VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/5

Jeste, ova glava je baš dugačka... Al' dobro, idemo dalje.

Kao što ste navikli, četvrtak je, pa se družite sa anonimnim_autorom.

Ove nedelje možda i više nego sa mnom - vrćem se u krevet da lečim prvi grip ove godine, al' o tome kad se dignem na noge. 

Usput, možda ste primetili prošle nedelje - prilično je savladao odgovaranje na komentare. Stoga, samo napred, ćaskajte, a mene čekaju moji čajevi. 

U podne je stigao pred mračan zid drveća. Tu sva njegova hrabrost klonu i on stade kolebajući se. Na žalost odluka je mogla glasiti samo „dalje", i on je donese, mada mu je to bilo teško kao da je nožem kidao sopstvenu dušu. Srećom po njega, na samom ulazu u Astar naiđe na jednu grupu veselih vilenjaka koji su dolazili sa jugozapada, i oni mu se ponudiše da ga odvedu do Vilin-kralja. Terin se opusti. Prosto mu uopšte nije bilo jasno kako je do malopre mogao toliko da se plaši tih ljubaznih stvorenja i njihovog staništa. 

Možda je strah bio izazvan time, što nikad niko iz Ejaberga nije bio u Šumi Trolova, sem Erika, naravno, a da su strašne priče starica o zlim i krvoločnim vilinskim stvorenjima navirale iz podsvesti i ako je davno zaboravio da ih je ikada čuo. Sada, u prisustvu vilenjaka koji su brbljali i šalili se, taj iskonski strah počeo je da jenjava. On, ohrabren, ujaha pod mračne svodove vilinske šume. Sutradan ujutru stigli su do naselja vilenjaka. Terinovi pratioci počeše odmah da se raspituju za Erika i Arela. Jedna vila reče im da je Vilin-kralj na utakmici nožnog Per-Ringa i da vodi svoj tim protiv Nimove momčadi. Saputnici povedoše mladog Hagena kome ništa nije bilo jasno, iza obližnjeg brega odakle su se čuli krici.
Breg je bio zakrivljen, tako da formirao neku vrstu prirodnog Amfiteatra oko sportskog terena. Na njegovim padinama, među bujnom vegetacijom, sedela je gomila vilinskog naroda pažljivo prateći šta se odvija na borilištu. Svako se bio namestio da što bolje vidi šta se dešava u areni. Zato su neki sedeli na drveću .a drugi ležali potrbuške na zemlji. U samom centru njihove pažnje bila je grupa od oko četrnaest vilenjaka u zlatnim i srebrnim grudnim oklopima, koji su se besomučno šutirali u njih. Jedna grupa je zapravo pokušavala da izbaci drugu sa borilišta. Ono je bilo ovalnog oblika i pokriveno lepom travom, ali je igra bila zastrašujuće pogibeljna, bar sa ljudskog stanovišta. Udaralo se isključivo nogama, a branilo se izmicanjima tela i blokadama ruku. Svako je mogao da napadne svakoga i nije bilo uopšte faula ako bi dvojca ili čak trojica istovremeno udarila istog protivničkog igrača. Jedno pravilo bilo je jasno: „onaj koji bi na bilo koji način izleteo sa borilišta, nije se smeo više vraćati u njega". On bi bio izbačen iz igre što bi automatski slabilo njegovu ekipu.
Kako je igra odmicala izgledalo je da se sreća sve više okretala protiv Vilin-kraljeve ekipe. Konačno Arel je ostao sam protiv trojice iz protivničkog tabora. Pošto se Vilin-kralj vrlo vešto branio blokadama i izmicanjima, njihovi nepovezani napadi nisu imali mnogo uspeha. Čak je jednog tako jako udario da je on izleteo sa suprotne strane terena i tamo pao. Arelovi protivnici tada se umiriše i počeše polako da mu prilaze, u tišini. Vilin kralj je stajao mirno, kao da uopšte ne primećuje svoje saplemenike, koji su se kretali poput zveri u lovu. Odjednom obojica, uz vrisak, napadoše.
Arel se naglo spusti uvrćućim pokretom, ispod njihovih visokih udaraca, i zarotiravši se sve ih razbaca udarcima noge u nogu. Nim se nekako održa uspravan jer je uspeo da spusti drugu nogu na zemlju, ali se zato zatetura u nazad. Dok se još rotirao po tlu, premećući težište sa noge na nogu, Arel to uoči krajičkom oka, pa iz tog, polučučećeg položaja skoči visoko i pogodi Nima nogom u grudnjak, odmah ispod vrata.
