. I to jeste povod za kreativnost i razlog da se ovaj potez koji je zapravo najobičnije dno dna, kako su čitaoci većinom i glasali, smatra kreativnim.

Da se ne bavim sada tim što je reč o freelanacerima institucije koja ne plaća porez, dovoljno je samo još jednom preleteti preko fotografija vladičanskih dvorova koje grade lokalne samouprave i finansiraju raspoložena preduzeća, preko svi tih „komadića neba na zemlji“, „srpskih Versaja“ itd. Ko nije bio, neka gugluje. Filaret se svojevremeno javno zahvalio Slobodanu Miloševiću koji mu je „pomogao“ u izgradnji mesta za sopstveno duhovno podvižništvo nezamislivo bez podova obloženih najskupljim meremerom, mini teretanama, đakuzijima, stilskim nameštajem. Inače, to je uobičajeni opis pokućstva u ovim vilama. Ja razumem, mermer je hladan k'o zmija, savršen za kažnjavanje grešnog tela i koncentraciju na molitvu.

Ponekad ni naši duhovnici, zavedeni visokim lifestyle-om i sve u fullu imidžom, ne mogu da odole najomiljenijem đavoljevom grehu, pa otvaraju vrata svojih palata Gloraji i sličnim softcore tabloidima, jer raj postaje raj u punom smislu reči tek kad ga vide grešnici kojima je nedostupan. Vladika Kačavenda je vrhunski hedonista među ovim čuvarima vrline, toliko da za njegov dvor važi ono – kad bi zidovi progovorili. Ne daj bože. Jer, vladika nije sam u đakuziju. Nije lud ni da bude. Tako se bar priča godinama. O tome će ljubitelji kvalitetne pornografije verovatno čitati jednom kada dođe vreme za ekskluzivne ispovesti onih koji su dizali tegove u srpskom Versaju i kojima samo olakšavanje duše u mekom povezu može da obezbedi preživljavanje i medijsku pažnju.

O voznom parku se zna sve tako da ne moram da arčim tastaturu, ali moram da posvetim barem kilo karaktera Živici. Živica je verski analitičar, čudo od širine pogleda i intelekta, taman koliko i Vladimir Kecmanović u literaturi i da ne ređam dalje. Živica se preziva Tucić i tvrdi da pozlata i mahagoni u vladičanskim odajama ne bi trebalo da nas čude. Naime – „Crkva ne može da stoji u mestu i da nazaduje, već mora da shvata, kao vanvremena, svako vreme“. Molim vas ocenite:

Sjajno

Zabavno

Zastrašujuće

Dosadno

Dokle više

Kreativno

Dno dna

Konačno

Pa, mamu ti....Gde je to vanvremesko razumevanje i napredovanje Crkve tamo gde je zaista neophodno budući da je njen uticaj i mešanje u sve, od integracija i dezintegracija do papanikolau testova promoterki na Sajmu meda – neizbežno. Kako se to uvek događa kada na red dođu pitanja od presudnog značaja za emancipaciju društva, da sveštenici ponude kamenicu i palicu preko svojih brigada (koje ja, kreativno, takođe predlažem za penziju kada za to dođe vreme, radili oni nešto ili ne, a očigledno je da se za očuvanje tradicije propisno znoje svakog oktobra i uvek kada zatreba) a ne nešto – u skladu sa vremenom, nešto što bi pokazalo njeno napredovanje, a ne nazadovanje sve do Sodome i Gomore.

Ili je za njihove guzice to nebitno? Štaviše, postojeće stanje im ide na ruku. Javno potvrđuju svoj značaj i doslednost, a kad se zatvore kapije dvorova mogu sve što im se prohte. I napredno i nazadno. Samo dok zidovi ćute.Inače, većina Srba se kupa u đakuziju i rasteže po kućnim teretanama što Crkva, kao institucija tako bliska narodu, mora vremenski i trendovski da isprati.

Naravno, keš za penzije duhovnika vodi do džepa građana, ovih što sve češće u pekarama kažu – samo gledam (poster na Vukajliji), čija deca idu u škole koje sve više liče na hodnike strave i užasa i stalni izvor „građe“ za crne hronike. Nema veze to  što ne izgledaju dostojno ni da budu konjušnice vladičanskih dvorova, već po zastrašujućim „sadržajima“ čiji su akteri sama deca. Veronauka nije ništa posebno doprinela, i tu čudom ne mogu da se načudim. Mada se iskreno obradujem kada čujem da se u nekom selu izlio pravednički gnev na popa koji se dosledno držao svog neumoljivog cenovnika za ljubav, veru i nadu. To nije samo kreativno. To je sjajno.