Kapetan protivničkog tima izlete iz borilišta i tresnu na leđa, među gledaoce. Uzvik oduševljenja grmnu iznad arene. Ali, vilin-kralj nije baš najbolje procenio vreme koje mu je bilo potrebno za tu tešku tehniku. Nimov jedini preostali suigrač je već bio na nogama dok je on još leteo. Kada je Arel stopalima dotakao zemlju taj vilenjak ga pogodi snažnim bočnim udarcem u leđa njegovog zlatnog grudnog oklopa. On polete napred preko ivice terena, trudeći se da ne padne naglavačke (jer pad unapred nije bio ni malo prijatan u grudnjaku od drveta i metala) i smešno mašući rukama da održi ravnotežu. Zatim pade na ruke pored Nima, dok se publika razmicala da mu se skloni sa puta.
Obojica se zaceniše od smeha sedeći na zemlji. Vilenjaci u srebrnom oklopima su se ljubili slaveći pobedu, a njihovi protivnici su im čestitali sa prilično kiselim izrazima na licu. Vilin-narod se spustio sa svojih mesta među igrače.
„Ovo je osam šest za nas srebrne!", samozadovoljno reče Nim Arelu.
„Meni je za danas dosta. Pobedili ste zadnje tri partije. Nastavićemo posle sutrašnjeg lova. Čini mi se da ću morati da ozbiljno preuredim ekipu", zamišljeno odgovori Vilin-kralj.
„Stariš, prijatelju", zadirkivao ga je Nim, „nekada se nisi predavao ni posle dvadeset i sedam partija."
„Ko stari? Nemam još ni šesdeset godina. A ti si mi pa mnogo mlađi? Celih devet dana!"
Zatim obojca nastaviše da se šale smejući se. Tada im priđe jedna vila sa ledeno ozbiljnim izrazom na licu. Iz svako njenog pokreta videlo se da ne odobrava takvo ponašanje od suverena vilinskih stvorenja. Ona pompezno reče:
„Gospodaru naš, plemeniti izdanče Vilin-kraljevske loze Gator, lordu od Tir-Nan-Oga, čuvaru uspomene na svetlost Araksa, jedan čovek je ovde. Došao je da traži Erika. Kaže da je veoma važno."
Arel obrisa rukavom znojavo čelo pa joj odgovori:
„Vidi na čardaku, kod Ohen. Već nekoliko dana ne silazi sa njega, a bogme, ni sa nje. Divno je kad se nađu dve osobe sa tako velikim apetitima. Uopšte, danas se vrlo retko dešava da plane tako velika ljubav."
Terina otpratiše do jednog drveta gde se u krošnji šepurila velika čardak građevina sa tri elementa. Vila mu samo rukom pokaza da se popne uz merdevine, okrenu se i ode. Terin se uzvera na platformu koja je okruživala najveću kućicu i viknu Erikovo ime. Jedna prelepa vila, gola i raščupana, pojavi se na vratima najviše kućice i pozva ga unutra.
Erik je ležao na nekoj vrsti ogromnog ovalnog kreveta pretrpanog jastucima i žvakao neke žute kolače iz divno izrezbarenog kotlića. I on je bio nag, a na prvi pogled moglo se zaključiti koji mu je deo tela bio najpremoreniji. On pozdravi Terina mumlajući i mašući rukom u kojoj se nalazio polupojeden kolačić. Terin priđe njegovom ležaju i sede, dok ga je Erik gestikulacijom nudio da se prihvati očito vrlo ukusnih kolača. On ih oštrim pokretom odbi rekavši:
„Nisam dojahao ovamo, u mračnu Šumu Trolova, da bih probao vilenjačke poslastice. Mnogo važnije potrebe su me dovele ovde."
Erik proguta zalogaj pa se nasmeja i odgovori mu:
„Znaš da sam ja ovde stranac kao i ti. Ja živim od njihovog gostoprimstva. Na žalost ne mogu te ponuditi sa ničim boljim, osim možda sa Ohen. Noj očito samo ja nisam dovoljan", on pokaza na nagu vilu koja se trže na te reči.
Ohen kojoj veoma zasmetala Terinova opaska o mračnoj i strašnoj Šumi Trolova, dočeka svojih par minuta:
„Nisam ja ljudska žena da ti sa mnom raspolažeš, onako kako ste vi to navikli. Da me juriš za neverstvo ili kao što rade pripadnici snežnog naroda sa ledenog mora da sa mnom častiš svoje prijatelje. Ja sam vila i sama odlučujem sa kim ću leći! Zapamti to čoveče!"
„De, de. Samo sam se šalio!", krenu Erik da se izvinjava.
Terin preko volje pogleda razgoropađenu vilu i ona odustade od dalje rasprave shvativši da njihov gost nema nikakvo interesovanje za njihovu čarku.
- Dok se ti ovde gostiš i izležavaš sa vilama, u Ejaberg nam je svratio Sigvrat Odvratni. - reče on konačno.
Vilin-prijatelj skoči u sedeći položaj na svom ležaju, kao da je sada probuđen iz najdubljeg sna znakom za uzbunu, pa promuca:
„Sigvrat Odvratni! Sigvrat Osvajač. Šta je on, pobogu, tražio u našem zabačenom selu? Koliko vas je preživelo tu posetu?"
„Nije bilo previše žrtava. Obišao nas je tek onako, da malo osetimo njegovo prisustvo. Uz put je raščerečio Skagija Sedobradog, spalio mu kuću i odveo Ulu kao svoju robinju. Momak se divno zabavlja, a moram priznati da ima i dobar ukus."
„Znam koliko ti Ula znači", odgovori Erik smrknuto, „Samo sumnjam da ćeš je više ikada videti. Koliko sam ja čuo o Sigvratu, taj ne daje svoje robove za otkup. Za njega ne postoji dobra cena jer se smatra zakonitim vlasnikom svega vrednog na severnom svetu. Takav nasilnik ne trguje, on samo otima."
„Nisam došao da te molim za pozajmicu, nego da te pozovem u rat. Mnogima je Sigvrat Odvratni stao na žulj. Međutim, oni smatraju da jedino ti možeš da povedeš vojsku protiv njega. Nema danas čoveka na severnom svetu koji ima više sposobnosti i ugleda od tebe."
„Ja, sam, ne vredim mnogo." Tužno reče Erik. „Možda bi mogao da ustrelim desetak-dvadesetak njegovih ratnika, ali to ne bi mnogo promenilo tok bitke. Vama treba iskusan vojskovođa. Jedina vam je nada da pridobijem Vilin-kralja za našu stvar. Arel-Gator je dobio mnoge bitke od davnina. On će sigurno znati kako da nadmudri Sigvrata Odvratnog."
„Ta me je nada i dovela ovde. Znao sam da ćeš ako nam se pridružiš, dovesti sa sobom i vilenjake. Veruj mi ne znam koja bi druga sila na ovom svetu mogla biti pretnja Sigvratu?", reče mu Terin sa puno nade.
„Ima sila, i sila...", odgovori mu vilin-prijatelj, „Mi ovde, na severu, tek malo načujemo šta se dešava na sredini sveta. Tamo su od vajkada velike vojske i stalni ratovi. Sigvrat svoje znanje nije izmislio, njega su stvarali neki drugi ljudi generacijama."
„Ne znam da li će Vilin-kralj tek tako pristati da vam pomogne", Reče Ohen. „U poslednja vreme među vilinskim narodom sve je prisutnije mišljenje kako ljude treba ostaviti da sami rešavaju svoje ratove. To je naročito izraženo kod planinskih vilenjaka iz Skandinavije. Oni to nazivaju Princip nemešanja."
„Ako lepo zamolim Arela pristaće da mi to učini. On se bar naratovao sa ljudima za vreme one antihrišćanske kampanje. Mnogi narodi tada su bili oslobođeni jarma slugu raspetog Boga, a to se pamti još i danas. Mislim da je u Arelu još ostala iskra vatre koja je onda tinjala. On će se suprotstaviti zlu bilo gde na svetu.", samouvereno izdeklamova Erik. „Hajdemo odmah kod njega, da se dogovorimo."
„Koliko sam čula, taj Sigvrat Odvratni nije Hrišćanin i ako se školovao za njihovog sveštenika. Slavi Tora kao svog zaštitnika, a priča se da je napustio Franačku paleći crkve zajedno sa njihovim vernicima. Takav čovek može lako zadobiti simpatije vilenjaka", progunđa Ohen zabrinuto.
„Da je samo besio popove i uništavao njihova svetilišta, verovatno. Ali predati žive ljude, žene i decu, vatri? Koliko ja znam Arela, verovatno bi mu odsekao ruku da mu je pruži. Ljudi su ratovali još pre pojave raspetog Boga. Uvek je postojalo dobro i zlo. Protiv koga su legendarni heroji iz davnine ratovali? Na kraju krajeva, samo da ne čuje moj otac, i ja sam bio malo radoznao da saznam šta je to u veri u raspetog Boga što tolike ljude tera u pogibiju? Po onome što sam saznao, on je, izgleda, bio neki baš dobar čovek, svima je praštao. Ali, kao što znate, njegovi sveštenici danas nikome ništa ne praštaju. On je bio Jevrejin, a ubili su ga Rimljani. Danas Hrišćani muče i ubijaju njegove sunarodnike gde ih god nađu, a slave Rim koji smatraju centrom sveta i te religije. Najsmešnije je što su i samog njegovog dželata koji ga je pogubio, proglasili svecem. Nikako mi nije jasno da li je ta crkva, za ili protiv njega?"
„To je već duboko filozofsko pitanje, oko koga se spore generacije vilenjačkih mislilaca. Uglavnom njegova veličina potiče od toga što je ustao iz groba posle smrti. Sva sreća da sa to nije dogodilo ovde, na severu. Nordijci bi ga proglasili za drauga i verovatno spalili kao što su učinili sa Torodom Krivostopim koji je čak dva puta ustajao iz groba.
A Vandi bi ga smatrali za vampa i ponovo ga sahranili sa odsečenom glavom kod nogu i kolcem od gloga probodenim kroz grudi. Narod na severu ne voli baš mnogo kada se ustaje iz grobova. Verovatno zato što prave tako lepe sakralne svečanosti. I kad si jednom bio već počašćen time, ne možeš tek tako da se predomisliš!", iznese Ohen svoje viđenje Isusovog vaskrsenja.
„Aman, ovde se ne radi uopšte o Hrišćanima! Sigvrat je pošteni paganin. Ipak čini mi se da ćemo morati da ga propisno ubijemo jer je već predugo pravio zločine po ovom severnom svetu. Hajdemo odmah kod Arel-Gatora!", viknu Terin pun nestrpljenja.
Svo troje se smesta uputiše prema pećinama u kojima su se vilenjaci kupali i odmarali posle svojih utakmica bez lopte. Arel je sedeo u jednom plitkom kružnom bazenčiću, u društvu nekoliko nagih vila i vilenjaka. Bili su zadubljeni u ozbiljan razgovor. Terin odmah primeti da su tu i dvojica od vilin-putnika koji su stigli sa njim. Vilin-kralj primeti Erika, pa ga pozva da se sa Terinom i Ohen pridruži kupanju. Mladić iz Ejaberga, htede da se pobuni protiv ovog nepotrebnog kvašenja, ali mu Ohen skrenu pažnju da ćuti, jer im Arel ukazuje veliku čast. Skinuli su se i ušli u toplu vodu. Erik ih predstavi prisutnima, koji odgovoriše sa nekoliko komplimenata snazi muškaraca i lepoti Ohen, pa onda nastaviše svoj razgovor.
„Kažem vam da sam u toj zemlji iza srednjeg mora video zmije koje uzdižu glave iznad vrhova drveća i brste lišće sa njih", pričao je jedan od Hagenovih saputnika. „Imaju crvene šare i male roščiće na glavi."
„Zmije sa rogovima?", zaprepasti se Arel. „Ne vidim čemu bi im oni mogli da služe. Zmija sigurno ne može da se zaleti dovoljno brzo da nekoga ozbiljno ubode njima. Samo bi se njima kačile uokolo dok bi se provlačile kroz žbunje."
„U toj zemlji to nije tako neuobičajeno. Ima jedna druga, manja zmija sa glavom punom rogova, koja izgleda kao debeo gušter bez nogu. Jako je gadna i napada tako što se premeće preko leđa, pa uvek nastrada onaj koji je iza nje. Njen ti otrov za razliku od drugih zmija, jede i rastvara meso. Ako te ujede jedini spas je da odmah odsečeš taj deo tela. Ipak lokalno stanovništvo je lovi jer je vrlo ukusna.
Nego da se mi vratimo na one velike. Naterao sam grupu crnih ljudi da me povedu bliže da osmotrim ta čudovišta, što oni učiniše bez straha i ako su mnogo plašljivi. Očito da te zmijurine nisu baš mnogo opasne. Ali nam tada u trnovitom žbunju prepreči put neki demon i oni se silno uplašiše."
„Demon kažeš?!?", odmeri ga Vilin-kralj upitno.
„Da, pravi demon! Nešto između čoveka i medveda. Odvratno biće obraslo dlakom, uspravnog držanja, i degenerisane ljudske građe. Nekoliko trenutaka je gledalo u nas, a onda je jurnulo među crne ljude. Jedan momak sa kopljem i štitom pokušao je da mu prepreči put, ali ovaj ga je sa nekoliko udaraca svojih ogromnih šaka pretvorio u krvavu kašu. Onda je dohvatio jednu crnu devojku, koja se saplela bežeći od njega i zaputio se sa njom nazad u šumu. Ja nisam hteo da je prepustim demonu i potrčah za njima sa isukanim mačem. Kada sam ga zahvaljujući svom subjektivnom vremenu sustigao, udario sam ga snažno u spoj glave i ramena.
Udarac koji bi svakog drugog ubio na mestu, samo je iznervirao tog južnog demona. On odbaci crnu ženu i okrenu se ka meni munjevitom brzinom. Ja zamahnu još jedanput, ali me presrete udarac njegove nenormalno duge ruke. U polusvesti sam poleteo kroz vazduh. Činilo mi se da nikad neću pasti na zemlju. Mora da sam preleteo dobrih dvanaestak metara. Kada sam se konačno našao na gruboj travi, već sam se pomalo oporavio od šoka izazvanog udarcem, zahvaljujući mom subjektivnom vremenu.
Pogledao sam oko sebe i video demona kako juriša prema meni pomažući se rukama u trku. Bio je sav obliven krvlju od mog prvog udarca. Skupio sam svu preostalu snagu, maksimalno usporio vreme i podigao se na noge stežući mač obema rukama. Delić sekunde pre nego što su me ogromne crne šake dočepale, jurnuo sam pored zveri, udarivši ga svom snagom ruku i tela vilinskim sečivom po vrećastom stomaku. Oštrica je prošla gotovo bez otpora i demonova creva se prosuše na travu. Zver se zgrči i savi napred. Ostade u tom položaju zarobljena bolom dovoljno dugo da ponovno napadnem.
Nadnevši se nad njega, podigao sam mač i kao nož sam ga zabio u leđa čudovišta, otprilike tamo gde sam pretpostavljao da mu se nalazi srce. U prvih nekoliko trenutaka ništa se nije dogodilo, što je u subjektivnom vremenu strašno dug period neizvesnosti, a onda se ogromna dlakava telesina polako sroljala na zemlju. Bilo mu je potrebno više od minute da umre potpuno izgubivši snagu."
„Ti si zaista svašta doživeo. Šta se dogodilo sa crnom ženom koju si pošao da spaseš?", upita Arel radoznalo.
„Prvo, oni nisu baš crni nego u raznim nijansama braon što se razlikuje od plemena do plemena, a mlade žene su im prilično, kako da kažem, vrlo poželjne.
Ta devojka koju sam spasao zvala se Ašanti. Nije bila mnogo povređena, samo malo izgrebana i ugruvana. Zahvalila mi je, što sam je spasao smrti, kao što bi učinila i svaka žena kod nas. Imala je bujne grudi, široke bokove i uz to veoma uzak struk. O njenoj stražnjici, ne može da se govori, a da se tu ne uključi poezija. Voditi ljubav sa njom bilo je sasvim novo iskustvo. Lice joj nije bilo baš prelepo po našim kriterijumima, jer je imala vrlo debele usne i nešto širi nos. Ali kad bi se našao među njenim nogama, sve to bi padalo u vodu. Volela me je tako žestoko da sam uskoro zaboravio kako na svetu ima još žena. Još pamtim kako se pokreće u ritmu koji je bio vreo i divalj kao njena zemlja, dok bi joj se tamne bradavice na grudima ispupčile čitav santimetar ili dva.
Jadnica je nastradala od lava, kada je jednom pošla iz sela po vodu, dok sam ja bio u lovu na grbave bikove sa muškarcima iz plemena. Tada sam, slomljen bolom, otišao od njenog naroda. Išao sam dugo po toj opasnoj zemlji od sela do sela i svuda bio poštovan zbog vilenjačkog umeća sa lukom. Utoljivao sam bol u drugim crnim ženama koje su me izazivale noćnim plesovima kraj vatre. Crni ljudi uopšte imaju mnogo više smisla za igru od belih. Njihove žene mogu igrati i skakati čitavu noć kao vile. Mislim da bi se oni u igri mogli ravnopravno nositi sa planinskim vilenjacima i njihovim divljim plesom.
Proveo sam čitavih osam godina i toj lepoj, ali surovoj zemlji. Tamo sam video životinje o kojima pričaju rimske knjige. Divovska stvorenja koja su za vreme Hanibala nosila kule na leđima. Zatim sam video jednoroge i utvrdio da to uopšte nisu tako lepe životinje kako ih u knjigama opisuju. cukudu, kako ga crni narod zove, mrzovoljna je krupna beštija sa telom svinje, nogama nosača kule i ružnom glavom iz koje raste jedan veoma dug, opasan rog i začetak rezervnog. Verovatno taj poraste ako se ovaj prvi polomi. To je lenja i namćorasta životinja. Urođenici je se plaše, a ne napada je nikakav neprijatelj.
Posmatrao sam mužjaka i ženku u igri. Mogu vam reći da bi svaki od udaraca kojim oni jedno drugom iskazuju nežnost, verovatno na mestu ubio čoveka. Suprotno pričama ne oseća nikakvu posebnu naklonost prema devicama, ali zato voli da rastera ljude i izgazi ti vatru zajedno sa hranom koju spremaš. Jedina stvar koja na njemu dobra je njegova ogromna snaga, zbog koje ga svi zaobilaze.
Tamo postoje zmajevi u rekama. Vrlo su krvoločni i u stanju su da otkidaju glavu neopreznom govedu koje je došlo na pojilo. I ljudi stradaju od njih. Mora da je zmaj koga je onaj Zigfrid ubio bio od iste vrste, jer su ti vodeni demoni neprobojni svuda osim odozdo. To znanje je od veoma male vajde, jer ta životinja stalno vuče trbuh po zemlji. I sam sam morao nekoliko puta da uzmaknem ispred njihovih kao maslačak žutih čeljusti.
Još gore je bilo kad me je u jednom lovu napao pegavi mačor skoro krupniji od mene. On je, u stvari, samo hteo da ukrade antilopu koju sam ja bio odstrelio, ali ja nisam bio voljan da mu tek tako predam svoj plen. I pored grudnog pancira dobro me je izranjavio pre nego što sam ga ubio dugim nožem. Posle toga su me crni ljudi smatrali mal'ne za Boga pošto su bili ubeđeni kako se takva životinja ne može ubiti ljudskom rukom. Kada sam dan kasnije ustao praktično zdrav uz pomoć dooua, svi su pali ničice preda mnom na zemlju. Smatrali su me za velikog sangomu, u stvari šamana, i mislili su da svoju snagu crpim iz sveta duhova.
Lepo mi je bilo na tom vrelom svetu punom opasnosti. Ali, kako sam išao prema severu, uz obale mora, počeo sam da se susrećem sa jednim novim zlom. Nekakva nova mračna sila digla se tamo, u pustinjama iz kojih je došla vera u raspetog Boga. Video sam ih sopstvenim očima. Ljude još luđe od Hrišćana. Sve što su radili, činili su u slavu svog jednog Boga. Smatrali su da svi koji ne veruju u njega zaslužuju jedino ropstvo ili smrt.
Počeli su s rušenjem sela crnih ljudi i paljenjem njihovih drvenih idola. Dolazili su na konjima iz pustinje i opet se vraćali u nju vodeći sa sobom duge kolone robova. Pokušao sam da organizujem otpor protiv njih, ali nisam imao snage da strelama lovaca zaustavim besne napade konjice pustinjskih ljudi. Najčudnije što se oni bore sa žarom berseraka i ako im niko ništa nije učinio, smatrajući kako je najveća sreća da padnu za tog svoga jednog Boga. Pod takvim okolnostima, okružen slabićima i kukavicama, napustio sam borbu i ukrcao se na jedan vizantijski brod koji je tovario zube od nosača kula. Tako sam prešao nazad preko srednjeg mora."
„Kako se zove taj novi strašni Bog sa juga?", zapitaše gotovo svi u horu, zabrinuti da posle Hrista ne dođe neki novi užas na njihov lepi severni svet.
„Znate kako je to kod južnjaka, njima nije važno da imenuju Bogove, nego njihove proroke. Mislim da sam negde čuo kako onaj ko tri puta izgovori njegovo ime postaje isti kao ti jahači iz pustinje. To je izgleda neka opasna ljudska magija, a njen tvorac zove se... zove se M... nešto! Nisam zapamtio. Znam da je živeo duplo duže od onog drvodelje i da ga nisu ubili nego je sam umro. To je opet kako kratko po našem računanju. Prosto neverovatno kako neki ljudi uspeju da za tako kratak period zamese toliki haos da posle od njega čovečanstvo pati stotinama, a nekad čak i hiljadama godina.
Uglavnom, njegovi sledbenici zavladali su skoro svim zemljama sa južne strasne srednjeg mora. Oni smatraju kako moraju da se bore dok ta religija ne zavlada na čitavom svetu. Ništa originalno zaista, i drugi su to radili, samo nisu to tako javno govorili. Sva sreća da se između nas i njih nalaze najmoćnije hrišćanske države pa će se oni koji obožavaju po jednog Boga klati između sebe, i smanjiti za neko vreme pritisak na ostali čestiti svet."
„Ti tamo, na bliskom istoku, zaista su neki vrlo čudan narod. Njima se tako, s vremena na vreme, pojavi po neki ludak, i onda ga svi prate i sretni su da umru za njega. Prvo Mitra, pa Mojsije, pa Isus, pa sad ovaj M... Oni su zaista metalno bolestan narod kad su toliko naklonjeni tome", prokomentarisa vilinski vladar novu silu na jugu i njen odnos sa postojećim.
„Od svega što sam doneo iz te daleke zemlje, moj gospodaru, dozvolite da vam poklonim glavu demona koga sam tamo ubio. Neka ukrašava dvoranu Sina Zore!", završi putnik svoju priču, vadeći krupan zavežljaj i vraćajući se sa njim nazad u toplu vodu. On ga razveza. Pojavi se zastrašujuća lobanja sa ogromnim žutim očnjacima. I pored zuba i izobličenosti primećivala se zapanjujuća sličnost sa ljudskom. Njena veličina bila je zastrašujuća. Arel je primi u ruke i odmeri njenu težinu, zatim je primaknu svom licu da pokaže prisutnima ogromnu razliku u veličini, upitavši putnika:
„Kolika je bila ova životinja koju si ubio? Da nije neki izopačeni Džil?"
„Nije prevelika. Zdepaste je građe. Izgleda kao da uopšte nema vrat. Taj demon jedva da je bio malo viši od mene. Međutim, bio je težak preko trista kilograma i dugačak oko dva metra kada se opružio po zemlji. Ali on to u prirodi nikada ne čini, nego se uspravlja samo onoliko koliko mu njegove duge ruke dozvole. Njegova ramena su razmaknuta gotovo čitav metar. Ipak, ne bih rekao da je poreklom Džil. Njegova stopala liče na naše šake, što je degeneracijom nemoguće dobiti. Tako možete shvatiti o kakvoj se zveri radi."
„Baš divna i poučna priča, Ralli. Ona će malo urazumiti mlade koji misle da mogu raditi šta hoće, i putovati svuda, jer su navodno najmoćniji na ovom negostoljubivom svetu. Na žalost, tvoje priče dokazuju da nije tako. Ovo nije naš svet. On još nije istražen. Nikada ne možemo znati šta nas čeka iza horizonta", poučno zaključi Arel.
Zatim pogleda Terina i Erika. Erikov mladi prijatelj imao je neke probleme, jer nije bio navikao da sedi toliko blizu prelepih golih vila. U prisustvu Vilin-kralja, vladara koga je došao da moli za pomoć, osećao se krajnje neprijatno zbog tog stanja. Stiskao je prekrštene butine, a u licu je pocrveneo kao bulka. Na njegovu žalost svi prisutni shvatali su šta se dešava. Kako bi sprečio da mu se neko smeje vilinkrajl progovori najučtivije, koliko je on to mogao:
„Tvoj drug ima vrlo izraženu mušku snagu. Bilo bi bolje da zamolimo neku vilu da ga odvede nekuda na stranu i smiri ga, jer se on, jadnik, ovde muči, dok mi vodimo ozbiljne razgovore. Ima li neka kandidatkinja u okolini?"
Svetlokosa vila, oštrih crta lica, dopliva bliže i pribi se uz njega svojim golim jedrim telom:
„Zdravo, lepi mladiću. Ja ću ti ukazati tu čast. Sretna je žena koju si izabrao kada imaš toliki apetit. Mada bih ja pre rekla da si čulno izgladneo? Te nepoštene ljudske žene. Uvek vam daju radost ljubavi na kašičicu i gledaju šta će od toga dobiti..."
„Nije sretna i zbog te žene sam ovde!", odbrusi joj Terin preko ramena, a ona se odgurnu od njega.
„Reci, šta te muči?" blago reče Arel. „Mora da si u gadnoj nevolji kad odbijaš čulna zadovoljstva koja ti nudi Linel?"
Mladi Hagen molećivo pogleda u Erika, očekujući da on govori umesto njega. Vilin-prijatelj to prihvati, jer je shvatao koliko je Terinu neprijatno da govori sa Vilin-kraljem dok rukama pokriva svoju uspravljenu muškost. Zato pogleda Arela u oči i reče:
„Lepih priča smo se ovde naslušali Vilin-kralju. Tebe mnogo zabrinjava zlo koje se diže tamo dole, u pustinjskom svetu crnih ljudi, a ne vidiš užas koje se oko nas dešava. Ovo zlo možda nije toliko veliko, ali možemo da ga zaustavimo dok je još vreme. Zove se Sigvrat Odvratni. Nemilosrdni osvajač koji ne poštuje ni ljude, ni Bogove, ni vilenjake! On danas ruši i ubija na sve stane Norlanda i okolnih zemalja..."
„Je l' to onaj unakaženi ludak, što je doživeo ozbiljan poraz samo u šumama Litve? Samo su oni uspeli da se odupru njegovoj teškoj konjici. Naučili su ga da takva sila ne može da se meri sa lakim lovcima, koji trče između drveća. Čujem da su mu čak neki odredi bili navučeni na zaleđena jezera, gde su onako teško opremljeni propadali u njih zajedno sa svojim velikim konjima", priseti se Vilin-kralj.
„Da, upravo on. Dojahao je pre neki dan u moje selo, gde se svojski zabavljao. Oteo je najlepšu devojku u mestu, ubivši joj oca i spalivši joj kuću. Lovci mog kraja sada su mu na tragu, jer Terin je njihov starešina, A Terin ljubljaše Ulu..."
„Mmmmmmm", promumla Vilin-kralj otegnuto, „a koliko vojnika imate?"
„Stotinu, možda i više, jer nam se stalno priključuju oni koji mrze Sigvrata Odvratnog, a njih nije baš malo."
„Čak stotinu?",nasmeja se Arel-Gator, „pa Sigvrat može podići bar hiljadu ratnika u svakom trenutku! Teško da ćete mu mnogo naškoditi makar vas predvodio i sam Bog Tor."
„Mi smo računali na tvoju pomoć", promuca Erik.
„Rat sa Sigvratom jako je ozbiljna stvar", uzdahnu Vilin-kralj, „ne znam kako ću nagovoriti moj narod na to. On nama još ništa nažao nije učinio."
„Još?", reče Erik zajedljivo. „Zar ćeš čekati da taj nasilnik dovoljno osnaži da bi krenuo na tvoj narod. Misliš li da bi se taj ludak jedan trenutak dvoumio?"
„Onda će u Šumi Trolova proći mnogo gore nego u Litvi. Odavde nijedan neprijatelj nikada nije izašao živ. To zna i Sigvrat, nadam se."
„Pa vi ste nam jedina nada!", gotovo jauknu Erik. „Nema druge sile na severnom svetu koja bi se usudila prići Meal-Durinu."
Arel se tužno zagleda u paru koja se dizala sa površine vode bazenčeta u kome su sedeli. Onda polako progovori:
„Videću šta mogu da učinim. Ne znam kako će to drugi prihvatiti. Ja jesam kralj, ali u stvarima ozbiljnim kao rat, obično se pita ceo narod. Takva je naša tradicija. Pokušaću sve."
Tada se najednom iz vode podiže Ohen. Bila je razjarena i strašna čak i u svojoj savršenoj lepoti. Sa njene svetle, naježene kože i plavih, nakostrešenih dlačica, otresale su se kapi vode, blistajući kao dragulji. Ona je znala gde da gađa kako bi pomogla svom ljubavniku:
„Naravno da moraš sve da pokušaš! To đubre Sigvrat bio je hrišćanski sveštenik dok nije pobegao, jer je bio presurov čak i za njihov ukus. Šta misliš, gde je naučio da bude tako svirep? Iz knjiga svetog Avgustina!"
Ruku na srce, sever je vrveo ud vikinga koji su činili još gore zločine nego Sigvrat. Istini za volju on je pobegao od crkve kako ne bi bio kažnjen za zločin, a što se ticalo dela O božijoj državi za njega je, možda, čuo da postoji. Ali ta Ohenina, malo ulepšana, istina delovala je na Arela baš kao što je ona predvidela.
„Mmmm!", ovog puta Arelovo mumlanje delovalo je kao glas ljutitog medveda naglo probuđenog iz zimskog sna. On snažno udari šakom po vodi što izazva strahovit prasak.
„Zar ti izaslanici raspetog Boga nikada ne miruju? Nema ni četrdeset godina kako smo pogubili pokrštenog kralja Osvifa i pobesili sve sveštenike sa juga. Otad se nisu pojavljivali u većim grupama, a to je moglo da sredi smo lokalno stanovništvo. Sada opet nastupaju sa silom i to pretvarajući se da poštuju ovdašnje bogove, a onda će, kada zauzmu dovoljno veliku teritoriju i učvrste vlast, preko noći promeniti veru. Vidim da ćemo morati opet u rat. Neka mi oproste vile i vilenjaci koji će zbog ovoga ostati bez svojih najbližih, ali ovo će morati da se sredi."
Vilin-kralj se izvuče onako nag iz bazenčeta i krenu ka vratima pećine, dok mu se koža pušila od toplote. Dve mlade vile potrčaše za njim, sa velikim pokrivačem, da ga ogrnu. I iz ostalih bazenčića vilenjaci počeše da izlaze i oblače se. Erik zagrli i poljubi Ohen, prevrnuvši je pri tom, nazad u vodu, i tako joj na prilično nespretan način izrazi svoju zahvalnost.
Arel-Gator je dotle izašao na vrata pećine i jednom nogom stao na prvu prečku polu-stepenica, polu-merdevina, koje su vodile do podnožja litice. Odatle je zavikao tako jako da se njegov glas mogao čuti u celom vilin-naselju:
„Vilinski narode, dođi do brda stotinu pećina, tvoj vladar te zove!"
Vilenjaci napustiše svoje svakodnevne igre i poslove pa se skupiše ispred pećine pare zabrinuto brbljajući jer nije bilo uobičajeno da im se Vilin-kralj obraća na takav način. Kada su se okupili, Arel sačeka još nekoliko trenutaka da se masa umiri, pa onda započe:
„Ja, Arel-Gator, sin Osil-Ši-Gatora, unuk Grendal-Gatora, i praunuk Kotal-Gatora, vilenjaka koji nas dovede na ovaj svet, objavljujem:
Preksutra u zoru, zajedno sa ljudskim ratnicima, krećem da uništim Sigvrata Odvratnog! Želim da svi muškarci vilin-naroda koji mogu da nose oružje budu sutra u podne ispred dvorane Sina Zore gde ćemo održati ratno savetovanje. Tu ćemo se podeliti i proceniti svoje snage. Čim svane jutro krećemo ka Ejabergu gde će nam sa pridružiti vojska ljudi. Zatim idemo da zbrišemo novu posadu Meal-Durina. To je čvrsta tvrđava, Sigvrat je veliki ratnik, ima brojnu vojsku, zato nam samo naši lukovi neće doneti pobedu. Moramo da ponesemo vatru koja puca, zvezde slepila i druga sredstva što nam ih naši preci ostaviše, da njima poražavamo jake ljude. To je u ovo prokleto vreme, verujte mi, zaista neophodno."
Vilenjaci, koji su se bili okupili oko litice odavno su bili upoznati sa nedelima Sigvrata Odvratnog, ali, po navici, nisu se mešali u ljudske stvari. Njihova odbojnost prema tom drskom osvajaču rasla je iz dana u dan. Zato oduševljeno pozdraviše Arelovu odluku vikom i zveketom oružja. Ovo poslednje su pokupili od ovdašnjih ljudi, ali ne možeš da živiš pored nekoga više od hiljadu godina, a da ti se ne uvuče ništa od komšijskih običaja. Posle toga nastade slavlje. Izgledalo je kao da se ide na neku bogatu svadbu, a ne u rat. Te večeri vatre pored kojih je igrao vilinski narod gorele su do duboko u noć.